Већ месецима улицама Техерана, али и многим градовима Ирана, ваљале су се масе незадовољника. У највећој држави Блиског истока највећи део народа није био задовољан владавином шаха Резе Пахлавија који је огромне количине новца, махом добијеног од изузетно богатих налазишта нафте, углавном трошио за своје и потребе најближег круга људи. Уосталом, неколико година раније, прослављајући две хиљаде година Персијског царства, за само два дана спискао је милионе долара.

Слике узаврелог Ирана данима се нису скидале с насловних страна готово свих медија у свету који су држали до себе и свог угледа. Чете новинара, фоторепортера и сниматеља извештавале су с лица места, шаљући с улица Техерана нимало лепе слике. И не само то. Сви су наговештавали да се спрема нешто крупно, да једна од најзначајнијих земаља овог ретко кад мирног подручја умногоме може да измени политичку мапу света. Било је то некако с јесени 1979. године.

Ни уредништво „Политике”, дневника који је увек имао убедљиво најбоље спољнополитичке новинаре и дописнике из свих важнијих земаља света, није могло да одоли а да у средиште крајње драматичних догађаја на Блиском истоку не пошаље свог човека. Избор је пао на тридесетогодишњег Бошка Јакшића, јединог новинара који је у редакцији „покривао” дотад не много занимљиви Иран. Био је то његов први задатак као ратног извештача и, по много чему, најузбудљивији.

О томе, односно драми коју је доживео на деветом спрату техеранског хотела „Интерконтинентал”, он данас овако сведочи:

У Техерану је тада врило као у кошници, па је с почетка било тешко схватити ко се против и за кога бори. Посебно у том међувремену кад је шах Пахлави, у плаво-белом „боингу 727” (како се касније испоставило) заувек напустио Иран, а верски вођа ајатолах Хомеини још није стигао из Париза.

Пошто „Политика” није била толико моћна новина да један тако велики и дуготрајан догађај наизменично покривају двојица-тројица новинара, ја сам без прекида био у Техерану. Толико дуго да је чак менаџер хотела „Интерконтинентал” који је био база виће од хиљаду страних новинара, одлучио да ми по цени једнокреветне собе на располагање стави апартман. Е, баш у њему, на деветом спрату, збио се догађај који је умногоме осликао право стање лудила рата и свега онога што он собом носи.

Градом су, с прстом на обарачу, готово без контроле, крстариле две исламске милиције: федајини и муџахедини. Не зна се коме је од муџахедина у том тренутку пало на памет да окупирају хотел у коме су боравили искључиво страни новинари. Туриста, наравно, већ одавно није било ни у траговима. Тек кад сам се у време ручка вратио из града и запутио по кључ на рецепцији, видим свуд около наоружане људе. Сви брадати, с црним капама и откоченим калашњиковима. Питам првог колегу на кога сам налетео о чему се ту ради, а он ми вели да су муџахедини окупирали хотел и да хоће ту, на изворишту, да објасне страној штампи шта желе и како они замишљају будућност Ирана.

Попнем се на врх хотела, где се налазио сјајан полинежански ресторан, да се код осталих колега распитам шта се то ту, у хотелу, стварно дешава. Неколико столова поред већ су заузели муџахедини. Срчу дивну полинежанску супу и, мало-мало, бацају испитивачке погледе према својим калашњиковима који висе о наслону столице, али и према нама. Нема сумње, хотел је у њиховим рукама.

Спустим се до своје собе да напишем извештај, време је. Прште оловна слова на мојој старој портабл машини „оливети”, журим да завршим текст јер ће ускоро време кад, по договору, треба да ме зове стенограф из Београда. Одједном чујем пуцњаву са свих страна и схватим да се меци одбијају од фасаде хотела. Ко су сад па ови? Довучем се некако до прозора и обазриво провирим. Нећу да завршим као мој колега из „Лос Анђелес тајмса” који није стигао да заврши извештај, бржи је био метак.

Схватим да неко пуца одоздо и одем до колеге у оближњој соби. Можда он зна нешто више?! Каже ми да се око хотела, али и у њему, окупљају федајини. Сад је неко од њихових главешина одлучио да они страним новинарима испричају своју истину. Пуцњава је све жешћа и ближа. Ето нове, много опасније невоље. Јер, федајини су словили за кудикамо суровију исламску милицију, нимало наклоњену „мрским” западним новинарима, а ми, нас неколицина дописника из тадашње Југославије, убрајани смо, је л’ те, у Запад. Колеге из источних земаља у таквим гужвама су, по правилу, увек становали у безбедности својих амбасада.

Страх се већ добрано усидрио у мени. Почиње да ми ради црв да ће доћи по нас, и по мене, наравно, и све нас поклати и тако свету послати јасну поруку да се не меша у послове иранског народа и његове револуције. Нема ми друге, новинар сам, прво морам да мислим да пошаљем извештај, зато сам и ту где сам. И пре него што сам се поново латио машине, оставио сам одшкринута врата од собе да боље чујем шта се догађа по ходницима, да их бар чујем како долазе.

Из дубине хотела чујем трку и вику на иранском језику, на фарсију. Као да неко заузима неке положаје, проверава где је ко. У том тренутку зове ме стенограф из „Политике”, тражи извештај. Одговарам му да је овде нека велика гужва, да текст још нисам завршио и да ме занима да видим како ће се даље одвијати ствар у хотелу, у мом непосредном окружењу. Нека се јави мало касније.

Пуцњава не престаје ни око хотела ни у ходницима. Знам да могу једино да се ослоним на себе самог. Пошто сам служио војску и нешто ми из тог времена остало у глави, прорачунавам где је најбезбедније да се склоним да ме не погоди рикошет метка одоздо. Повлачим се дубоко у ходник, одмах поред купатила, и ту на поду завршавам текст. По договору, јавља се стенограф Миленко. Чује пуцњаву и по гласу ми се чини да је више уплашен за мене него што сам то ја сам. Моли ме да се чувам. Хоћу, само како?

Шта ако сад из ходника хрупе на врата? Тешко да ће ми помоћи што ћу им, на јединим речима фарсија које сам знао, рећи да сам новинар. Па и сами знају да је хотел пун новинара! Неће питати ништа, а само је питање времена кад ће стићи. Уз то, ја сам плав и тешко ме је, на први поглед, разликовати од „мрског Амера”. Готово је, нема ми спаса. А онда почиње по глави да ми се врзма идеја да, бар, не страдам од првог метка или рафала, да се мало помуче, да потроше више метака. Шта све човеку не падне на ум кад га страх узме под своје, ту од логике и здравог разума мало шта остане.

Закључавам врата собе и приљубљујем се уза зид, одмах иза врата. Чекам, док ми се кошуља лепи од зноја. И онда, после ко зна колико времена или тренутака, чујем реско куцање. Свршено је, ево их! Само, побогу, нису они тако фини да куцају, али то још не долази до мог, од страха блокираног, мозга. Зашто ногама не провале врата? Тишина.

Некако прокркљам оно „да”, отварам врата не померајући се од зида. И даље тишина. Нема оног првог, очекиваног рафала. Тајац траје ваљда пет-шест секунди, мени као гладна година. Онда смогнем снаге и провирим. И тада видим пред вратима оног малог обученог отприлике као лифтбој, с капицом, који ми каже: Чек мини-бар. Дошао момак да провери стање у мини-бару апартмана.

Ћутим и даље, не верујући ни очима ни ушима. Људи моји, је ли ово могуће! И тада је провалило из мене. Тако сам га сочно испсовао и отерао да он то, мада је знао да новинари умеју да буду малчице нервозни, вероватно никад није доживео у свом животу. Истина, нисам ни ја, бар не дотад. Е, онда сам се бацио да проверим садржај мини-бара...

По нечијем наређењу, и муџахедини и федајини напустили су хотел истог дана. Новинари су сад, бар у хотелу, били безбедни. Бошко Јакшић остао је у Техерану још два-три месеца, неколико пута био је у стварној смртној опасности, али се више никад није уплашио као тада на деветом спрату хотела „Интерконтинентал”. Као стални дописник из Каира и специјални извештач с тог подручја на Блиском истоку провео је скоро осам година.