Песник с ових простора певао је, својевремено, да „где год нађеш згодно место ту дрво посади”. Много, ама баш много, пре његовог „змајевања” на хридини Фрушке горе, тик изнад десне обале Дунава, у време које зовемо праисторија, човек је - трагајући за згодним местом - управо овде посадио своју прву настамбу. Археолози веле да су наши преци из палеолита, негде у раздобљу између 19.000 и 15.000 година пре наше ере, решили да напусте пећину, као дотад сигурно уточиште, и сместе се на Петроварадинској стени. Толико о трајању насеља на месту где се већ вековима кочопери једна од највећих и најочуванијих тврђава не само у Европи.

А оваква каква је данас, Петроварадинска тврђава крупњала је нешто преко 90 година, од 1692. до 1780. Наравно, с дужим или краћим прекидима, зависно од потреба и новца, а све уз брижно надгледање многих владара и војсковођа. И, разумљиво, градитеља који су свој (проверени) камени рукопис већ оставили широм Европе, а овде ударили коначни печат свом умећу.

Ко зна да ли би та свеопшта брига оставила овако упечатљив траг да се у целу причу нису умешале - мачке. По легенди, оне су узиђиване у најважније делове утврде како би тврдиња одолела и времену и људима пошто, је л’, мачка има девет живота. Предање се преносило и стрелама и артиљеријским хицима, а неку врсту потврде налазило је и у каменом рељефу мачје главе који се данас чува у Музеју града Новог Сада. Да то није била тек успутна прича, попут оне „трла баба лан да јој прође дан”, посведочили су и радници који су после Другог светског рата обнављали оштећени део утврде. Они су, по сопственом (шапутавом) казивању, на многим местима нашли мумифицирана тела мачака која су се, чим би их додирнули, претварала у прах.

Да бисмо дугу и богату повест Гибралтара на Дунаву, како од давнина многи зову Петроварадинску тврђаву, сместили у један новински текст, можда је понајбоље исписати је део по део, циглу на циглу, уосталом како је и настајала.

Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000 година пре наше ере), археолози су на овом месту нашли и бедеме ојачане кољем и палисадама који на недвосмислен начин сведоче да је овде и тада била војна утврда, да се човек бранио од човека. И да су се с оне стране бедема смењивале различите културе.

Тако је сто година пре Христа овај крај припадао Келтима, а онда су Римљани границу свог царства проширили до мутног Дунава и изградили низ утврђења повезаних у одбрамбени систем назван Римски подунавски лимес. Једна од утврда био је и Кузум (Цусум) изграђен на месту где се данас налази тврђава. Скити скитају около-наоколо, Хуни се мувају на све стране, шуњају се Источни Готи и Гепиди које гањају Авари, а њих Бугари са све царем Самуилом. Ни Византија није одолела изазову да своје копље пободе на хридину изнад Дунава. Историја помиње и потомке несталог племена Хазара.

Важан датум у повести Петроварадина свакако је 1235. година кад је ту угарски краљ Бела IV населио монахе цистерците из француске покрајине Шампање. Важан зато што су они око манастира подигли (праву) тврђаву. Неки списи говоре да је у последњој четвртини 15. столећа власник тврђаве био и Родриго Борџија, потоњи папа Александар VI. Поуздано је, пак, да су потом Турци, сабљама и ханџарима исписујући сами себи позивницу за бечки валцер много пре рођења оца и синова Штраус, Петроварадин прогласили за своју касабу верујући да је она „кључ за Будим”. И онда је, уз варакање ратне среће, кључ прелазио из руке у руку, од Турака Аустријанцима и обратно, и тако неколико пута. Све до 1692. године када, одлуком Дворског ратног савета у Бечу, почиње градња будуће највеће тврђаве у Аустријској царевини. Принц Крој је 18. октобра 1692. године, по налогу цара Леополда И, повељу с одлуком о градњи похранио на месту бастиона светог Леополда, првог објекта изграђеног у склопу Петроварадинске тврђаве. Данас је непознато где се тачно налази тај драгоцени документ.

Повест почесто уме да буде сурово неправедна. Јер, мало ко ће застати у одговору на питање ко је градитељ Петроварадинске тврђаве. Највећи део ће, готово хорски, одговорити да је то маркиз Себастијан Вобан (1633-1707), француски војсковођа, архитекта и писац из времена Луја IV. Да, али он никад није ни крочио на ове просторе, а не да је с планом у рукама ходао над таласима Дунава!

У Европи тог доба Вобан је уважаван као најумешнији архитекта по чијем систему је изграђен низ значајних тврђава. Јер, средином 17. столећа почиње да преовладава ватрено оружје, нарочито артиљерија, те се у Западној Европи мења начин изградње тврђава. Смањује се висина кула и бедема, а повећава дебљина и површина саме утврде. Граде се бастиони с више прелома, за унакрсну ватру, испред грудобрана и бедема. А Петроварадин је био намеран да буде значајан бедем непријатељу и онда је, што да не, преузета идеја некога ко се у томе већ опробао и доказао. И тако је Вобан стигао, али и остао, овде.

Први план Петроварадина, пак, урадио је инжењерски пуковник Кајзерсфелд, док је други нацрт умеће географа и путописца, италијанског грофа Марсилија. Почетне радове изводио је војни градитељ Вамберг, после њега стиже Гисенбир, за њим Доксат, Манет и Шредер. Градњу су надзирали принц Еуген Савојски, гроф Карафа и, на крају, престолонаследник, будући цар Јосиф II који су - сваки за своје време - рачуне морали да полажу аустријским владарима: Леополду И, Јосифу И, Карлу IV и Марији Терезији.

Лепо, али шта је било с хиљадама оних безимених који су све те силне идеје, планове и наређења морали да спроведу у дело? Већи део радне снаге чинили су кметови с оближњих имања, војници (углавном припадници српске милиције), затвореници, ратни заробљеници и најамници. Рад је био толико тежак да је за време градње страдало мноштво људи. Неки штури подаци казују да их је, посебно у последњој етапи градње, дневно умирало између 50 и 70, те не чуди ни клетва дотекла из тог времена: „О, јуначе, дабогда ти душа Варадин градила!”

Уз то, преко потребан материјал довожен је рђавим друмовима и набујалим водама чак из далеке Штајерске, из Срема, Славоније и северне Угарске. Све је било подређено подизању камене заштите која ће бечком двору, бар што се тиче опасности по Царство с те стране, омогућити да се безбрижно диви лепоти и грациозности липицанера из своје богате ергеле. Јер, почетком 19. века Петроварадин је - са својих 4000 војника у касарнама, барутанама препуним муниције и са 400 топова различитог калибра - постао најбезбеднија тврђава Царства.

Да ли је 5. августа 1716. године снег заиста покрио брег или је то само једна од мноштва легенди које би да у редове победника као саборца сврстају за морал ратника тада важну „вишу силу”? Прича вели да је, тек што је почела градња тврђаве, пред њу банула огромна турска војска с око 150.000 бојовника. У гарнизону је од страха дрхтурило 8000 солдата. И онда је, с близу 70.000 војника, својима у помоћ притекао Еуген Савојски.

Предање казује да је, пред саму битку, прослављени војсковођа убедио своје трупе да му је у сан дошла Богородица и да му је поверила да ће сигурно победити. Битка на обронцима Фрушке горе, између Сремских Карловаца и Петроварадина, почела је у 7 изјутра, кад је - на изненађење свих, поготово лако обучених турских трупа - пао снег. Четири сата касније Турци су потучени до ногу, чак је страдао и њихов заповедник, везир Дамид Али-паша.

У част победе, на Текијама, једном од кључних места боја, Еуген Савојски је цркви иначе посвећеној Снежној Госпи поклонио икону Богородице, ону исту која је за време боја висила у његовом шатору. Још ваља рећи да се и данас, уочи 5. августа, око цркве приређују литија и процесије у којима учествују и православци, и римокатолици и протестанти јер су се у њој, својевремено, налазила три олтара, по један за сваку од поменутих вероисповести. Занимљиво је, такође, да се и данас на једном од кубета заједно налазе крст и полумесец, симбол да је ова богомоља некада припадала и муслиманима.

Групу младих заљубљеника у Петроварадинску тврђаву и њену повест, који већ неколико година покушавају да одгонетну бар неке од многих овдашњих тајни, заинтригирала је легенда о снегу 5. августа. Прво су, две године заредом, 2005. и 2006, тог дана на самој тврђави, сасвим ненадано доживели велико невреме праћено силном олујом и јаком кишом. Прошле године чак нису могли да виде ни стубове оближњег моста Слободе. Онда су се повезали с Владимиром Јанковићем, професором историје метеорологије на Универзитету у Манчестеру и сарадником светски признатог ТВ канала „Дискавери”. Он им је, на основу енглеских архива, потврдио да је те 1716. године у Европи владала изузетно јака зима и да су људи масовно бежали према југу.

На 112 хектара, односно 112.000 квадратних метара, угнездила се Петроварадинска тврђава, на три пута већем простору него што је, нешто јужнија, Београдска. А на њој километри утврда, шанчева и свакојаких здања неопходних да би живот у њој текао без претеране бојазни за сигурност. Уосталом, зато је и грађена да јој чак ни разорни земљотрес из 1726. није превише наудио, а војске су је махом заобилазиле у великом луку.

Бастиони, једно од главних обележја тврђаве и умногоме новина за време градње, заправо су бедеми с више такозваних прелома који омогућавају унакрсну ватру испред јаких грудобрана, а све да би учинак непријатељске артиљерије смањили на најмању могућу меру. Први који је овде подигнут носи име аустријског цара Леополда I Хабзбуршког (1657-1705), ту је и бастион светог Луја, односно маркгрофа и војсковође Лудвига Баденског (1655-1707) који је 1691. године коначно истерао Турке из Петроварадина. Потом се подиже бастион светог Јосифа, по аустријском цару Јосифу И, те онај назван по папи Инокентију IV. Наравно да је незамисливо да неки од бастиона не носи име царице Марије Терезије која, истина, ту никад није била, али су њене заповести омогућавале даљу градњу тврђаве, док је бастион Хорнверк највећи и најистуренији полигон на Петроварадину. Своју улогу у одбрани од могућег напада имали су и бастиони светог Игнација и светог Ернеста. Важан је био и такозвани Провијантски бастион који је посади обезбеђивао опскрбу.

Свака тврђава која би да верује да је неосвојива незамислива је без шанчева. А овде их има готово на све стране. Од оних дубоких, земљаних, који су били (не)савладива замка за непријатеља, до водених у подграђу тврђаве који нису мамили ни најбоље пливаче.

Да би се ушло (и изашло) у један озбиљно утврђен град, неопходне су и капије. У Петроварадину их није лако и само побројати: капија Леополда Баденског, Дворска капија, капија цара Карла VI, Молинаријева капија (по барону који је дуго био командант тврђаве), Каменичка капија, капије шанчева и бедема, капија Хорнверк, Споредна капија, Комуникациона капија, Водена капија, Провијантска капија, Београдска капија, Нова капија...

Ту су, наравно, и касарне. Пре свега, она која чини препознатљивом силуету Петроварадина - Дуга касарна, данас хотел „Варадин”. У Једноставној касарни сада је Историјски архив Новог Сада. А Топовњача, Арсенал или Мамулина касарна - како је све називана, свакако је најзначајнија једноспратна зграда с мансардом, где се угнездио Музеј града Новог Сада. У некадашњој касарни Хорнверк данас се школују будући уметници, а у Подграђу се налазила и Стара касарна... Наредбом цара Јосифа II од 6. јула 1786. године, фрањевачки самостан претворен је у војну болницу која и данас служи за исте потребе...

Важан део у животу тврђаве несумњиво су били и бројни магацини за муницију, барутане, бунари неопходни у времену могуће опсаде, две висеће осматрачнице на испустима бастиона, штале за коње... Али и Парадни плац на коме се вршила смотра посаде, дочекивали важни гости и прослављали важни датуми...

Неправедно би било прескочити Официрски павиљон, Подофицирску мензу, те Изоловани павиљон који је највишим гостима понајвећма служио за одмор и разоноду. Ни у крчмама се није оскудевало и све су, без изузетка, биле „Код” неког: „Код звезде”, „Код јагњета”, „Код зеленог дрвета”, „Код слона”, „Код јелена”, „Код дивљег човека”, „Код црног орла”, „Код црног котла”, „Код црног медведа”...

Откад је света и века подземље је сматрано својеврсном скривницом, уточиштем које нуди поуздану заштиту свима који нису ради, или спремни, да ствари решавају лицем у лице. Градитељи Петроварадина знали су да може да се деси да непријатељ некако ипак успе да продре у тврђаву и решили су да изграде подземне ходнике и галерије, прави мали подземни град.

И пуних једанаест година, од 1765. до 1776, око 400 минера - предвођених аустријским инжењерским мајором Алфредом Шредером - градило је такозвани противмински систем или сплет подземних ходника и галерија. Циљ је био да се посада што успешније супротстави непријатељу који је, не дај боже, уз помоћ мина успео да продре у тврђаву. За ту сврху је, на четири спрата, прокопано нешто више од 16.000 метара ходника, односно галерија одређених намена. Свака галерија имала је ознаку за положај (И-ИВ), број ходника (1-527), намену и име углавном добијено по неком од аустријских царева или племића. Кад су радови завршени (коначно 1783), овај систем био је трећи по величини у Европи, одмах иза тврђава Луксембург (23 километра) и Јосефов (45 километара) у данашњој Чешкој.

У подземљу тврђаве, где је прокопан и велики бунар пречника 3,5 а дубине 39 метара, сместило се и 12.000 пушкарница као и 155 отвора за дејство артиљеријском ватром. Уза све то, унутра је могло да се нагура око 6000 војника. Тешко оном ко би успео да се пробије с ову страну зидина утврде. То је, уосталом, и испробано 21. маја 1768. године кад је градитеље посетио престолонаследник, будући цар Јосиф II. А да је проба била више него успешна говори и податак да је тада, прекоредно, мајор Шредер унапређен у чин генерала.

Данас радозналци, под одговарајућим осветљењем и с пригодним мапама, могу да прошетају километар и по дугачким ходницима испод саме Горње тврђаве. Остали ходници и галерије нису осветљени, али је права пустоловина провући се кроз бар део њих. Кад угасиш батеријску лампу и зауставиш дисање, једино чујеш откуцаје сопственог срца. И онда тешиш самог себе да то није од страха, него од напорног кривудања и сагињања тамо-амо. Али, вреди...

На крају ваља напоменути да је у целом подземљу обезбеђена вентилација, да је стална температура у свим просторијама 12 степени Целзијуса, да је махом озидано врућим кречом, песком и циглом, али и да постоје незидани ходници и галерије, оно ако непријатељ успе да се увуче у њих па да се онда лакше сруше и затвори опасан пролаз.

Грађанима Новог Сада, с друге стране реке, сат одавно није неопходан. Увек могу да баце поглед према Петроварадину, односно бастиону Лудвига Баденског. Посебно зато што велика казаљка показује сате, а мала минуте. То је учињено да би „и лађари и Мађари” из даљине видели које је доба дана. У пун сат се смењивала стража, па минути и нису били тако важни а у време кад га је царица Марија - почетком 18. века - поклонила Петроварадину никоме се није претерано журило.

Мада је стара кула порушена половином 18. столећа кад је подигнута ова садашња, гломазни сатни механизам остао је исти. Пречник сатних кругова је око 2,5 метара, а у самом сату налазе се три кугле (76 килограма) и шеталица. Навија се сваког дана ручно и за то је дуго, све донедавно, био задужен Лајош Лукач. Бројчаник се налази на све четири стране барокног торња, а бројеви су исписани римским цифрама, као што је обичај на свим хришћанским црквама. На јабуци торња је ветроказ с компасом који показује стране света, а његова застава на јарболу нема копље него - срце.

Занимљиво је да овај сат, иначе симбол Петроварадинске тврђаве, зову и „пијани сат”. Није да је баш склон пићу, већ му се не жури кад је хладно а тутњи кад је врућина. Не зна се да ли су се ранији становници Петроварадина на то жалили, али се зна да су током 18. столећа морали, сви одреда, да плаћају сатарину, без обзира на то што су се многи клели да они сами, и без њега, знају колико је сати.

Тако дуга повест о тврђави је, разумљиво, украшена којекаквим причама и легендама.

Прво ваља рећи да су у њен састав улазили и Подграђе, и Ратно острво и Мостобран.

Подграђе, својевремено познато као Водени град, било је стамбено насеље окружено тестерастим опкопом. Унутар њега биле су подигнуте штапске зграде, касарне, војни павиљони, стамбене куће, административна здања, инжењеријска дирекција, велика војна пекара, стоваришта оружја и казамати.

Ратно острво с утврдом дуго је било важан део одбрамбеног ланца, све док га набујали Дунав - вероватно љубоморан на утврђење на својој десној обали - није преплавио.

Мостобран је још од 1694, две године након почетка првих радова на тврђави, био саставни део њеног одбрамбеног система. Било је то утврђење с бедемима и капијама звездастог облика које је служило као заштита (понтонског) моста који је спајао леву и десну обалу Дунава и из ког је касније настала такозвана Српска варош, потоњи Нови Сад. Прича вели да се њиме прелазило само од пролећа до јесени и да је пред зиму расклапан и чуван у зимовнику. Новосађани и Петроварадинци били су ослобођени плаћања мостарине, а други су се сналазили како који, с обзиром на то да је плаћања било ослобођено само оно што је ношено у рукама и на леђима, па су то неки домишљати Фрушкогорци користили носећи између себе буренце вина.

И легенде су саставни део историје сваке озбиљне вароши. Тако се на Петроварадину одавно трага за скривеним благом о чему, поред осталог, сведоче и стотине метара разваљених цигли у подземљу које је, бар тако они мисле, својевремено могло да служи и као поуздана банка. Јер, не треба изгубити из вида да је управо овде, пред опасношћу од Наполеона, бечки двор склонио све што је мислио да је вредно, па, је л’, можда нису све покупили. Уз то, и Турци су одавде бежали главом без обзира и нису стизали, спасавајући чалму, да понесу све што су претходно попљачкали.

Овде се, бар у легенди, настанила и „ала која је војника заклала”, она права, огромна. И дуго се она, углавном подземљем, башкарила све док на видело није испливала прича да је то, у време краљевине Југославије, измислио неки подофицир из Црне Горе који је у свађи убио свог земљака. Плашећи се крвне освете, сложио је причу да је убијени ухапшен грешком и затворен у подземље тврђаве. Е, ту је онда нека неман, права ала, себи приредила пристојну гозбу.

Срећом, данас тврђавом, али и делом њеног подземног лавиринта, царују уметници смештени у четрдесетак атељеа, а средином јула стижу млади из доброг дела света да би уживали на Егзиту, већ годинама највећем музичком фестивалу у југоисточној Европи.

Можда се, на крају, све дуговеке приче умотане у којекакве историјске оквире и завршавају музиком, само је важно да она, музика, уме да се чује.