Један господин из Рима - чије име није откривено јавности - поклонио је својој девојци за Дан заљубљених сандале од чистог злата украшене бисерима. Реч је о јединственом пару обуће који је дарежљиви господин посебно наручио за изабраницу свог срца, а израдила га је мануфактурна радионица из места Порто Сант Елпидио. Иначе, сандале су направљене од следећег материјала: ђон је од коже, штикле и каишеви око зглобова од чистог злата, предњи део сандала од сатена, украшен бројним бисерима који су причвршћени златном жицом.

Кад је госпођа Лорен Хјуз из Портланда у Сједињеним Америчким Државама поднела захтев за развод брака, као разлог навела је умно злостављање.

У необичној тужби госпођа Хјуз тврдила је да је њен супруг Роберт присиљавао да сваког дана прочита и научи напамет по једну страницу текста из књиге „Титан” Теодора Драјзера и увече му је изрецитује. Да је тако било, доказала је кад је почела да напамет казује дело.

- Поштовани суде, не разумем због чега се моја супруга жали. Требало би да ми буде захвална што сам се трудио да побољшам њено образовање и културно је усавршим - рекао је у своју одбрану Роберт Хјуз.

Ипак, суд је уважио тужбу Лорен Хјуз и брак је разведен.

Један осмогодишњи дечак написао је недавно писмо редакцији угледног италијанског дневног листа „Коријере дела сера” које је и објављено. Писмо дечака који се зове Лапо било је срцепарајуће: украден му је бицикл, његова најомиљенија играчка, па је молио лопова да му га врати јер је од тог дана веома несрећан. Лопов се није јавио, али је Лапово писмо прочитао директор једне италијанске фабрике бицикала.

- Толико ме је растужило дечаково писмо - изјавио је директор фабрике - јер ме је подсетило на детињство и сиромаштво мојих родитеља, да сам одлучио да му поклонимо нови бицикл.

Да се у животу треба држати неких правила није наодмет, али у томе не треба претеривати. Јер, слепо повођење за неким одредбама може имати и нежељене последице, чак и оно да нема ничег кориснијег и здравијег од сна. У то се уверио и Хуго Гербер из Штраубинга у Немачкој. Кад се после бурне и бучне свадбене свечаности с младом најзад повукао у собу, четрдесетогодишњи младожења Хуго, навикнут на самачки живот, као и увек после неке теревенке по навици је узео таблете за спавање. Кад се ујутро пробудио чио и одморан, схватио је да је сам у кревету. Тек именована госпођа Гербер напустила га је исте ноћи и вратила се својој кући.

Сређујући архиву суда у Порту, граду у Португалу, службеници који су уносили записе у рачунар били су изненађени кад су међу документима угледали и хрпу пожутелих листова повезаних канапом из шездесетих година прошлог века. Како то да су остали сачувани, било им је јасно тек кад су их прочитали.

Списи су садржавали налог за хапшење и налог за пуштање на слободу исте особе, Антонија де Ринеире. Датуми су указивали да су обе законске одредбе биле спроведене у истом дану. Ова надасве јединствена законска необичност имала је још једну - ухапшени Де Ринеира био је тадашњи судија. А иза свега стајала је грешка и то судијина. У налогу за хапшење Де Ринеира је на место предвиђено за име окривљеног ставио своје име, а потписао онога кога је заправо требало ухапсити.

Тако је судија одведен у затвор из кога је пуштен исте ноћи кад је грешка разјашњена.

Службеници архива унели су случај у рачунар под посебним насловом „И судије одлазе у затвор ако погреше”.

О једном непријатном догађају који се збио тридесетих година 19. века на турском двору дуго се ћутало. А како и не би кад је тадашњи султан Махмуд II (1809-1839) постао жртва сопствене осионости.

Почасно место на челу царства већ уздрманих темеља Махмуд II с муком је носио. Да је Турска губила примат најмоћније силе а султан страхопоштовање, нарочито се осећало на свечаним пријемима. Султану је то веома сметало па је одлучио да стране државнике који су му долазили у посету натера лукавством да му се клањају.

Наредио је да се главни улаз у дворану за пријеме направи тако низак да се кроз њега може проћи само пузећи на коленима. Британски амбасадор лорд Понсонби, који је први дошао у посету султану, нашавши се испред прениског улаза схватио је шта је посреди и доскочио је султану на тај начин што је, задигавши пешеве капута, ушао у дворану окренут леђима и њиховим продужетком.

Сви прате моду, па тако и лопови. Однедавно, лопови често залазе у најбоље опремљене продавнице вина као и у винске подруме, тамо где се чувају најскупоценије и најбоље боце. Читав низ „винских крађа“ догодио се недавно у Шведској, Калифорнији и Француској. Између осталог, из једног познатог шведског ресторана лопови су изнели само вино, а оставили пазар у каси. Додуше, боце бордоа које су однели вределе су пет стотина хиљада долара! Из једне продавнице вина у Калифорнији лопови су изнели четири стотине боца. Извесно је да су лопови знали шта раде и да нису узимали насумично - свака боца коштала је око двеста педесет долара. Вест о крађи вина стигла је и из Бордоа: боце скупоценог вина однете су из музеја вина! Неколико боца било је вредно више од шест стотина хиљада евра! Зашто би се мучили око златарских радњи које су очигледно боље осигуране, размишљају по свој прилици криминалци. Понекад је вино вредније од злата.