Док савремени човек корача поред тезги на којима се налазе гомиле разноликог поврћа, обиље сваковрсних млечних производа или брда заклане и очишћене живине, док промиче поред људи који се ценкају, препиру или угодно ћаскају, док је, дакле, утонуо у то шаренило боја, мириса и укуса, вероватно и не размишља о томе шта је заправо пијаца. Она је особено место, збориште на ком се може осетити било народа, његове врлине, као што су срдачност, присност и спремност да се други разуме и да му се помогне, али не мање и његове мане као што су нискост, превртљивост и најприземнија жеља за подвалом.

Посебно су занимљиве велике пијаце, живописни базари у важним градовима или лукама, где се међусобно сучељавају трговци и купци различитих народа, где се с разних страна допрема разноврсна роба, где се сусрећу људи који се иначе ни на једном другом месту не би могли срести. Управо на таквим местима, где се на особит начин додирују различите културе, могуће је да дође до вербалних чарки, проистеклих како из неподударних погледа на цену изложене робе, тако и из недовољног познавања језика и различитих цивилизацијских образаца по којима су устројени учесници у трговини.

Такве препирке најчешће остају у равни увреда, узрујаности учесника и овлаш изречених претњи. Дешава се, међутим, да се те чарке изроде у физички обрачун, кад се снага ставова не брани само речима и децибелима, него се посегне и за песницама као средством убеђивања. Тада се, најчешће, трезвенији и прибранији учесници и сведоци оваквих збивања умешају и на разборит начин успевају да раздвоје сукобљене. Дешава се, каткад, да најострашћенији у сукобу посегну за оружјем па се све заврши на најгори могући начин - нечијом погибијом. Дешава се и то да управо таква пијачна чарка доведе до сукоба двеју држава, до међународног сукоба с тешко сагледивим последицама, до рата који собом носи велики број жртава. У овом прилогу изабрали смо три таква случаја који уверљиво казују до чега све могу да доведу најобичније препирке на пијаци.

Везе Византинаца и Руса отпочеле су у 9. веку и у следећа два столећа углавном су обележене како жељом ових других да освоје Цариград, тако и веома разгранатим трговачким везама. Четири пута Руси су насртали на византијску престоницу - 860, 907, 941. и 1043. године - и исто толико пута били су поражени. Међудржавни уговори, који су склопљени 911. и 944. године, уређивали су трговинске везе између два народа. Руски трговци у Византију су углавном доносили оне производе које Царство није имало, као што су крзно (дабар, самур, хермелин, црна лисица и веверица), восак и мед, а одатле су у своју земљу односили превасходно раскошне производе - злато, свилене тканине, воће, вино и разни накит - за владарски двор и великаше.

Последњи пут Руси су покушали да заузму Цариград 1043. године. Повод за овај поход био је необичан, али и веома животан. На пијаци у Цариграду дошло је до свађе између руских и византијских трговаца. У расправи, која је убрзо попримила обележја физичког обрачуна, убијен је један Рус. Чињеница да је била реч о врло угледном дошљаку из кијевске Русије дала је нарочиту тежину овом непријатном случају с пијаце у византијској престоници и додатно је оптеретила односе Цариграда и Кијева.

Русија је свој одговор довела у везу с давнашњим сном да једноставно освоји велеград на Босфору, па је отпочела опсежне припреме за напад на најјачу тврђаву средњовековног света. Кијевски владар Јарослав Мудри (1019-1054) опремио је флоту од четири стотине бродова и ставио је под команду свог старијег сина Изјаслава, новгородског кнеза. Нарочито за ову прилику трупе су сакупљене у Скандинавији, чијим је житељима ратовање било попут матерњег језика, те је напад попримио застрашујуће одлике познатих викиншких пљачкашких похода.

Овога пута затајила је иначе веома поуздана византијска обавештајна служба која је у сличним приликама увек успевала да благовремено сазна одакле прети опасност и о томе обавести цариградску владу. Византијском „интелиџенс сервису” једноставно су промакле опсежне припреме Руса за напад, као и њихово приближавање Константинополису. Упркос томе, византијски одговор уследио је на време и био је крајње делотворан и свиреп.

Руси су изненадили Византинце и појавили су се на северном улазу у Босфор. Без оклевања, василевс Константин IX Мономах (1042-1055) сакупио је на брзу руку византијску флоту и кренуо у сусрет руском бродовљу. У таквим околностима, наравно, сукоб се више није могао избећи. Претходно је византијски цар из предострожности наредио да се утамничи и протера сваки руски трговац у Цариграду, као и сви руски најамници у престоници. Постојала је сумња да они подржавају нападаче и чак сарађују с њима. У том тренутку, за византијску владу било је од споредног значаја да ли је оваква сумња основана или није.

У поморској бици, која се водила надомак улаза у Босфор, византијска морнарица потпуно је сатрла руску флоту. Дошљаци са севера потучени су захваљујући здруженом учинку „грчке ватре”, за коју нису имали одговарајућу одбрану, буре и подмуклих водених струја у морском теснацу који одваја тло Европе од копна Мале Азије, а знаних само Византинцима. Руски губици у људству били су толики да се поморска битка претворила у прави покољ. Осим тога, многобројним руским заробљеницима за одмазду одсечена је десница, а онда су те руке - као прекор и опомена свакоме ко се усуди да устане против поретка устројеног од Бога - јавно изложене на зидинама Цариграда.

У тој светлости о бици казује и савременик Михаило Псел, чувени филозоф, историчар и државник. С гледишта охоле византијске надмености, он је описује као „побуну Руса”, последицу „јарости и беса” које је та „варварска раса” увек осећала према „надмоћности Ромеја (Византинаца)”. Грчку реч хегемонија, коју овом приликом употребљава Псел, савремени истраживачи различито су тумачили. Неки од њих схватају је у значењу „царства”, а други у њој препознају византијски „империјализам” и обичајно ромејско право на политички суверенитет над Русијом.

Победа дела руских бродова над једном византијском флотилом, близу обала Тракије, није имала никакав утицај на коначни исход овог рата. Да руски пораз буде потпун допринело је заробљавање великог броја војника који су покушали да се копном врате кући, али су им византијски одреди препречили пут и осујетили њихову намеру. Осам стотина Руса доведено је у Цариград где их је сачекала казна која је три деценије раније, после битке на Беласици 1014. године, снашла Самуилове војнике: били су немилосрдно ослепљени и на тај начин окончан је овај рат.

Онда су уследили дуготрајни преговори и 1046. године склопљен је мировни споразум по ком су преостали руски заробљеници пуштени кући. Том приликом или, можда, нешто касније утаначено је да једна византијска принцеза, вероватно кћерка цара Константина IX Мономаха, пође за Всеволода, млађег сина кијевског кнеза Јарослава Мудрог. Дете рођено у овом браку 1053. године, Владимир Мономах, истакнута је личност руске средњовековне историје: био је успешан државник, велики кијевски кнез (1113-1125), а остао је упамћен и као даровит писац.

Четрдесетих година 14. столећа дошло је до великог сукоба између татарске државе Златне хорде и италијанских поморских република. Све је почело једним готово безазленим испадом који се претворио у озбиљан рат с неочекивано разгранатим међународним последицама. На пијаци у Тани, главној ђеновљанској колонији за трговину са Златном хордом, августа или септембра 1343. године, избила је чарка, једна од оних које су се скоро свакодневно догађале на шароликим базарима лучких градова где су се додиривали разни светови и народи. У свађи мештана и Млечана страдао је један Татарин. То је до те мере расрдило његове сународнике да су они, додељујући себи улогу извршиоца правде, у бесу претукли и опљачкали тамошње хришћанско становништво, махом грађане италијанских република Венеције, Ђенове и Фиренце. Овај догађај на пијаци довео је до великог спора између Златне хорде и, првенствено, лигуријске државе, односно Ђенове. О поменутом сукобу у Тани извештава византијски цар, писац и монах Јован Кантакузин.

Нови татарски кан Џанибег (1342-1357), који је после краткотрајне владавине старијег брата Тинибега (1341-1342) наследио престо свог оца Узбега (1312-1341), на поменута збивања одговорио је по кратком поступку: заузимањем Тане и протеривањем италијанских грађана, чиме је Ђенова после више од седамдесет година поседовања заувек изгубила овај важан лучки град на ушћу Дона у Азовско море. Дошло је, између осталог, и до значајног колебања цена на тржишту тако да су се, на пример, цене зачина и свиле у Италији удвостручиле.

Последице ових догађаја врло брзо морао је да осети и сам Цариград. Он их је искусио на веома непријатан начин јер му је запретила велика оскудица животних намирница, пре свега жита и усољене рибе, што је за последицу могло да има и поремећај друштвене климе у престоници. Допремање жита из Тракије, које је у мирним условима било довољно за потребе „царице градова”, осетно је смањено у годинама грађанског рата (1341-1347). Непрестани покрети разних војски, а поготово боравци турских трупа који нису јењавали ни у овом раздобљу, имали су погубан учинак на тамошњу економију. Постојао је, додуше, још један начин да се жито набави, с обзиром на могућност Млечана да обезбеде довоз ове важне животне намирнице из малоазијских области, које су се налазиле под турском влашћу. Међутим, у предвечерје доласка снажне антитурске лиге хришћанских сила у предео Смирне ове тржнице биле су затворене.

Штавише, с те стране, са Крима, у византијску престоницу, а затим и у читаво Царство, па и целу Европу уосталом, убрзо су покуљале далеко веће и озбиљније невоље. После освајања Тане, ратоборни татарски кан Џанибег устремио се и на другу ђеновљанску црноморску колонију, Кафу, коју је с прекидима опседао све до почетка 1347. године. Немоћни да војним средствима заузму град, монголски нападачи прибегли су једном од свирепих средстава средњовековног биолошког рата - посебним бацачким справама окужена тела убацивали су у тврђаву. У азијским степама куга је већ увелико беснела, а одатле се највећа пошаст средњег века, позната као „црна смрт”, на италијанским трговачким бродовима раширила Европом.

Брзина којом се распростирала и огромна смртност у средњовековном човеку пробудили су исконски страх и осећање беспомоћности пред стихијом која се није могла зауставити. Према неким прорачунима, који се могу сматрати прилично тачним, верује се да је у раздобљу од 1348. до 1350. на европском континенту од куге пострадала једна трећина укупног становништва.

Трећи сукоб, проистекао из на први поглед безазленог случаја, одиграо се у Београду 1862. године, али не на некој тржници него поред чесме, места око кога се такође окупљају људи и које је по томе налик на пијацу. У то време Београд је био „подељен”: Турци су имали махале на Дорћолу и град на калемегданском брегу, а Срби остале делове који су се ширили и насељавали новим становништвом из унутрашњости Србије. У тако особеним приликама „наметнутог” саживота двеју нетрпељивих заједница неретко је долазило до сукоба који су заоштравали и додатно кварили односе турске и српске државе. Сачувани изворни подаци казују да су Турци у раздобљу од 1857. до 1862. године у Београду починили неколико десетина тешких дела. То је на неки начин био увод у бурна збивања до којих је дошло током касног пролећа 1862. године.

Тада је, наиме, на Чукур-чесми, на Дорћолу, један Турчин убио српског дечака. Била је реч о шегрту Сави који је овде захватао воду и који је протестовао што му је нестрпљиви и осиони муслимански војник склонио крчаг са чесме. Вест о немилом догађају брзо се раширила и читава београдска варош била је узбуђена. Узнемирено српско становништво похитало је ка месту где се догодило убиство и ту се убрзо сјатио велики број људи. Код чесме су се појавили и представници српских власти намерни да заведу ред и кривца спроведу надлежним органима. Међутим, показало се да је то био само увод у сукоб много већих размера.

Стање је постајало све напетије, па је ускоро између Срба и Турака дошло до туче и пушкарања који су донели нове жртве. Најпре су Турци убили заповедника српске жандармерије, што је на српској страни схваћено као обесна провокација и изазвало огромно незадовољство. У ситуацији набијеној озлојеђеношћу и повређеним родољубљем, Срби су се прихватили оружја и журно кренули ка месту сукоба. Извори казују да су у Београду целе те ноћи трајале борбе и на све стране чула се непрекидна пуцњава. Било је очигледно да стање неће моћи да се разреши само од себе.

Пред зору сусрели су се опуномоћени представници обеју страна, српски министар Илија Гарашанин и командант београдске тврђаве Ашир-паша. После преговора дошло је до потписивања примирја. За тренутак се чинило да су се страсти смириле и да ће у овим критичним тренуцима разум и мир превладати. И, заиста, следећи дан протекао је у миру.

Међутим, наредног дана кад су обављане сахране убијених дошло је до нове напетости. Чаршија је затворена, а велики број људи, притиснут болом и једва уздржавајући свој бес и гнев, у дубоком ћутању корачао је за посмртним остацима жртава најновијег сукоба с Турцима.

У том тренутку Турци су изгубили присуство духа и одважили су се на пренагљен и крајње неразборит поступак и тиме довели у питање сваку могућност да се стање смири. Извршавајући заповест свог команданта Ашир-паше, турски војници су са градских зидина отворили топовску паљбу на Београд. Велики број кућа био је порушен, на многим местима у граду избили су пожари који су гутали све пред собом док су варошке улице биле пуне рањених и мртвих. Сматра се да би број жртава био знатно већи да су Турци боље гађали, односно да им топови нису били застарели и непрецизни.

Непромишљени поступак турске посаде с београдске тврђаве изазвао је реакцију Срба. Они су се латили оружја и на све стране брзо су подигли барикаде. Штавише, кад се чуло за најновије догађаје, из унутрашњости су у Београд дојурили многобројни добровољци. У кратком раздобљу под оружјем се нашло неколико хиљада људи који су, не часећи часа, отпочели опсаду београдске тврђаве. Овом приликом на страни Срба борили су се и бугарски емигранти које је предводио чувени политичар, публициста, историчар и песник Георги Раковски Стојков. Нападачи су на јуриш заузели и срушили Варош-капију и Сава-капију, док су застрашени Турци, њих шест до седам стотина, побегли и затворили се у град.

На вест о бомбардовању Београда, у варош је пожурио и кнез Михаило Обреновић (1839-1842, 1860-1868) који је одмах објавио опсадно стање. За то време на барикадама се читао његов ватрени проглас набијен осећањима и родољубљем. Међутим, однос снага био је такав да су Срби, иначе лоше наоружани, тешко могли да заузму град који су Турци упорно и чврсто држали.

У читав сукоб ненадано су биле увучене и велике силе. Жестоке борбе које су вођене, као и даљи заплет чији се исход није могао лако предвидети, због противречних интереса нису одговарали ни силама које су биле покровитељи Србије. Сви су били за склапање мира. Истина, мир је успостављен, али су супротстављене снаге још биле ратоборно настројене. Сматрајући да више нису у стању да се супротставе могућем новом српском нападу, Турци су већ почетком 1863. године из града повукли два батаљона београдске тврђавске посаде. Ипак, уместо повучених војника у град је стигла нова посада од 1800 људи. Срби су сматрали да је куцнуо час да се искористи овај испад и преговорима издејствују повлачење турских гарнизона из свих тврђава које су они још држали у Србији. Дуги и напорни преговори, упркос супротстављању Аустрије и Енглеске, завршени су уступањем градова српским властима. Посебно је био важан 6. април 1867. године кад су кнезу Михаилу Обреновићу предати кључеви београдског града.

Међутим, после бурне 1862. године и свих догађаја који су пратили овај међународни сукоб, дошло је до значајног опадања броја становника Београда. У страху од могућег новог бомбардовања, многи су напустили своје домове и преселили се у унутрашњост Србије. Тако попис из 1859. казује да је у вароши и предграђима било настањено 18.890 лица, а попис из 1863, дакле само четири године касније, сведочи да је у Београду тада живело 14.760 становника, што је мање за двадесет одсто.

У Добрачиној улици и данас се налази споменик који чува успомену на поменути догађај. Реч је о раду нашег истакнутог вајара Симеона Роксандића (1874-1942), дечаку који лежи, а поред њега је преврнути крчаг. На споменику пише: „У спомен догађаја од 26. маја 1862. године на Чукур чесми подиже овај споменик Задужбина Ванђела Томе, 1931. год”.