У средњем веку, српска племена створила су више држава. У приморју, најважнија српска држава била је Дукља (касније Зета), која се протезала уз море, од Скадарског језера и Бара до Которског залива. За разлику од српских земаља у унутрашњости, Дукља је имала праве утврђене градове попут Котора и Бара и развијену трговину. У унутрашњости, граница Дукље поклапала се с вододелницом између Дунава и Јадрана. Северна граница била је између извора Зете и Пиве, а источна у шумама лимског краја и у високим планинама на источној страни Скадарског језера.

Први познатији дукљански владар био је Јован Владимир, који се оженио Косаром, кћерком македонског цара Самуила, и који је проглашен за светог. Остала је легенда како је, посечен (1016. године), краљ узео своју мртву главу, скочио на коња и одјурио пут манастира свете Марије. Мошти светог Владимира данас се чувају у манастиру који Албанци називају Шин Јон (то јест свети Јован), а који се налази између градова Скадра и Елбасана. Тако овог свеца, првог познатог владара Дукље, поштују не само у нашим крајевима, него и у северној Албанији.

Следећи владар био је кнез Стефан Војислав, који је био први потпуно независни владар Дукље. Против њега Византинци су водили три неуспешна похода. У великој бици код Бара, 1042. године, дукљанске трупе поразиле су византијску војску и тако дуже време осигурале независност земље.

Као и Немањини синови Сава и Стефан Првовенчани, почетком 13. века, тако су и наследници Стефана Војислава - син Михаило и унук Константин Бодин - настојали да подигну ранг своје државе, као и црквене власти. Михаило је добио краљевску титулу 1077. године од папе Гргура VII, док је Бодин успео да од антипапе Клемента III испослује стварање латинске архиепископије у Бару 1089. године. Михаило је имао и византијску дворску титулу протоспатар. Занимљиво је да је и хрватски владар Звонимир добио у исто време од папе краљевску титулу. Одлуку папе Клемента III касније су потврдиле и друге папе, попут Каликста II (1119-1124). У цркви светог Михајла у Стону, на Пељешцу (данас у Хрватској), коју је подигао краљ Михаило, на ктиторском портрету он је приказан с круном. Међутим, чињеница да су Срби имали краљевину још много пре крунисања Стефана Немањића, слабо је присутна у српској националној свести.

Ана Комнина, византијска принцеза и историчар, у свом познатом делу „Алексијада” за дукљанског краља Константина Бодина каже да је „веома ратоборан и подмукао”, што значи да је имао успеха у борби с Византијом. Ромејима се он замерио много пута - први пут још у доба свог оца, краља Михаила, кад је подржао устанак бугарских бољара из Скопља против власти у Цариграду. У Призрену, 1072. године, као рођак некадашње породице цара Самуила, Бодин је био изабран за новог бугарског цара под именом Петар. Као подршку, отац Михаило послао му је одред од 300 војника које је предводио војвода Петрило. У бици с византијским намесником, Бодинова војска поразила је Византинце и заузела Скопље. Устанак се брзо проширио на север, од Срема уз Дунав све до Видина. Бодин је затим кренуо ка Нишу, али у противнападу Византинци су повратили Скопље и у зиму, у бици код Пауна на Косову, поразили су и заробили вођу побуњеника. Као заробљеник, Бодин је прво боравио у Цариграду, одакле је одведен у престоницу провинције Сирије, Антиохију. Након многих перипетија, искористивши немире, одатле га је избавио краљ Михаило уз помоћ неких млетачких трговаца које је богато наградио.

Неколико година касније, у бици код Драча између Византије и Нормана, 1081. године, Ана Комнина бележи како је Бодин, сада званично византијски вазал, своју војску држао по страни одмеравајући којој страни ће припасти победа. Кад је дошло до расула византијске војске, Бодин се са својим ратницима повукао. Са слабљењем Византије, Бодинова власт проширила се и на Рашку и Босну, где је своје рођаке поставио за владаре: жупане Вукана и Марка у Расу, а кнеза/бана Стефана у Босни.

За разлику од епископа Раса, који је био подложан Охридској архиепископији, а преко њега патријарху у Цариграду, Дукља је била католичка земља у којој је црква била потчињена папи. Стварање Барске архиепископије одговарало је Риму јер је њеним постојањем сузбијан утицај Драчке митрополије која је била под утицајем Цариграда. Било је то прво високо црквено средиште у српским земљама пре времена светога Саве. У повељи антипапе Клемента III из 1089. године наводе се следеће епископије које су припадале архиепископу Бара: Бар, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дривастан и Пилот у приморју. У унутрашњости се на читавом подручју српских земаља помињу само три епископије: српска, босанска и требињска, што указује на слаб развој христијанизације у унутрашњости у поређењу с приморјем, или на ограничен утицај Рима на прилике у том подручју. Док је борба Срба за слободу од Византије погодовала снажењу латинске цркве, нарочито у приморју, у Дукљи, ипак је црквени утицај истока у српским земљама био јачи од западног.

Бодин је још једном био у византијском ропству, сада као краљ. Намесник Драча Јован Дука у огорченим борбама против Бодина из Дукље и жупана Вукана из Рашке успеће да Србе „истисне из градова које су посели и да силно робље пошаље цару”. У једној крвавој бици 1090. године, он је победио Бодина и заробио га. Бодин ће се и овога пута врло брзо ослободити византијског ропства, али ће од тада изгубити вољу да ратује с Византијом. унутар владарске породице почињу све оштрији унутрашњи сукоби за које „Летопис попа Дукљанина” првенствено оптужује једну жену: Бодинову супругу Јаквинту.

у 12. веку вести из Дукље, док је нису заузели рашки велики жупани, биле су веома ретке. Главни извор за то раздобље је „Летопис попа Дукљанина” (или „Барски родослов”), дело домаћег порекла за које се, међутим, ни до данас са сигурношћу не зна прави аутор, нити кад је настало. „Летопис” садржи и хронику породичних борби између Бодинових наследника у току којих се смењује велики број владара, а чије постојање није могуће утврдити. Нејасност прича и лош латински језик писца „Летописа” већ више од једног века задају муке генерацијама наших историчара и филолога. Реконструисати историју Дукље на основу „Летописа” било би исто као кад бисмо историју средњег века у Србији писали на основу народних предања и песама.

Ипак, као и народне песме, „Летопис попа Дукљанина” садржи и поједине тачне податке утопљене у море легенди и измешаних, неповезаних предања. Према попу Дукљанину, краљ Михаило, Бодинов отац, имао је не мање од 11 синова. Михаилов брат краљ Радослав имао је осам синова, а његов син Бранислав - шест синова, које летописац набраја по имену. Нека од тих имена - Кочапар, Градихна, Грубеша, Првош - као да су сачувала сећање на хуку ветрова у шумама и шашу око Висле или Дњестра, одакле су дошли далеки словенски преци.

Дукљански летописац помиње многе мушкарце и само једну жену - странкињу, кобну и злу. Била је то краљица Јаквинта, жена краља Бодина, која је наводно одговорна за многе од невоља које су задесиле владарску породицу и земљу. Бодинова жена (потврђено историјска личност) била је кћи норманског вође Архирица из града Барија. Венчање Бодина и Јаквинте, обављено 1081. године, било је покушај повезивања српских и норманских интереса у борби против Византије. Но, Јаквинта је ускоро почела да намеће своје интересе. „Краљ Бодин би побијеђен као Ирод од Иродијаде”, с гнушањем пише летописац. Јаквинта је навела Бодина да затвори а затим и погуби пред Дубровником своју браћу од стрица Бранислава, и његовог сина Предихну, и Градислава.

Краљ Бодин умро је око 1101. године и сахрањен је код Скадра, у цркви светог Сергија и Вакха, која носи исти назив као и цариградски манастир у коме је у младости, након бугарског устанка, боравио као сужањ. Владао је двадесет и шест година. Наследио га је син Михаило - али не задуго. Борбе у породици су се распламсале, владари су се често смењивали, у династијске сукобе умешао се и жупан Вукан из Рашке. власт у Дукљи полако се топила сама од себе, а краљевска титула претварала се у празну реч.

У породичним борбама након Бодинове смрти Јаквинта је наставила по своме. Следећи на реду био је краљ Владимир, Бодинов братанац, који је „волео мир и са свима га је одржавао”. Долази до сукоба између рашког великог жупана Вукана, некадашњег Бодиновог вазала, и дукљанске краљице Јаквинте. Вукан је, наиме, поразио претходног краља Доброслава „у бици на ријеци која се зове Морача” и дао своју кћерку за жену краљу Владимиру. Јаквинта је, „наведена савјетима неких најгорих људи, који усто бијаху и непријатељи жупана Вукана” отровала Владимира. Међутим, ни бивши краљ Доброслав, који је претходно чамио у оковима, није прошао много боље. Њега Јаквинтини људи „ослијепе и кастрирају, па пошаљу у манастир”. најзад је Јаквинта постигла оно што је желела: да за краља буде изабран њен син Ђорђе, због кога су изгледа и била почињена сва претходна злодела. међутим, Ђорђа је недуго затим свргла византијска војска. он је побегао у Рашку, а његову мајку стигла је заслужена казна. Она „би ухваћена код Котора и одведена у Цариград, гдје је и умрла”. Тако је завршила дукљанска „леди Магбет”.

Након седам година изгнанства у Рашкој, приповеда даље „Летопис попа Дукљанина”, бивши краљ Ђорђе сакупио је војску и кренуо на рођака, краља Грубешу. У боју пред Баром Грубеша је убијен, а Ђорђе се вратио на престо. Али, не задуго. Није му помогло ни то што је, по византијском обичају, ослепео два своја рођака како не би могли да се боре за престо. потпомогнути Византинцима, грађани славног краљевског града Котора су се побунили и цела земља од Скадра до Требиња се подигла и збацила Ђорђа. Поп Дукљанин приповеда како је тада краљ Ђорђе побегао у Црмницу и тамо једно време лутао од немила до недрага, а онда се склонио у једну тврђаву. Сви су га напустили и нико није хтео да му пружи уточиште. „Тада су они који су се сматрали пријатељима и веома блиским краљу, и који су јели његов хлеб, подигли против њега потчињено људство. И на превару га ухватили и тако предали Ромејима који га одведоше у Драч.” После тога, окованог Ђорђа, у пратњи стражара, послали су у Цариград. Потом су се племена састала и поставила за краља Градихну који, примивши краљевство, поче праведно да влада народом. „Он заиста беше богобојажљив и богољубив човек, милостив и сажаљив, заштитник и бранитељ удовица и сирочади, и у својим поступцима одликовао се сваком добротом.”

Породична сага овде се не завршава: ратовање се наставља с променљивом срећом, све до дана кад ће се у дукљанско приморје спустити рашка војска чији се вођа звао велики жупан Стефан Немања. Његов нећак кнез Михаило, потомак старе дукљанске династије, морао је да се уклони „притиснут стричевима”. Титула краља Дукље задржала се једно време у саставу српске државе. Тако су краљеви Дукље били и Немањин син Вукан и син овог последњег Ђорђе. Касније, уместо старог назива Дукља, преовладава назив Зета која ће, током владавине Немањића, бити област која је додељивана на управу наследнику српског престола.