Јунак ове приче рођен је 1783. године у граду подно Ловћена који се још од петнаестог века налазио под влашћу Венеције. Као дете, Јован Алексић поносно је ходао између грађевина које и данас красе Котор - играо се испред Сат куле, шетао поред катедрале Светог Трипуна и цркве Светог Луке и проводио време с друговима испред Кнежеве палате. Имао је разлога да буде поносан - потицао је из војничке породице на добром гласу и за сваког од његових предака постојала је понека легенда која је приповедала о подвизима у овом или оном боју. У архивским списима остало је забележено да су се Алексићи борили „по врлетима Црне Горе, Албаније и Далмације, по цветним пољима Италије и Сицилије, по недогледним и снежним степама Русије и по пучинама Јадранског мора”. По ордењу чланова породице може се избројати да је међу Алексићима било пет капетана, два мајора, два пуковника и три генерала. Ниједан члан породице Алексић није имао мрљу у својој каријери. Сви су били часни људи, одлични војници, пожртвовани саборци, чувени у свом крају. Укратко - није им се имало шта приговорити. Познаваоци историје говорили су да Алексићи воде порекло од „старинских кнезова у Црној Гори”. Била је то породица с дугом лозом, очеви су се поносили својим синовима који су одмалена учили да овладају пушком, а синови су се дичили својим прецима.

Пуно име породице Алексић гласи - Алексићи од Мајне. Уз овако занимљиво породично име обавезно иде и бар једна прича. Свако би помислио да је неко од чланова ове породице додатак презимену заслужио ратујући негде на немачкој реци, али легенда приповеда потпуно другачије. Изворно презиме ове чувене црногорске породице гласило је у ствари - Алексићи од Маина. После дугих бојева с Турцима, „све што је било чељади у Алексића принуђено је било уступити сили и тако се исeли у Боку Которску, где се стани у Маинама”. Маине су се кроз два века приликом преписки и говора претвориле у Мајну и тако је породица и данас заведена у књигама.

О пореклу ове породице сведочи и спис који је издао црногорски владика Петар II: „Ми, Петар, Божију Милостју Православнаго Источнаго Исповеданија Смирени Архиепископ и Владика Црногорски и Брдски:

Извесно да буде свакој врховној и нижној Власти, и вообшће свакоме Сану, Чину и Достојанству коме отоме видати надлежит, како Високоблагородниј Господин Генерал Јоан Николајев син Алексића, происходи од древне високоблагородне Црногорске Фамилие из Нахие Црничке, и ова Фамилиа била је кнежевска у једну част исте Нахие, то јест у племену Брчели; Но по ваздашној ненависти Турецој к народу Црногорскоме, и имајући непрестану рат с ними, и немогајући се удержати противу силе непријатељске Фамилиа Алексић, преселила се из своега Отачества у провинцију Которску у место зовомо Маине 1621. године и тамо пребивание своје основала...” Владика Петар Петровић Његош потписао је овај документ лично на Цетињу 1. априла 1836. године, позивајући се на податке који постоје у Митрополитској резиденцији.

Но, да се вратимо јунаку приче. Као дете, Јован је највише волео да се угледа на свог оца Николу чији су подвизи у млетачкој војсци били познати широм земље. О Николи сазнајемо на основу Јованове крштенице где је уписан као „Nikolo Allexich, Conte de Maina, Capitano Veneto и супруг Грофице - Nobile Signore Contesse Аретузе Кимаре (Aretusa Cimara)”. Понет причама о јунаштву свог оца, стрица и деде, Јован Алексић је још као десетогодишњи дечак постао кадет у млетачкој војсци у Задру. У време кад је у име лава Светог Марка војевао у Бреши имао је само четрнаест година. Заједно с целом посадом млетачке војске пао је у руке француским војницима 1797. године. Рачунајући на Јованову младост, Французи су одлучили да га пусте, а он је ту прилику искористио да се врати у Задар. Већ следеће године примљен је у аустријску војску, где је „све до 1805. био, до предаванија Млетака Французима”. Кад су те, 1805, године Французи заузели Венецију, Јован Алексић од Мајне уписао се на листу француских поручника. Тако је почео да служи у војсци чији је заробљеник био само неколико година раније. Списи кажу да је већ следеће године службовао у чину капетана у француском далматинском батаљону.

Најзначајније битке у својој каријери Јован од Мајне водио је у доба кад се придружио Наполеоновој војсци која је кренула у поход на Русију. Након мукотрпног повлачења из Москве, где је изгубио многе пријатеље, успео је да стигне до Париза, где га је 1813. године Наполеон одликовао витешким крстом ордена Гвоздене круне. Тако је Јован Алексић од Мајне превазишао надалеко позната јунаштва својих предака. Пре него што је напунио тридесет година на реверу је имао чин мајора и један од највећих ордена у Европи тог доба. Подвизи му нису недостајали, али било је време за женидбу и - наследника. На ту животну степеницу Јован је стао у време службе у аустријској војсци. Док је учествовао у ратовима који су се водили на Сицилији 1821. године, упознао је Аретузу Кимару која ће му четири године касније родити сина Теодора.

Након што је добио наследника, ратовао је, селећи се често, по разним деловима Европе, увек у служби аустријске војске. Војничку каријеру завршио је у чину федералмаршал-лајтнанта, а након тога учествовао је на српским народно-црквеним саборима као посланик војничког сталежа. На Јованов предлог, Стеван Станковић изабран је 1837. године за митрополита у Сремским Карловцима. Колико је Јован Алексић од Мајне био поштован и у нашим крајевима казује и то да је на Мајској скупштини 1848. године био један од кандидата за војводу. Након тога живео је у Бечу посећујући повремено сина Теодора у Новом Саду.

Некролог који је над гробом Јована Алексића од Мајне 1861. године прочитао један од његових пријатеља, још једном је посведочио да је овај човек оправдао породично име јер се помиње као „честит човек у пуном смислу те речи, човечан, праведан и омиљени старешина без мане у сваком друштвеном односу”.

Иза Јована Алексића од Мајне остао је син Теодор који је „дао особитих доказа своје верности у 18 ратних пригода а одликовао се нарочито при освојењу и при одбрани Читлука, при јуришу на Улцињ, при разорењу Корне, у једној поморској битци, у освојењу Превозе и Вонице, бранивши Модон и Крф, где је рањен у груди од непријатељског куршума, ипак хтеде и даље истрајати у борби те је била његова велика заслуга што се шанац преотео; у том јуришу опет би рањен од топовског ђулета у лево бедро”. Поред ордена Гвоздене круне добио је и пруски орден Круне и црногорски Данилов орден II степена настављајући тако породични завет. Као тридесеттрогодишњи мајор, оженио се Анастасијом, кћерком Јована Обреновића (средњег брата кнеза Милоша). У том браку родиле су се три кћерке - Ана, Евелина и Марија и ниједан мушки потомак. Тако се угасила лоза Алексића од Мајне који су, ратујући по целој Европи, стицали наклоност многих владара. Кад је 1891. године преминуо и Теодор, последњи Алексић, др Милан Савић написао је неколико речи којима се опростио од ове изузетне породице: „И тако се угаси то храбро српско племе, које се кроз толико векова истицало и одликовало у туђој служби. Није могло да одбрани своје рођено огњиште од навале Турака, пређе у страно поданство и бранећи Венецију, Француску и Аустрију једнаком храброшћу и једнаким пожртвовањем, стече себи и признања и одликовања. Кроничара хвата велика туга, што ипак мора да заврши животопис тога одличног племена, које је поникло у Црне Горе и чији је последњи потомак одликован и од Црногорског Господара. Тако се бар симболски завршила сјајна карика тога племена тамо где је и поникла”.