Јехуди Мењухин (1916-1999) свакако је био један од највећих виолиниста двадесетог века, а почео је да приређује концерте још кад је био дете. Иначе, Јехуди Мењухин био је омиљени музичар физичара Алберта Ајнштајна, виолинисте аматера и великог поклоника музике. После једног Мењухиновог концерта, одушевљени Ајнштајн је повикао:

- Ако сам до сада сумњао, више не сумњам! Бог постоји.

За гардисте Њеног величанства краљице Елизабете II, 2007. година почела је сасвим несвакидашњим догађајем. Чувари лондонског Тауера, познати као бифитери, препознатљиви по живописној црвено-црно-златној униформи, први пут у своје редове примиће једну жену. Ред бифитера основао је 1485. године енглески краљ Хенри VII (1485-1509). Назив су добили по оброцима говедине (beefeater је кованица две енглеске речи са значењем: они који једу говедину) пошто су је свакодневно јели. Њихова дужност била је да чувају „Лондонску кулу и све што се у њој налази”. У току 522 године дуге историје бифитери у својим редовима никада нису имали жену. Данас их има укупно тридесет пет, плус двојица заповедника, и зна се да окупљају само проверена војна лица која су претходно служила бар двадесет две године у војсци британског краљевства и стекла одличја за верну службу и добро владање.

Крајем 2006. године, кад је расписан конкурс за примање новог члана, јавило се шест кандидата - пет мушкараца и једна жена. Испоставило се да је најбоље особине исказала баш припадница нежнијег пола којој се, бар за сада, не открива име (у службу ће ступити тек у лето ове године). Као што се још не зна која је то дама добила част да „пробије лед” и понесе униформу бифитера, није се открило ни откуд та неочекивана одлука да се међу припадницима краљичине гарде нађе жена. У сваком случају, око два милиона туриста који сваке године посете Лондонску кулу сигурно ће бити одушевљени да виде и једну бифитерицу која ће, као и осталих тридесет пет чланова, имати титулу јоумен - припадник краљевске телесне гарде задужен за бригу о краљевском дворцу њеног величанства и утврђењу Лондонске куле. Оно о чему смо у „Забавнику” већ писали, бифитери имају и свету дужност да се брину о шест гавранова који живе у Тауеру. Легенда каже да у утврђењу на обали реке Темзе увек мора да буде бар један гавран јер, кад не би било ових птица, британско краљевство би пропало.

Иначе, Лондонска кула почела је да се гради 1078. године, за време владавине Вилијама Освајача (1066-

1087), који је желео да овим здањем обједини утврђење, дворац и затвор. Лондонска кула временом је постала оружарница, ризница, место где се ковао новац, зоолошки врт, а од 1303. године и место где се чува краљевски накит.

Чак и током последњих дана живота, на самртној постељи, Георг Фридрих Хегел (1770-1831), славни немачки филозоф - није престао да филозофира:

- Само ме је један једини човек у животу разумео - тужно је приметио. А онда је ипак, размисливши још неки трен, додао:

- Па чак ме ни он не разуме.

Шестог маја 2006. године умрла је Американка Лилијан Гертруд Аспленд, последња преживела особа која се сећала бродолома „Титаника”. Петогодишња Лилијан на лађу се укрцала с родитељима и четворицом браће. Кад је „Титаник” потонуо 15. априла 1912. године, Лилијан је изгубила оца и тројицу браће, преживела јој је мајка Селма и брат Феликс. Од путника с „Титаника” још су живе две Енглескиње: Барбара Вест Деинтон и Милвина Дин, које су биле сувише мале да би се сећале бродолома. У тренутку несреће Барбара је имала десет месеци, а Милвина само десет недеља.

Петог априла 1910. године у француској престоници забрањено је љубљење на железничкој станици. Ова неуобичајена мера изгласана је зато што су парови који су се опраштали размењујући страствене пољупце изазивали кашњење возова који су полазили са станице у Паризу.

Да би се осветила вољеном човеку, четрдесетдвогодишња Дајан Ханон из Лондона ставила је његову мачку у машину за прање веша и укључила програм за прање! Запрепашћени и огорчени „објекат” Дајанине љубави, господин Данкан, сместа је позвао полицију, а потом поднео тужбу. Дајан је покушала да се оправда рекавши да је била слепа од љубоморе према Данкановој бившој жени. Одбрана није успела. Љубоморна уморитељка мачака осуђена је на затворску казну.

Кад се звезда Атинске опере изненада разболела уочи премијере „Тоске”, управа Опере нашла је замену. Била је то млада Ана Марија Софија Калогеропулос, потоња славна - Марија Калас. У то време, Марија је била прилично дебела. Иако веома узбуђена, пре него што ће изаћи на позорницу, чула је речи једног од сценских радника који је злобно приметио:

- Како слоница може да буде Тоска? Овој слоници то никада неће поћи за руком...

Чувши ове речи, Марија Калогеропулос вратила се неколико корака назад, ухватила несрећника за врат, а затим му једним потезом поцепала кошуљу и ударила га по лицу раскрваривши му нос. Очи су јој севале од беса кад је поново ступила на сцену. Бес је изгледа био подстицајан. Марија је награђена овацијама публике и - звезда је рођена.