Пошто на Голготи беше разапет Исус Галилејац, син Јосифов, који би Христос, ствари у Јудеји почеше да добијају веома необичан ток. Оно мало ученика што преостаде, било је пољуљано у вери. Чинило се да су шачицу одабраних највише погодиле речи самог Учитеља:

„Или, Или, лама савахтани?”¹

Али, пошто Син коначно испусти душу своју, Марији, мајци његовој, јави се анђео који јој рече да не тражи живог међу мртвима, те трећи дан по распећу устаде Исус из гроба и показа се апостолима.

Вести се раширише до тада невиђеном брзином, а у све који су имали везе са убиством Сина Божијег увуче се страх. Недуго потом заслужена казна поче да стиже грешне, а вера праведних поврати се.

Убрзо нађоше Јуду Искариотског обешеног о дрво. У прашини испод ногу његових блистало је 30 сребрњака, али се нико не усуди да их покупи. Не прође пуно, полуде и Пилат.

И све док из далеког Дамаска међу јерусалимске кохорте није стигао глас да се Таршћанин Савле признајући Назарећанина крстио, Фортуније Септимус², римски плаћеник и ситни преварант, није придавао важности вестима које су се попут врелог пустињског ветра шириле Јудејом.

Тада се Фортуније замислио. Није могао да схвати како ико може да напусти сигурну службу и остави се заповедништва зарад обожавања тамо неког сумњивог Јеврејина. Тај мора да је био луђи од Пилата. Додуше, Пилат му се од самог почетка службе чинио лудим. Јер, једино је лудак могао да напусти све благодети Рима и цивилизације и дође „богу иза ногу” у Јерусалим зарад напредовања. Пилат је ипак могао да бира!

Он, Фортуније, нажалост није имао ту могућност. Према њему, живот је био више него храпав. морао је одмалена да се сналази и краде да би преживео. Све док га, како му се тада чинило, Јупитер није лично погледао, а он схватио да рођењем име није добио случајно. После година потуцања, крађа и просјачења, изгледало је као да му се живот коначно осмехнуо.

Пошто је једне ноћи исекао кесу неком пијаном племићу, поред гомиле златника која се изненада нашла у његовим рукама, дошао је у посед две коцке од слоноваче. Како се касније испоставило, биле су то чудновате коцке. Кроз малену, добро сакривену рупу наливену оловом, бачене током игре, увек су као збир показивале седмицу.

И Фортуније је почео да се коцка и да добија. У највећем жару игре, када је полупијаним играчима окруженим похотљивим „краљицама ноћи” полако падала пажња, извлачио је неприметно своје чудновате коцке и добијао. По читавом Риму прочуо се као велики коцкар. Чак су га прозвали Септимус, што је он са задовољством прихватио одбацивши своје рођењем добијено презиме. Носио је скупу одећу, угојио се, био окружен најскупљим куртизанама...

Али, свему што је лепо, а поготову ако је незаслужено, убрзо дође крај. Опијен вином и на превару стеченим богатством, увреди Фортуније неког сенатора, свога домаћина, те после суда допаде тамнице. Пресуда би строга, али праведна. Одузеше му све стечено благо и би му понуђено да бира између изгнанства и кохорте. Немајући шта да изгуби, Фортунију се војна служба учини мањим злом од срамоте изгнанства. Тако се овај мали и бедни римски преварант нађе прво у Цезареји, а потом га судбина, онако како само она то уме, на крају доведе до Јерусалима.

И тако, једног лепог и сунчаног пролећног дана у петак, легионар Фортуније, гледајући у Јеврејина који се на крсту у мукама растајао од душе и живота, закључи да несрећнику хаљине тамо где иде извесно више неће бити потребне, те извуче своје срећне коцкице и вештом игром присвоји његову одећу.

Но, како је оних који су имали било какве везе с убиством Бога правдом бивало све мање, сумњу коју је Фортуније закопао негде дубоко у себи распламсао је догађај који ће, како се касније показало, у потпуности променити читав његов живот.

Док је под ведрим јерусалимским небом Фортуније Септимус мирно спавао сањајући римске куртизане, у сну га је позвао глас:

„О... Фортуније!”

Фортуније отвори очи, али не виде ништа необично. Осврну се неколико пута, закључи да му се учинило, те мирно настави да спава. Али, глас га ни зором не напусти.

Судећи по причи његових колега, римских легионара, Фортуније се током јутарњег постројавања понашао веома чудно. Освртао се и, стално псујући, разговарао сам са собом. Сутрадан се на прозивци није ни појавио.

Римска команда одмах је спровела потрагу и неколико кохорти би послато да га нађе. Легионари преврнуше читав Јерусалим, узгред посекоше и обесише два-три Јеврејина, али од Фортунија није било ни трага ни гласа. римски заповедник случај предаде војном суду који Фортунија, у одсуству, прогласи дезертером и осуди га на смрт. Тако на цео догађај би стављена тачка и то је све што се могло сазнати из темељних римских извора. Али, истина је била сасвим другачија.

Фортунија је од оне ноћи прогонио глас који га је стално дозивао. Сироти Римљанин све више се освртао. На крају је суманут трчао улицама Јерусалима покушавајући да побегне што даље од гласа. А онда му се, онако полулудом од глади, жеђи и умора, јави „спасоносна” идеја: побећи ће у пустињу. Тамо га нико неће тражити. Тамо га ни глас не може наћи!

Али, како се само грешни Фортуније преварио!

Где год да је погледао, иза камених брда, таласастих и сувих пешчаних дина, иза кржљавог и ретког растиња, чуо је дозивање:

„О... Фортуније!”

Изнемогао, на измаку снаге и живота, дубоко у Сиријској пустињи, Фортуније је стао. Испуцалих, сувих и крвавих усана, окренуо се и викнуо мада је то више подсећало на шапат и кркљање:

„Шта хоћеш од мене, ти покварени и прљави Јеврејине?!?”

И док је живот са сваком новом изговореном речју све више истицао из њега, Фортуније је гневан клео и псовао. Када је коначно потпуно исцрпљен клонуо, знао је да је дошао крај. Крај бежању и лудилу, крај животу!

Тада је, не знајући више је ли жив, поново чуо глас који му се обраћао и који га је, попут жубора тако потребне му воде, напијао:

„О... Фортуније... човече... стани и погледај ме!”

Још изнемогао и уплашен, Фортуније подиже једну обрву и, жмиркајући због врелог пустињског сунца, отвори једно око.

И виде Сина Божијег у прегачи, с крвавим венцем од трња како му обасјан светлошћу пружа рањену руку.

Тада се у њему нешто сломи и Фортуније Септимус заплака. Плакао је шапатом, без гласа, и сувим сузама, без суза. Плакао је и кајао се...

И у том магновењу сазданом од хиљада осећања која су попут бујице избијала из њега, уместо зноја за који у себи није више имао ни капи воде, гледао је благи Божији лик и широм отворених очију видео живог Јеврејина пред којим је кајући се изговарао своју прву исповест и молитву.

А када скрушен у тишини паде на колена, јасно га по имену позва прекоран, а ипак тако благ Божији глас:

„Аман, Фортуније... устани, човече... и враћај ми то одело... изгибох јурећи те по овом камењару!”

Тако Фортуније Септимус доби своју последњу „седмицу” и спаси душу. Постаде хришћанин и ману се коцке. Потом, дубоко у Сиријској пустињи, онако ваљан, основа један од првих, раних, хришћанских манастира.

А Син Божији коначно... дође до свог одела.