Ако би, неким случајем, додељивање 28. по реду „Забавникове” књижевне награде намењене најбољем делу за младе објављеном у години за нама могло да се прокријумчари у спортску рубрику каквог дневног листа, потписник ових редова би мирне душе у наслову или поднаслову, сасвим свеједно, написао нешто попут: „Узбудљиво финале” или „Одлука у надокнади времена” или... Јер, било је неизвесно до самог краја. Од педесет приспелих дела, њих једанаест ушло је у ужи избор. И то све списатељски ас до аса, попут Давида Албахарија, Владимира Андрића, Матије Бећковића, Милована Данојлића, Игора Коларова, Јасминке Петровић...

Петочлани жири (драмски уметник Горица Поповић, председник, есејиста Божо Копривица, професор др Зоран Петровић, дописни члан САНУ, Растко Ћирић, графичар и професор на Факултету примењених уметности, и новинар Петар Милатовић, у име редакције) у најужи избор уврстио је следећа дела: Кампоманију Драгана Ж. Бабића, Ово је најстрашнији дан у мом животу Јасминке Петровић, Кућу хиљаду маски Игора Коларова, Дај ми крила један круг Владимира Андрића и РеШ мунди Данијела Илића.

У образложењу судијске петорке, у овом случају пресудне тројке, наглашено је, пре свега, да „РеШ мунди” у себи носи све одлике добре литературе, без обзира на то што је то прво објављено дело овог аутора. Роман је вешто вођен од почетка до краја, ликови и догађаји изнијансирани а језик стилски уједначен. Уз то, ово је и својеврсно маштовито путовање у средњи век, данас - на тај начин - готово изгубљено у свету књижевности, посебно оне намењене младима. У роману се у назнакама могу назрети и трагови Валтера Скота и Умберта Ека, али је ово пре и изнад свега рукопис Данијела Илића, по много чему нов у нашој литератури.

А ко је, заправо, Данијел Илић? На крају књиге исписана је најкраћа могућа биографија: „Данијел Илић рођен је у Београду 1961. године. Завршио је Правни факултет у Београду. Ово је његова прва књига.” I ништа, ама баш ништа више. (Вероватно ће одсад бити много, много више.)

И онда је клупко почело да се одмотава. Илић већ четрнаест година ради као сарадник истражног судије Окружног суда у Београду, још као основац почео је да ишчитава све што је везано за средњи век, у ретким паузама на обали земунског Дунава, где станује, пребира по жицама гитаре с вером да ће на неком од таласа (роман је, иначе, објавило Издавачко предузеће „Филип Вишњић” из Београда у својој библиотеци „Талас”) дојездити јунаци неке нове приче, неки други господари и слуге, догађаји намештати једни друге.

Откуд и зашто баш прича смештена у 13. век? Зашто баш делом у Шкотској, односно Француској? И због чега баш РеШ мунди (Краљ света)? Зашто баш катари, богумили а, на крају, чак и јахачи Апокалипсе?

Одговор је, чини се, посве искрен, какав је и код свих писаца чије прво објављено дело добије награду, несвесних да сад исписују нову биографију, да више нису сами.

- Догађаји и одређене појаве и личности средњег века одавно ме заокупљају и верујем да ми је о њима прилично тога познато. Тако сам сазнао и за област, кнежевину Лангдок, „Јужну земљу”, тамо око Марсеља, коју су насељавали албижани, огранак верске секте катара (грч. чисти) који су проповедали сиромаштво цркве, односно везу човека и бога без посредника. Њихови свештеници службу су могли да обављају и у пољу, и у амбару, где год се затекну. Били су другачији, права јерес, па не чуди што су их прогониле и католичка, а и православна црква, попут богумила у Босни који се налазе и у мом роману... Они су, иначе, веровали у постојање два бога. Један је добри бог, бестелесан, чисти дух, творац свега нематеријалног, односно свега доброг што постоји на земљи и њега су звали Бог љубави. Други је зао бог, Бог узурпатор, творац свега материјалног који оличава све зло овог света. Њега су звали РеШ мунди или Краљ света. То су чињенице, историјски подаци... У свој роман убацио сам измишљене личности, али су ти догађаји могли управо тако да се одиграју, посебно у време тог IV крсташког рата који је прогласио папа Инокентије III, а напад на градове јужне Француске предводио војвода Анри од Тулуза...

Романом галопирају витезови, и они племенити али и плаћеници, гуркају се свештеници, плете се паукова мрежа око љубави и издаје, смех се гуши у сузама, лете запаљиве стреле, али и огромне стенчуге на утврде, гори се на ломачама али и прашта, а све то, и још много више, из дуго скриваног рукописа на прашњавом танком пергаменту (не сме се испустити из вида да је писцу Илићу истрага званично занимање) сазнаје усвојени наследник главног јунака романа. На крају, како и ваља у сваком добром литерарном штиву, следи потпуни обрт, велеобрт. Радознали читалац као да добија неочекиван ударац у стомак. Нокдаун. Можда је неки нови РеШ мунди опет међу нама. Уз верну пратњу четворице Јахача...

За крај ове кратке приче о овогодишњем добитнику „Забавникове” књижевне награде није наодмет скокнути на почетак романа. На посвету: „Мојој Бранкици...”

- Моја Бранкица је моја супруга, не само мој први читач, него и особа која ме је, кад год сам посумњао да то што пишем могу и знам, непрестанце бодрила. Она је, иначе, по занимању медицинска сестра и уме с инфузијом. Ова је била, и јесте, посебна... Мислим, инфузија...