Крајем 2005. године у осамдесет осам земаља у свету укинута је смртна казна, док је у једанаест задржано право на погубљење само у случају изузетно суровог злочина. У тридесет земаља, у којима смртна казна званично није укинута, последњих десет година нико није погубљен. Међутим, у Кини је 2004. године извршено 3400 смртних казни, што је више од деведесет одсто у укупном броју погубљења широм наше планете.

Тридесет година после смрти Елвиса Преслија, његови поклоници у Аустралији одлучили су да одрже фестивал у знак сећања на музичког великана. Чак сто четрдесет седам Елвисових имитатора, у препознатљивим белим оделима, са зализаном косом и тамним наочарима, на позорници су заједно отпевали хит „Love Me Tender”. Занимљиво је да је међу имитаторима био и сам председник општине, иначе Елвисов ватрени обожавалац.

Један енглески зубар осветио се на најсуровији начин пацијенткињи која се жалила на његов рад. Наиме, кад је осамдесетседмогодишња старица дошла у зубарску ординацију, почела је с врата да виче на зубара како му треба одузети дозволу за рад јер јој је претходни пут лоше поправио зуб. Захтевала је да јој одмах поправи још два зуба. Уз помоћ медицинске сестре, зубар је силом поставио бакицу на зубарску столицу и без анестезије јој извадио оба зуба. Узалуд је викала из свег гласа - зуби су били извађени. „Тако ће научити да се не буни!”, рекао је зубар који је већ сутрадан избачен из званичног удружења стоматолога.

У Грацу је 2003. године први пут одржано Светско фудбалско првенство бескућника. Право да се појаве у националном дресу имали су сви мушкарци који живе на улици и који се издржавају продајом новина и осталих „сировина” које сакупе из канти за ђубре. Одиграно је 109 утакмица пред укупно двадесет хиљада гледалаца, а победник је била Аустрија - земља домаћин. Наредне године такмичење је одржано у Гетеборгу, у Шведској, и на победничком постољу нашао се тим бескућника из Италије. Ова земља освојила је златну медаљу и на светском првенству одржаном 2005. године у Единбургу, у Шкотској, где су се такмичиле тридесет две државе. Прошле године у Кејптауну, у Јужној Африци, победили су бескућници из Русије, а тек ће се видети ко ће се ове године наћи на победничком постољу на првенству које ће се одиграти у данској престоници.

Лутрија се, како се наводи у појединим енциклопедијама, први пут појавила у Кини за време владавине династије Хан у 2. веку пре наше ере. Један део новца прикупљеног од игре на срећу употребљен је за грађење Великог кинеског зида. За ову врсту игре знало се и у Француској, у време владавине краља Франсоа I (1515-1547). „Ла лото” је игра на срећу која је била позната у Фиренци, и 1530. године први пут учесници су као награду добијали новац. А у Енглеској је, по налогу краљице Елизабете I (1533-1603), 1567. године основана прва државна лутрија.

Кад у њујоршком Централ парку власник позове свог пса по имену Макс, постоји велика вероватноћа да му дотрчи туђ четвороножац. Наиме, предани статистичари бележе да су љубитељи кучића и прошле године својим љубимцима најчешће давали баш то име. Од 101.274 дозволе за држање паса издате прошле године у Њујорку, 1228 било је са именом Макс. Следе Лаки (Срећко), Принсес (Принцеза), Роки и Бади (Другар). Занимљиво је да се Њујорчани углавном опредељују за мешанце, а од расних паса најомиљенији су лабрадор ретривери и немачки овчари. Иако би по закону сви пси који се шетају на јавним местима морали да имају уредне папире, верује се да је уписана само једна петина укупног броја четвороножних становника Велике јабуке.

Тоби Гут, двадесетједногодишњи младић из Берлина, одлучио је да новогодишње празнике проведе у Сиднеју са својом девојком. Резервисао је карту преко Интернета и на пут је кренуо

30. децембра прошле године. Радовао се што ће четири недеље бити с девојком коју је упознао преко „чета” и уживати у аустралијском лету. Имајући на уму да путује у топлије крајеве, није понео топлију одећу.

Али, Тоби Гут је слетео на сасвим други континент удаљен од Аустралије хиљадама километара. Наиме, на његовој авио-карти крајње одредиште јесте било Сиднеј, али у америчкој држави Монтани. Тек кад је Гут стигао у место Билингс у Монтани и требало да се укрца на локални лет до малог града од пет хиљада становника, схватио је да ће одлетети у погрешан Сиднеј.

Збуњен и укочен од хладноће, јер је на себи имао само танку јакну, младић је на аеродрому у Билингсу морао да проведе три дана. Постиђен, позвао је родитеље и објаснио им какву је грешку направио, а потом сачекао да му пошаљу новац - шестсто евра колико је морао да плати карту до (правог) Сиднеја.