Стари Римљани имали су свиреп обичај према онима за које су сматрали да су се много огрешили, па су као духовну и моралну ликвидацију после њихове смрти смислили нарочиту врсту казне. Сагласно чувеном латинском смислу за језгровитост ова казна била је садржана у само две речи: Дамнатио мемориае (Осуда успомене)! Најчешће се радило о појединим владарима чије су бисте уклањане, а новац с њиховим ликом био је претапан. Циљ је био немилосрдно једноставан - затрти сваки траг да је неко уопште и постојао.

Сличан обичај на особен начин наставио је да живи и у многим друштвима и епохама после Римског царства. Мењала се једино техника „затирања” успомене тако што је уместо уништавања бисти и претапања новца у средњем веку име осуђеног на заборав избацивано из црквених богослужбених књига и није се помињало у хришћанским храмовима, док су у најновије време појединци који су наводно изневерили неку револуцију или дошли у сукоб с њеним вођама волшебно нестајали са старих фотографија.

Као илустрацију за Дамнатио мемориае (Осуду успомене) узећемо три примера, три узорка из различитих историјских раздобља: римског цара Домицијана из старог века, византијског василевса Михаила VIII Палеолога из средњег века и поједине учеснике Октобарске револуције из 20. столећа.

Римски цар Домицијан (81-96) био је припадник династије Флавијеваца, син њеног оснивача и првог представника Веспазијана (69-79) и млађи брат другог представника Тита (79-81). Блаже речено, Домицијан није био миљеник римске историографије. Једна од његових главних одлика била је наклоност ка гладијаторским и другим играма, такмичењима и разним представама.

Римски историчари Корнелије Тацит и Гај Светоније Транквил доносе податке на основу којих је у историографији била изграђена веома лоша слика о овом владару. Како бележи Светоније, Домицијан је глумио чедност и љубав према поезији, па је и у јавности рецитовао своје стихове. Међутим, то није дуго трајало. До извесног времена врлине и мане су се мешале, а онда су ове друге превладале. С друге стране, Тацит, који наступа с гледишта римске просенаторски оријентисане историографије, али као царев савременик има и приличан број личних разлога да га не воли, доноси веома непопуларан Домицијанов психолошки портрет. Очито да је Домицијан био ауторитарна, али не и поремећена личност какав је, на пример, био император Нерон (54-68). Ипак, неспорно је да су за време његове владавине у Римском царству ојачале апсолутистичке замисли. Попут неуравнотеженог цара Калигуле (37-41), Домицијан је захтевао да га ословљавају као господара и бога (доминус ет деус). У његово време размахали су се потказивачи и доушници, који су иначе цветали у доба страховлада, поготово оних кад тиранин на престолу у страху почиње да сумња у сваког. У овом случају, император Домицијан је услуге достављача и удворица, на чију је помоћ очигледно рачунао, умео и богато да награди.

Против Домицијана скована је завера у којој је учествовала и његова жена Домиција са својим пријатељима. Цар је пао као жртва ове дворске уроте 96. године. Према сачуваним сведочанствима, ожалили су га припадници коњичког сталежа, војска и народ. Међутим, Сенат је био изразито непријатељски настројен према овом императору и применио је акт забране сећања - Дамнатио мемориае.

У време принципата, дакле, у раздобљу од Октавијана Августа (27. пре н. е-14) до Диоклецијана (284-305), током три столећа бурне римске историје, увек је био важан однос између принцепса, то јест императора, с једне, и Сената, с друге стране. Реч је о својеврсној „клацкалици”, о распореду снага између највиших власти у светској империји, о којој су морали да воде рачуна како цареви тако и сенатори. У овом случају, историчари епохе цара Трајана (98-117) потрудили су се да умање истинске заслуге последњег Флавијевца за Римско царство. Томе је умногоме допринела и пропаганда против његовог непосредног наследника Нерве (96-98). И тако, Домицијан никако није могао да одговори потоњој знаменитој кованици „Буди бољи од Трајана и срећнији од Августа!”

Цар Михаило VIII Палеолог (1259-1282) био је обновитељ Византијског царства (1261) и оснивач последње византијске династије. Реч је о способном државнику и генијалном дипломати у чему се слажу сви савремени историчари који су проучавали историју Византије. Међутим, Михаило VIII доживео је жалосну судбину. Он је преминуо у једном селу у Тракији у петак 11. децембра 1282. године, а син и наследник на престолу Андроник II Палеолог (1282-1328) заповедио је да се његов отац, кога је због закључивања црквене уније с римокатоличком црквом у Лиону 1274. године сматрао тешким грешником, сахрани кришом, ноћу, у необележеној хумци локалног сеоског гробља. Нешто касније, прибојавајући се да очево тело не разнесу дивље звери, да га не оскрнаве варвари или заслепљени противници уније у Византији, Андроник II Палеолог наредио је да се изврши ексхумација очевих посмртних остатака. Било је муке јер цареви људи нису одмах успели да нађу гробно место пошто није било обележено на доличан начин. Ствар је спасао и бруку отклонио неки калуђер који им је показао гробницу. Ипак, земни остаци великог василевса, највећег међу Палеолозима, ни том приликом нису пребачени у Цариград и похрањени у неки од престоничких манастира. Према заповеди Андроника II, оно што је остало од Михаила VIII Палеолога пренесено је у град Селимврију на трачкој обали Мраморног мора и покопано без почасти у мало познатом манастиру Христа Спаситеља.

Једно столеће после смрти Михаила VIII Палеолога, хроничар Трапезунтског царства Михаило Панарет записао је у свом делу: „По Палеологовој смрти, наследио га је његов син Андроник који је жигосао свог оца због привржености католичкој догми”. У синодику православља, састављеном 1439. године, у ком су наведена имена византијских царева тајанствено недостаје име Михаила VIII Палеолога. Ово је типичан пример средњовековног „намерног заборава” који је много гори него истински одлазак из овоземаљског живота. Колико је поступак оснивача последње византијске династије у православним круговима сматран за неопростив грех сведочи чињеница да и данас, на почетку 21. столећа, калуђери на Светој гори нерадо и у крајње лошем смислу говоре о василевсу Михаилу VIII Палеологу. При том као олакшавајућу околност не узимају ни чињеницу да је реч о владару који је вештом спољном политиком и дипломатијом углачаном до савршенства сасвим умртвио све опасне претње са Запада и спасао Византијско царство.

Таква је била судбина цара који се приклонио црквеној унији са жељом да у животу одржи тек обновљену Византију, дакле, из виших државних интереса и у добронамерном хтењу да очува своју угрожену државу. Уосталом, и велики противник уније Георгије Пахимер, калуђер и историчар, савременик Михаила VIII Палеолога, који износи обиље подробности о суровим царевим обрачунима с политичким неистомишљеницима, у свом историјском делу не либи се да каже како је обновитељ Византије пристао на унију искључиво из страха од Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља (1266-1285), смртног византијског непријатеља и носиоца свих антивизантијских планова на Западу. Да те бојазни није било, бележи образовани црноризац, василевс се на тако нешто никада не би одлучио. Очито је да међу Византинцима с краја 13. столећа - у средини огорчене нетрпељивости према Латинима - није било ни разумевања ни опроста за оно што је учинио Михаило VIII Палеолог.

Постоји једно начело које се приписује свим револуцијама и сличним насилним и наглим превратничким покретима - било да су грађански или пролетерски - кад се преко ноћи скоковито и из корена мењају стање и поредак у неком друштву. Оно упозорава да „револуција једе своју децу”. Двадесето столеће, за које данас неки сматрају да је било век неколико идеологија које су махом потрошене, може својом праксом на убедљив начин да потврди ову изреку.

Свака револуција, а Октобарска у Русији 1917. године по томе није била никакав изузетак, налик је великом тектонском поремећају који потом, као својеврсни рефлексни покрети, прати читав низ мањих али још прилично опасних потреса. Довољно је само погледати шта се касније десило с главним учесницима који су изнели „Велики октобар”: један по један нестајали су са историјске позорнице и жиже збивања, а многи су били осуђени и на смрт. Образложење за њихову „осуду на заборав”, ако га је уопште и било, лежало је у оцени да су изневерили револуцију, да су направили погрешна и недопустива идејна скретања, да су се утопили у вербализам, да нису били довољно „правоверни”, да су се одродили од широких народних маса, да су имали сумњу у могућност стварања „новог” човека, да су код њих уочене примесе реакционарних и буржоаских погледа на свет и његово устројство или су им накнадно откриване „нечистоће” у пореклу.

Уклањање са историјске позорнице, чак ни насилан одлазак из овоземаљског живота, често нису били довољни јер је требало уништити сваки траг постојања оних који су изневерили „мајку” - револуцију. Како је прва половина 20. века била обележена и такозваним сликањем светлошћу, што је само лирско име за фотографију, требало је дотичне неподобнике уклонити с тако сачуваних слика. То је умеће достигло велике размере у Савезу Совјетских Социјалистичких Република, држави мутанту рођеном из ткива царске Русије и неких околних земаља.

Једна од најчувенијих фотографија која је временом пролазила кроз различите мене била је она на којој међу делегатима 8. конгреса Руске комунистичке партије (бољшевика), одржаног у Москви у марту 1919. године, седе Јосиф Висарионович Стаљин, Владимир Иљич Лењин и Михаил Иванович Калињин. Један савремени руски аутор, не без извесне злобе, а из птичије перспективе данашњег времена, о њима говори као о три дива и три сокола. Он каже да су најпре била тројица, па су онда одједном остала само двојица (Стаљин и Лењин), да би на крају остао само један - „бркати” (Стаљин).

Ништа мање занимљива није ни фотографија из 1908. године на којој се види како В. I. Лењин, уз присуство неколико кибицера, игра шах са Александром Богдановим, лекаром и једним од главних ревизиониста у Русији. У албуму „Лењин”, из 1939. године, са снимка тајанствено ишчезава Зиновиј Пешков (Свердлов), посинак Максима Горког. Тих тридесетих година 20. века иста судбина задесила је и војног саветника Чан Кајшија, али он „устаје из мртвих” и поново се појављује на спорној фотографији која је изнова објављена 1960. године.

Знаменита је и фотографија са обележавања друге годишњице Октобарске револуције на којој се међу великим бројем људи јасно издвајају истакнуте вође В. I. Лењин, Лав Троцки и Алексеј Иванович Риков. Даљи след догађаја довео је до тога да последња двојица убрзо нестану с познате фотографије. Троцки је 1927. године искључен из партије, а 1929. протеран из СССР-а, да би напослетку био убијен у Мексику 1940. године. А. I. Риков био је 1929. године оптужен за десно скретање, па је 1937. искључен из партије, да би 1938. године, после судског процеса, био осуђен и стрељан. Отуда не треба да чуди да су у каснијем времену с поменуте фотографије Троцки и Риков једноставно нестали, а остао је само Лењин. Како је проницљиво и духовито приметио један савремени руски аутор у легенди испод „очишћене” фотографије: „Троцки и Риков више не празнују!”

У наведеним примерима који временски припадају различитим раздобљима људске историје - старом и средњем веку, као и најновијем времену - заједничко је настојање да се поједине историјске личности, а због наводних тешких огрешења, избришу из сећања савременика и каснијих нараштаја. У том уклањању из историје циљ је био исти, само се мењала технологија затирања успомене. Док је у старом веку топљен метални новац с ликом омраженог владара и док су његова попрсја уништавана, у средњем веку, који је са хришћанством донео толико промена, прибегавало се неодговарајућем сахрањивању и избацивању из црквених богослужбених књига. И, најзад, у 20. столећу омиљени поступак укидања успомене било је ретуширање фотографија. Ипак, у највећем броју случајева „осуда успомене” имала је ограничен домет, привремени карактер и није била у стању да сасвим уништи сећање на неког појединца. Напротив, неке од жртава овакве осуде на заборав не само да су накнадно вредноване, него су и рехабилитоване и враћене у „велику књигу историје”.