Средоземље је кроз прошлост више било препрека него веза између људи који су још од најстаријих времена настањивали његове обале. Једном речју, цивилизације пространог медитеранског басена своје прве кораке чиниле су на рубовима и изван мора.

Постоји једно место на ком се страх угодно сместио, вероватно и заувек настанио, где ће га проучавалац прошлости без оклевања и непогрешиво открити. Тај простор јесте море. Само за одважне и ретке појединце оно је било изазов, а за већину људи свих епоха било је и остало - место страха. Тај исконски људски страх од мора на посебан начин уобличио је римски лирски песник Овидије ког је злехуда судбина из блештавог „вечног” града довела у прогонство, у далеку провинцијску забит - црноморски град Томе. Он је једноставно закључио да се бродоломник плаши и мирних вода.

У духовним ризницама свих народа, па чак и оних који су незнатно повезани с морем, налазимо обиље упутстава. И међу српским пословицама можемо да прочитамо следеће: „Ко ће комод, нек не иде у брод” и „Море неверно поље”.

Једна византијска загонетка на јасан и недвосмислен начин казује о томе како су Византинци доживљавали разјареност мора. Она гласи: „Оца имам, мајку немам; оца заклех да не будем на месту повишем, јер ако будем - куку, јао целом свету.” (Решење: море, а отац је Бог.) Осим загонетки занимљиве су и неке византијске пословице које говоре о мору. Једна, која има веома дуге корене у историји грчког народа, посебно је занимљива јер на помало циничан начин казује о ћудљивости мора и људском осећању које као да је застало негде на пола пута између зазирања и страха. Она гласи: „Три су зла и три су добра на свету: ватра, жена и море.” На једном месту у свом спису Никита Хонијат, историчар друге половине 12. и првих деценија 13. века, наводи три зла: море, глад и смрт.

Без обзира на чињеницу да је било окренуто басену Средоземља и имало превласт на неколико мора, и у Византијском царству постојао је страх од разгоропађене водене масе. Иначе, најчувенији Византинац који је патио од таласофобије био је цар Ираклије (610-641). У последњим годинама владавине, сломљен незадрживом најездом Арабљана и тешким размирицама унутар породице, био је веома потиштен и нервно растројен. Старог василевса обузимао је ужасан страх од мора, па је после повратка из Сирије дуго боравио у Хијерејском дворцу на малоазијској обали. Вест да се у Цариграду припрема завера приморала га је да пређе мореуз Босфора, али на посебно припремљеном пловилу које су његови људи застрли зеленилом и песком како би њихов господар за време краткотрајне пловидбе - реч је о растојању не дужем од три километра - имао утисак да се налази на копну.

Одавно је запажено да су описи невоља које на мору доживљавају морепловци, трговци, ходочасници, гусари, радозналци, мисионари или, пак, немирни пустолови углавном уобичајени и лако препознатљиви. Од Хомера и Вергилија до нашег времена нема епопеје без буре, а она се, наравно, појављује и у средњовековним текстовима. „Има ли баналније теме од теме гнева океана? Мирно море нагло обузима срџба. Оно тутњи и бесни. Њему пристају све метафоре, сви животињски симболи помаме и јарости.”

У делима византијских писаца веома често срећемо управо такво распомамљено море. Као илустрацију навешћемо једну епизоду из историјског дела Никите Хонијата. Реч је о олуји која је задесила василевса Алексија III Анђела (1195-1203) у зиму 1200/1201. године. Пошто је најпре боравио на истоку, а потом лечио костобољу у топлој бањској води, испловио је из Астакинског залива с намером да иде у Цариград. Одједном је дунуо олујни ветар и подигао високе таласе. Брод, заливен водом са свих страна, сасвим се нагнуо напред и запретила је опасност да нестане у воденој маси. Посаду, која се својски трудила да спасе угрожену лађу, обузео је ужас будући да су исцрпли све напоре и знања из поморства. Са свих страна чули су се крици, призивање Бога, јауци очаја и запомагања престрављених путника. Како Хонијат саопштава, била је реч о представницима угледних родова, како мушкарцима, тако и женама, којима је земља била посебно драга, поготово у тренуцима кад је владала неизвесност да ли ће тло уопште и угледати. Претрпевши страх и пуно невоља, путници су се некако докопали најпре Принчевских острва - архипелага у Мраморном мору који се састоји из девет малих острва - а потом и Халкедона, града који је лежао на малоазијској обали, насупрот Цариграду.

Од памтивека људи који живе уз обале Средоземља добро знају кад се може мирно и сигурно отиснути према морској пучини, а кад пловидба прети да постане пустоловина с неизвесним завршетком. Они имају посебно рачунање времена ког се придржавају као неумољивог природног закона, а које је још стари Хесиод преточио у стихове пуне поука, али и опомене:

Због тога је и славни ђеновски кондотијер и прекаљени морски вук Андреа Дорија, коме је поморство било као матерњи језик и који је Средоземље познавао боље него сопствено двориште, имао обичај да нагласи како у медитеранском басену постоје само три сигурне луке - Картагина, јуни и јули! Није без значаја да се истакне да је то изрека искусног адмирала из 16. столећа, дакле, из раздобља које је следило епоху великих географских открића и снажног напретка поморске вештине. Важно је додати да је овде реч о шпанској луци Картагини, а не о древном северноафричком граду чији су житељи на тлу Пиринејског полуострва подигли нову колонију са истим именом.

Није на одмет подсетити да су у Венецији још 1569 - после епохе великих географских открића и снажног узлета поморства у другој половини 15. и првој половини 16. столећа - била забрањена зимска путовања у раздобљу од 15. новембра до 20. јануара. Ни у источном Средоземљу није било другачије. Напротив, житељи Леванта имали су свој календар према ком су пловили само од Светог Георгија до Светог Димитрија, дакле од 23. априла до 26. октобра (по јулијанском календару). Веома дуго је овај „хајдучки” календар био у употреби широм источног Средоземља.

Ипак, зимске пловидбе предузимале су се више по нужди и из невоље, али сигурност и удобност путовања нису били зајемчени. Тако је, на пример, принцеза Ана Савојска, будућа супруга цара Андроника III Палеолога (1328-1341) и доцније мајка василевса Јована V Палеолога (1341-1391), путовала по зимском времену у Цариград. Она је најпре из Шамберија, савојске престонице у Алпима, дошла у Савону, град на обали Лигуријског залива, недалеко од Ђенове. Ту је боравила од 18. октобра до краја новембра 1325. године, уз пратњу коју су чинили један капелан, три фрањевачка калуђера и неколико витезова и дворских дама. После обављених припрема, брод је запловио пут Цариграда крајем новембра 1325, а у византијску престоницу стигао је у фебруару 1326. године. Према сачуваним изворима, радило се о веома тешком и мучном путу који није остао без последица по здравствено стање тада двадесетогодишње Ане Савојске. Она се осећала толико лоше да је предвиђено венчање Андроника III Палеолога и принцезе из Алпа одложено и обављено је тек у октобру 1326. године. Дакле, не би се могло закључити да се зими уопште није пловило по Средоземном мору, али су таква путовања, поготово она дужа, ипак предузимана веома ретко.

Црно море, као најзабаченији део пространог медитеранског басена, смештено северније од осталих мора у Средоземљу, истовремено је и најнегостољубивије за пловидбу. Још од времена древних аргонаута, који су бродили дуж његових јужних обала, позната је његова тешко предвидива ћуд. Црноморје одликују честе и брзе промене времена, као и хладни и снажни ветрови који дувају из јужноруских степа. О негостољубивости Црног мора писао је шпански изасланик Руј Гонзалес Клавихо који је описао једну буру коју је сам доживео, и покушао је да објасни зашто је Понт тако ћудљив. Према његовом мишљењу, то је отуда што је реч о округлом и затвореном мору, а једини излаз из њега је узани теснац Босфора. Оно нема равне него стрме обале, па не може да се излије, што је нарочито важно кад се зна да се у њега уливају многобројне реке које обилују водом. Подсетимо се да се у Црно море уливају велике реке као што су Дунав, Дњепар и Дњестар, а у Азовско море, повезано са Црним, и Дон. Због тога Црно море кипи и његова вода се креће укруг - наставља своје објашњење шпански писац - што се појачава у случајевима снажних ветрова својствених Понту. Отуда је посебно тешко приликом упловљавања из Црног мора у Босфор кад веома лако може да дође до оштећења пловила.

Невоље пловидбе по Црном мору искусио је и Ибн Батута, највећи арапски путник у средњем веку. На свом дугом путовању он се почетком 1332. године обрео у граду Синопи на јужним обалама Понта. Његов боравак се продужио на четрдесет дана јер је чекао повољну прилику да исплови пут Крима. Унајмио је брод код неких Грка у Синопи и морао је да сачека још једанаест дана да дуне повољан ветар. Напослетку су се отиснули од обале, али када су се нашли на отвореном мору, после три ноћи, дунуо је олујни ветар тако да се Ибн Батута нашао у великој невољи и чинило се да њему и посади прети најгоре. Он је седео у бродској кабини с једним пратиоцем и наредио му је да изађе на палубу како би осмотрио стање на мору. Овај је тако учинио и, вративши се у кабину потпуно обесхрабрен, рекао је Ибн Батути: „Ја те препоручујем Богу!” Олуја се толико разјарила да је ветар променио правац и вратио их надомак Синопе. Један тамошњи трговац чекао је у луци, али је Ибн Батута спречио заповедника брода да га укрца. После тога ветар је изненада попустио и брод је могао да настави пловидбу. Међутим, кад су се нашли на отвореном мору, поново је дунула бура, па су били принуђени да опет прођу кроз готово исте невоље. Ипак, кад се олуја смирила, ношени повољним ветром, успели су да дођу на обале Крима.

Посебна опасност приликом пловидби били су морски разбојници, па се с много разлога каже да три велике несреће могу задесити поморце и трговце на мору: олуја, пожар и гусари. У источном Средоземљу и у басену Црног мора током античког и у римског доба гусарење је имало локални значај. У Византијском царству је цветало кад држава није била у стању да на прави начин надгледа морске путеве. После осеке својствене за 10. и 11. век, средином 12. века добија на снази - Никита Хонијат говори о таласократији, односно превласти гусара на мору - док је успон доживело у раздобљу од 13. до 15. века. У то време гусари су најчешће потицали из италијанских поморских република, пре свега Ђенове, али било је и Византинаца. У првим деценијама 14. столећа све више је било Турака који су се бавили гусарењем. Сматра се да је разбојништво на мору доживело највећи успон у смутним временима крајем 14, током 15. и почетком 16. столећа. Морски разбојници нису задавали страх само онима који су пловили морем него су се често искрцавали на обале и пљачкали.