Лукави кнез Милош Обреновић био је опрезан у новчаним пословима као и у политици. Једном је ипак преварен и опљачкан.

Данас је тешко утврдити шта је Милош сматрао за своју, а шта за државну благајну. Неку нарочиту разлику он ту није правио, али је настојао да у својим касама има што више кеса с новцем. Користио је сва могућа средства да их напуни и у томе је успевао. Брзо је стекао велико богатство.

Наравно, поред њега још неко је морао да води надзор над благајном и да завршава обимне послове око наплате и исплате. Милошев благајник или селиктар, како су га онда именовали, звао се Аврам Стојковић.

Он није био неки стручњак у тим пословима, а није имао ни стручне спреме. Аврам је био само један од првих Милошевих слугу и његов „човек од поверења”.

Селиктар Аврам показао се препреденији и подмуклији од Милоша. Умео је тако вешто да се претвара да је успео да увери Милоша у своје непоколебљиво поштење. А онда, почео је да завлачи руку у благајну.

У ондашњем малом и патријархалном Београду знало се чак и то шта ко кува за ручак, колико је ко кафа попио... Знало се све. И најзад, по чаршији је почело да се говори о поткрадањима селиктара Аврама.

Опозиција у акцији

Ти гласови допрли су и до Милошевих ушију. Али, он је и даље веровао свом првом слуги. Можда се ништа не би догодило да се нису појавиле и политичке интриге.

У то време Милош је већ имао прилично јаке противнике. Опозиција се увелико стварала. Једни су устајали против његовог деспотизма, други су били против кнеза зато што нису добили жељене положаје.

Тома Вучић Перишић отворено је почео да ради против Милоша. Опозицији се придружио чак и кнежев брат Јеврем Обреновић, вероватно у намери да заузме кнежевски престо. Стојан Симић и Ђорђе Протић пребегли су у Румунију и отуда, с групом емиграната, почели озбиљно да раде против Милоша. У таквим околностима настала је повика на селиктара Аврама зато што је лоше утицао на кнеза у државним и политичким пословима. На Милошевом двору, као и на дворовима пре њега, плеле су се небројене сплетке.

Сигурно је да су завидљивци допринели ширењу гласина о поткрадањима селиктара Аврама. Милош је у почетку мислио да су то чаршијска оговарања и није предузимао ништа све док до њега нису стигла пребацивања због Аврамовог политичког утицаја. Тада је одлучио да уклони Аврама Стојковића, али га није отпустио као што је опозиција очекивала. Почетком 1837. године Аврам је само удаљен из конака - кнез га је поставио за среског начелника негде у унутрашњости Србије.

Чим је Аврам Стојковић отпутовао из Београда, Милош је добио несумњиве доказе о неисправности рада бившег селиктара и наредио да се изврши преметачина у његовој кући. И заиста, тамо су нађене велике своте новца и многе драгоцености из двора. Говорило се да је то вредело око 30.000 дуката, што је у оно време чинило читаво богатство.

Милош је био веома прек човек, нарочито кад су били повређени његови материјални интереси. Зато су се сви надали да ће он и у овом случају поступити на свој начин. Оштра казна очекивала се не само због крађе него и због бруке. Јер, мудри и опрезни кнез допустио је да буде преварен. Али, овог пута Милош није хтео да се покаже онакав какав је раније био. Сада му то није одговарало. Требало је да буде сталожен и благ владалац, а не деспот и грубијан. Рачунао је на политички утисак.

Авраму Стојковићу само су одузете покрадене драгоцености и новац. И ништа више. Смењен је с положаја среског начелника и постављен за управника кнежевог конака у Пожаревцу.

Али, док је Милош био миран и сталожен, Аврам није мировао. И он је рачунао на политичке прилике. Почео је да говори како му је учињена страшна неправда. Опоменут је. Узалуд. После поновних опомена Аврам је почео да прети. Говорио је да ће се осветити кнезу за учињену неправду. Он је знао, како је рекао, кнежеве тајне и, ако их објави, Милош ће имати озбиљних политичких неприлика.

Бег у иностранство

Милош је изгубио стрпљење. Наљутио се и казнио бившег селиктара с двадесет пет батина. Аврам се отад сасвим изменио. Престао је да прети и чак је говорио о кнежевим доброчинствима и о благости.

Власти су ипак мотриле на њега. Наређено им је да пазе да не побегне из земље. Вероватно је Аврам знао неке тајне, па Милош због тога није хтео да допусти да се бивши благајник удаљи из земље и да у иностранству прича. Међутим, чим му се указала прва прилика, Аврам је побегао из Пожаревца, а затим и из Србије.

Отишао је прво у Видин. Знао је да је видински паша Хусеин Милошев добар пријатељ, па му је, да га овај не би вратио у Србију, испричао о Милошу такве ствари о којима је паша, веровао у њих или не, морао да обавести Порту.

Из Видина је Аврам отишао у Букурешт. Тамо се састао са Симићем и Протићем и поновио оптужбе против Милоша. Говорио је о Милошевим политичким плановима, о деспотизму, о намерама да поубија све виђеније људе у Србији. Аврам се није задржао само на томе. Сакупио је чету с којом је мислио да пређе у Србију и да дигне буну против Милоша.

Али, Милош је у Румунији имао своје доушнике и био је обавештен о Аврамовим намерама. Стога је послао у Букурешт неколико својих људи који су ступили у Аврамову чету и успели да задобију његово поверење. Кад су то постигли, намамили су Аврама на обалу Дунава.

Ту су, тобоже, имали да се састану с неким завереницима из Србије и да се договоре о побуни. Али, на Дунаву су их чекали Милошеви људи. Они су ухватили Аврама, пребацили га чамцем у Србију и одвели у Крагујевац.

Из Букурешта је стигао званични протест због ове отмице извршене на румунској територији и захтев да се Аврам преда румунским властима. Милош се на то није освртао. Предао је Аврама великом суду који је бившег благајника осудио на смрт. После извршења пресуде, Аврам је, по Милошевој наредби, стављен на точак где му је тело дуже време остало изложено.