То што башта „врт” у српском језику има неколико синонима никако није случајно. За различите баште и вртове, већ према њиховом садржају и положају у односу на друге делове окућнице, у сваком народном говору постоји по више назива, од којих су се неки „пробили” и у књижевни језик. Током историје, и у различитим нашим крајевима, баште су по правилу имале економску намену (гајење кромпира, купуса и осталог зелениша). Тек временом почеле су да служе и за украс пошто се у њих „уселило” цвеће, па је настала потреба да се разликује цветна башта од повртне баште. Тако су се, осим баште и врта, у употреби нашли називи градина, ограда, долац, бостан, бостањ, пеливој, перивој - да поменемо само оне које бележи још Вук у Српском рјечнику (једино први и последњи у овом низу улазе у књижевни језик). У неким нашим крајевима разлика између повртњака и цветне баште не прави се овим различитим речима, нити најчешћим синонимима башта и врт, већ опозицијом основне речи и њеног деминутива, на пример башта према баштица, бахча према бахчица....

Да ли сте се некад запитали зашто се каже ботаничка башта, а с друге стране зоолошки врт? Да ли овај пар назива говори нешто о природи речи башта и врт? Смемо ли на основу њих закључити да се у башти гаје биљке а у врту чувају животиње? Не, наравно да не! Наиме, оба ова назива новијег су датума, преведенице са страних језика (француског jardin botanique и немачког zoologischer Garten), те у њима нису одражена никаква стара својства наших именица. Ипак, пада у очи то што су учени Срби у 19. веку преводећи стране речи jardin и Garten имали осећај да између тих појмова постоји разлика коју добро одсликавају наше именице врт и башта. Слично је било и с нашим старијим савременицима који су кумовали називима дечији вртић „обданиште” (према немачком Kindergarten) и ресторан башта, летња башта „отворени део ресторана”. Према том осећају, врт је ограђено место где се нешто (или неко) чува - од спољних утицаја (у случају животиња и деце и обрнуто, од изласка напоље!), док је башта више отворена и служи за украс.

Међутим, има и другачијих, сасвим обрнутих случајева: за чувене вавилонске висеће баште уврежен је назив Семирамидини вртови, а и многи новији писци (нарочито песници) помињу китњасте вртове, мирисне вртове - подразумевајући да се у њима налази цвеће. Тако и у етнографском запису из Полимља и Потарја (с почетка прошлог века) стоји: У КУЋИ ГДЕ ИМА МЛАЂЕ ЖЕНСКЕ ЧЕЉАДИ, ДО УЉАНИКА (Тј. ПЧЕЛИЊАКА) ИЛИ У УЉАНИКУ, НАЛАЗИ СЕ ВРТ ЗАСАЂЕН ЦВЕЋЕМ, КОЈИ ТРЕБА РАЗЛИКОВАТИ ОД БАШЧЕ, ИЗВАН ЗГРАДА, ЗАСАЂЕНЕ ПОВРЋЕМ. Шта је сад ту шта, питаће се свако. Јединственог одговора нема јер се употреба ових именица разликује од краја до краја.

Иако многи обе ове речи доживљавају као наше, домаће, бар за једну од њих поуздано знамо да то није: башта (у дијалектима се чује и бахча, бахћа, башћа, башча, бакча, багџа, бајча, барча, бача), спада у ред такозваних балканских турцизама - турских речи које су ушле у све или бар већину балканских језика (македонско бавча, бугарско бахча, бафча, румунско bahce, албанско bahce итд., све према тур. bahce). Код нас она значи „врт, повртњак”, „цвећњак”, негде и „воћњак”, „њива или део њиве на коме се узгаја поврће”. У народној песми башта је најчешће цветна: ЈА БИ ИШЛА У ЗЕЛЕНУ БАШЧУ, СВУ БИ РУЖУ ПО БАШЧИ ПОБРАЛА ИЛИ МОЈ БОСИЉЧЕ ИЗ ЗЕЛЕНЕ БАШЧЕ... ИЛИ РАСТУ LI ТИ У БАШЧИ ЈАБУКЕ? Међутим, ово је више последица лирског садржаја тих песама него одраз стварне употребе о којој боље сведоче такозвани микротопоними, називи малих делова рељефа: ако вам сељак каже да му је ливада или њива у башти, јасно је да је у питању терен на коме су његови стари некад имали воћњак или повртњак, а никако фарму цвећа.

Док уз башту иду многе изведенице, баштован и баштованџија, баштованство и баштованлук, баштована и баштованџиница, баштованити и баштованисати, све су оне сасвим обичне и очекиване, а при том знатно млађе од првог записа основне именице који потиче из 18. века. Ту је необична и пажње вредна једино изведеница баштина која осим „окућница” у многим крајевима значи и „њива, имање уопште”, па изгледа као да се наслонила и укрстила са старом домаћом речи баштина „наслеђе, оно што је наслеђено”. У Војводини је баштина тј. баштине збирни назив за све што није њива, што нам показују записи са терена: „Разликују се субаше за чување њива и субаше за чување баштина (воћњака, винограда и вртова око села)”. У Бачкој је баштарош „онај ко краде по туђим баштама”. Чудног ли занимања!

Са речи врт ситуација је сасвим другачија. Она има мало изведеница - осим уобичајених, деминутива вртић, врћак и радних именица вртар, вртлар „баштован”, занимљива је и битна збирна именица поврће „оно што се гаји у врту, зелениш (који расте на земљи и у земљи)”, једина у том значењу а потврђена још од 17. века.

У старосрпском се врт јавља од почетка 14. века у повељама, даровницама и другим документима - обично као ставка у набрајању непокретних добара, властелинског, црквеног или породичног имања: ПОПА БОГДАНА ЗЕМЉУ I С ВРМТИ I С VIНОГРАДОММ (Дечанске хрисовуље, 1330), ДВБИ ВОДБИ НИЦЕ У јЕДНОИ КУЋИ I ВРМТМ (Цар Стефан поклања манастиру лесновском у Скопљу 1347. године), ДАРОВА СЕЛО КОСОРИЧЕ, СМ VIНОГРАДИ, СМ МЛИНИ, СМ ВРМТС, СМ LIВАДАМИ (Стефан Душан грчком манастиру у Кареји, у Прилепу 1348. године), а у историјским речницима та реч се преводи латинском hortus или италијанском giardino.

Са одређивањем порекла ове именице проблем је већ мало већи. Уврежено је мишљење да је и врт такође позајмљеница, само стара, романска која се у крајњој линији своди на латинско hortus „врт”, а преко облика вртал тј. вртао (која се чује у Приморју) на латинско hortulus (што је проблематично, јер док латинска реч јесте деминутив, наша то није). У прилог оваквом тумачењу ишла би и географска распрострањеност ове речи на Балкану: осим Срба и Хрвата, имају је још Словенци, у својим западним говорима и Македонци, а постојала је и у старословенском.

Има лингвиста који врт тумаче као позајмљеницу из готског језика, пре свега због старословенске сложенице вртоград која обликом и значењем одговара готској aurtigards (иначе сродној са енглеским orchard „воћњак”), а сам врт се, по њима, објашњава као скраћени облик дводелне речи - што није довољно уверљиво нити културно-историјски оправдано.

Мало је говорника српског језика, чак и међу образованима, који знају да поред пара врт и башта, у српском књижевном језику постоје још и синоними градина и перивој. Градина је домаћа реч, у истом или сличном облику позната свим словенским језицима, а у српском данас ограничена на југоисточне народне говоре иако је у старосрпском забележена још у 14. веку. Перивој је грецизам (познат и осталим балканским језицима), у старосрпском још од 14. века потврђен у облику периволм, перивоља итд., а првобитно се односио на цветну башту која иде у круг око манастира (од гр. perivolon „оно што окружује”). Данас се ређе чује, а како звучи учено и помало егзотично, највише се среће у лирској поезији.