Грци и Римљани представници су медитеранског типа који се одликује тамном косом и очима и маслинастим теном, али у античко доба њихов идеал лепоте био је сасвим другачији. За њих је то била светла коса која је указивала на оно што је било најдрагоценије у њиховој култури, а то су младост и лепота. Познато је да се многа деца рађају са светлом, готово плавом косом која не тамни све док не уђу у пубертет. Отуд је плава коса симбол младости. С обзиром на то да су скулптуре Афродите увек биле приказане са златном косом, чувена песникиња Сапфо закључила је да је ова боја коришћена због отпорности и трајности овог племенитог метала. Отуд се златна боја везује за постојаност, дуговечност и бесмртност, па су је зато врло често користили разни владари за своје круне и перике.

Веза између златне боје и бесмртности поново се помиње код Овидија у саги о сиренама које су имале улогу коју данас има свети Михајло. Оне су биле посредници између овог и оног света, а њихова тела била су прекривена златним перјем. Уопштено говорећи, у старој Грчкој и Риму, осим ретких природних плавуша, жене су најчешће бојиле косу и то мешавином полена и млевених латица шафрана и дуго седеле на сунцу како би постигле одговарајућу нијансу плаве боје. Због бројних кућних обавеза, удата жена није имала времена да боји косу. С друге стране, постојала је одређена група жена које су се бавиле оним што просечна грчка жена није могла. Оне су се звале хетере и биле су куртизане. Образоване, богате и моћне, имале су могућност да развијају своја знања о политици, поезији, уметности, филозофији, то јест, о свему ономе што је занимало грчког мушкарца, а што је било недоступно просечној грчкој жени.

У Риму, жене су водиле праву битку да би очувале наклоност својих мушкараца који су лудовали за германским робињама плаве косе. Римљанке су за избељивање косе користиле мешавину есенција разних биљака, пепела и устајалог вина, због чега се неретко догађало да остану без косе. Тако су почеле да се носе и прве перике, наравно од плавих власи. Чак су и владари, какви су били Нерон и Комод, имали плаве перике, али из другачијих разлога. Они су хтели да буду богови, а богови су имали златну косу. Зато су користили златни прах којим су посипали своје перике.

За хришћанску цркву плава и нага Венера била је демон, најсрамнији из групе олимпских демона, пример непоштења античког времена. Овај демон поистовећен је с двема хришћанским грешницама оличеним у лику Еве и Марије Магдалене. Оне су замениле паганске богиње и преузеле сав њихов терет греха. Ева је везивана за први грех.

Током средњег века црква је имала велику моћ. Она је одређивала правила понашања јер она је била та која је у исто време кажњавала грешнике и нудила покајање онима који би кренули путем праведника. Да би та правила боље приближила обичном човеку, црква је имала своје гласноговорнике - проповеднике. Један од њих био је и свети Бернардин, који је учио да је плава коса одлика грешног човека. Истовремено с тим ставом цркве, развијао се и други кроз лик и дело друге светитељке каква је била света Брижита. Ова светица рођена у Шведској, провела је већи део живота путујући по Италији и чинећи добра дела. Била је позната и по својим виђењима у којима се појављивала Богородица као лепа млада жена дуге плаве, сјајне косе која јој је падала на рамена.

Њене приче оставиле су трага и у делима уметника, као што је био Ботичели који је на чувеној слици „Рађање Венере” богињу приказао с лепршавом светлом косом. Велики италијански уметник Тицијан био је познат као сликар Богородице која је на његовим сликама често имала светлу косу. Од тада, уметници су своје хероине приказивали као плаве, чак и кад су имале другачију боју косе. На пример, Тијеполо је приказао Клеопатру са црвено-плавим коврџама. Тада почиње ера где бити плав уједно означава особу доброг срца и часних намера.

Постепено, црква је почела да приказује Богородицу као жену златне косе и то најчешће на стаклу, то јест на прозорима катедрала које су радили познати уметници. Анђели који су окруживали Богородицу такође су имали плаву косу. То је зато што се сматрало да су деца безгрешна и бесполна, као и Богородица. Често је златна боја на стаклу или фрескама заиста и позлаћивана. Она је сликана на такав начин да би створила привид природног светла.

Чувени писац Умберто Еко рекао је да је светло постало начело опште лепоте, не само зато што је било доступно свим чулима, већ и због тога што кроз светлост све боје на земљи као и на небу постају стварне. Мит о плавушама прохујао је од средњег века преко ренесансе и затекао модерно доба сасвим неспремно. Питање је остало и даље нерешено - светице или блуднице?

Почетком прошлог века било је чак врло опасно бити плавокос. Тада се јављају прве боје за вештачко избељивање косе. Од 1907. па до 1930. године био је популаран изум хемичара Ежена Шилера који се састојао од пероксида, амонијака и есенције бршљана који су били саставни део његовог чувеног сапуна. Али, ова смеса изазивала је опадање косе или, у нешто бољем случају, опекотине на кожи главе.

С развојем филма, на сваких десет година мењао се и став према плавушама, од вамп жене до обичне домаћице. Други светски рат донео је идеал плавуше - од избељених заводница какве су биле Џин Харлоу и Ме Вест до добродушних миљеница публике, као што су Ширли Темпл и Бети Грејбл.

Ипак, најзаслужнији за стварање мита о плавушама био је Волт Дизни и његови цртаћи. Приче у његовим цртаћима биле су преузете из средњовековних бајки. Из бајки је бирао строго одређене ликове - жена је била оличење домаћице, а мушкарац снаге и моћи. Добри ликови увек су и лепи, односно, обрнуто, зли ликови увек су ружни. Све Дизнијеве јунакиње су на прагу девојаштва, асексуалне, неодређених црта личности, округлих лица, крупних очију, доброћудне, кротке. Све имају дугу светлу косу с машном, а невоље увек решавају или путем магије или уз помоћ неког мушкарца. Алиса једина није романтична јунакиња. Она је животан лик, али и она се уклапа у тип несамосталне девојке - стармала девојчица која само понавља мудрост старијих. Дизнију се овај лик није свиђао. Сматрао је да је сувише продуховљен и да нико не може да се поистовети с њим.

Ова „сигурна формула” можда је допринела стварању мита о „глупим плавушама”. Она не треба да брине о себи, о њој се брину други, а њено једино задужење било је да остане тако слатка и невина, јер на крају ће сигурно дојахати њен принц на белом коњу с којим ће „живети срећно и заувек”. Стереотип плавуше творевина је двадесетог века, оличен у лику и делу америчке глумице Мерилин Монро. Дизнијеви ликови такође прате ову идеју. Мерилин Монро је плава, безазлена, наивна, а опет је секс симбол због своје чулности. У почетку Дизни прати ову линију, али у филмовима из касних педесетих какви су „Петар Пан” и „Успавана лепотица”, и његове јунакиње постају кокете и губе своју безазленост.

С друге стране, лик Звончице врло је занимљив. Она је нескривено привлачна - плава и у минималној одећи зелене боје која подсећа на природу и њену необузданост. Она означава други стереотип - пркосну, злобну и љубоморну жену. Ипак, сведена је на минијатуру, па је самим тим и неприметна. Рађена је по угледу на глумицу Маргарет Кери, иако се дуго сматрало да се ради о Мерилин Монро. Један критичар чак ју је назвао „вулгарном малом ствари”. Њен највећи грех је што има изражен карактер, пошто се зна да добре жене нису заводнице, а оне које то јесу морају на неки начин бити одбачене. Томе је доскочено тако што она нема моћ говора, већ се оглашава зујањем или звончићима. Антички песник Симонид написао је серију описа типских жена. Свака потиче од неке животиње, јер жене нису људи већ кобиле, мајмунице, кује... једина која је „добра” и која се препоручује за брак настала је од пчеле - невидљива, вредна и приметна само по тихом зујању. Њена женственост ограничена је на минијатуру, заправо на жену слику, која не угрожава мушкарца. Овде је потпуно преокренут култ младости и невиности који је некад давно био приказан у лику девојчица и дечака плаве косе.

У стварању савременог стереотипа плавуше велики учинак имали су медији. У времену након Другог светског рата произвођачи козметике заступали су бојења косе у плаво. Да би побољшала продају својих препарата, козметичка кућа „Клариол” покренула је рекламну кампању која се састојала од врло провокативних слогана који су подржавали идеју о плавушама као о девојкама лаког морала. Тада су се појавили неки и данас познати слогани: „Да ли је истина да се плавуше најбоље забављају?” или „Да ли или не? Само њен фризер зна истину.” Највећи подстицај женама да почну да боје косу у плаво долазио је из Холивуда. Готово све жене педесетих година хтеле су да буду као Мерилин Монро. Из свега овога следи да се замисао „глупе плавуше” појавила педесетих година у Америци с Мерилин Монро, што је било дело мушкараца за мушкарце. Али, занимљиво је да Мерилин није била баш тако наивна јер је била једина глумица тих година која је имала посебну ставку у уговору којом јој је био загарантован проценат.

Ипак, било је и примера где су плавуше добијале нетипичне улоге, какав је лик јунакиње из стрипа „Плави фантом” из 1948. године. Она је била јака, самостална и борила се против криминала. Међутим, након неколико година овај снажан лик је нестао јер се није уклапао у постојећи став о плавушама. Неке од тих чувених плавуша и саме су бежале под окриље већ познатог. Једна од изразито плавих глумица тог доба била је Џејн Менсфилд која је имала неколико добро чуваних тајни, међу којима су и завршен факултет и натпросечан IQ.

Улога плавуше у рекламама, телевизији и филму и данас је врло присутна. Од асексуалних јунакиња какве су биле Деби Рејнолдс и Дорис Деј педесетих и шездесетих година минулог века, преко Фаре Фосит као представнице калифорнијских плавуша у седамдесетим и осамдесетим годинама, слика о плавушама све више се погоршавала. Калифорнијска плавуша била је претеча популарне Барбике. Плава, савршених мера и, наравно, прелепа. Велики произвођач ових лутака, „Мател”, 1992. године понудио је тржишту Teen Talk Barbie, лутку која је могла да изговори неколико фраза, какве су биле: „Да ли ћу икад имати довољно одеће?”, „Волим да купујем!” или „Математика је баш тешка!”

Било како било, свако време ствара сопствене стереотипе. Двадесет и први век тек је почео, али већ је видљиво да досадашњи ствараоци јавног мишљења, као што је дуго била реклама, губе на снази. Они више немају улогу заводника маса, јер потрошачи више нису маса већ појединци, тако да и стереотипи које рекламе лансирају могу бити врло лако разоткривени. Међутим, и даље остаје питање на које ће неке будуће генерације вероватно дати коначан одговор. Плавуше - анђели или ђаволи?