Читају их они који их пишу, а понекад ни они. Чему писање текста који нико осим аутора не чита? Пре него што су их назвали дневницима, људи су водили белешке из личног живота из потребе да себи олакшају душу јер хартија трпи све. На дневник као облик писања и његов лековити значај за појединца указано је тек шездесетих година 20. века. Сматрајући да се записивањем мисли и осећања постиже самоосвешћивање појединца, психијатар Ира Прогоф у то време уводи такозвану интензивну дневничку терапију - вођење дневника као део решавања душевних тегоба. Реч дневник (енг. диарy) потиче од латинске речи диариум, а ова од речи диес што значи дан. Иако се назив тиче дневног ритма писања и обичаја бележења датума сваког новог уноса, ове званичне одлике не чине један текст дневником. Оно што га разликује од сличне, епистоларне и исповедне врсте текстова (мемоара, путописа, преписки и аутобиографија) јесте његова лична природа. Кратко речено, дневник је преписка са самим собом.

Не може тачно да се установи кад је и коме прво пало на памет да се хартији обрати као трпељивом и поверљивом слушаоцу. Због тајновитости таквог начина писања, могуће је да су многи дневници, остали после власника, неоткривени или, ради заштите приватности, уништавани.

Најстарији сачувани примерци потичу с истока - азијски путнички дневници и дневници јапанских дворских дама од којих су најпознатији „Записи са узглавља” Сеи Шонагон, дворске даме царице Садако, из 1002. године. За првог дневничара, у савременом смислу те речи, сматра се Семјуел Пајпс, енглески поморски службеник и члан Парламента, који је дневник водио од 1660. до 1669. године. За разлику од пословне тематике дневника својих савременика, Пајпс се први одважио да хартији повери и делиће личног живота. Тако да, осим што је значајан историјски документ из доба рестаурације у Енглеској, Пајпсов дневник открива и како се овај енглески чиновник осећао кад га позову на пословни састанак, а онда пусте да чека, или кад, у жељи да супругу научи да плеше, нађе инструктора који почне да јој се удвара.

Будући да је поједине епизоде из свог живота, рецимо прељубничке пустоловине, Пајпс шифровао иницијалима или комбинацијом више језика (енглеског, француског и португалског), рекло би се да је држао до приватности, те је питање колико би му се свидело што му је дневник, нађен у његовој приватној библиотеци, објављен 1825. године. А овај дневник тек је први у низу од око 16.000 дневника колико их је објављено од почетка историје штампарства до данас.

Иако је читање дневника људи као што су Лудвиг ван Бетовен, Џон Стајнбек или Вирџинија Вулф извор нових сазнања о овим личностима, њиховом времену и раду, неко би могао да помисли да је објављивање нечијег дневника морално проблематично, уз то и противречно будући да је управо приватност оно што дневник чини дневником. Зарад вишег знања, завиривања у приватни живот и зараде коју доноси објављивање дневника неког попут, рецимо, Силвије Плат, успостављен је прећутни договор између потомака писца дневника, издавача и читалаца.

Ипак, за неке писце дневника може се рећи да су их писали са свешћу да би једног дана могли бити нађени. Тако Јозеф Гебелс, Хитлеров министар за пропаганду, не само да свој дневник није крио, већ га је диктирао свом секретару, а потом од сваке странице направио микрофилм. Ана Франк, девојчица која је дневник писала током скривања од нациста у једном холандском поткровљу, након што је преко радија чула предлог да се чувају све врсте писаних докумената, па и дневника, због каснијег документовања ратног времена, приступила је некој врсти лектуре до тада исписаних страница свог дневника, о чему сведоче две сачуване верзије. Пилот Чарлс Линдберг почео је да пише своје „Ратне дневнике” (1938-1945) с намером да буду једино право сведочанство о његовом ставу према уласку Сједињених Америчких Држава у други светски рат сматрајући да су ондашњи медији превише навијачки настројени да би се његово мишљење чуло у свом изворном облику и смислу.

С друге стране, Франц Кафка је свом дугогодишњем пријатељу и издавачу Максу Броду оставио поруку да дневник који је водио од 1910. до 1923. године буде уништен. Не само да га Брод није спалио, већ се намучио да све Кафкине списе пренесе приликом бекства у Израел пред најездом нациста, да би потом приредио дневник за објављивање. И сада, ко би могао да га криви што нам је омогућио да завиримо у мисли овог загонетног писца који је читаво једно поглавље дневника посветио нелагодности због куповине сакоа за предстојећу игранку да би, напослетку, скрушено закључио: „ма, ионако не намеравам да плешем!”

Уосталом, не оставља ли порука - ево ти мој дневник, али га уништи - ипак одшкринута врата Пандори у сваком од нас. Сличну противречност налазимо и на страницама дневника Курта Кобејна, певача групе „Нирвана”, чије је објављивање 2002. године покренуло рат перима о томе да ли је Кортни Лав, Кобејнова супруга, „пљачкаш гробова”, неко ко, зарад материјалне добити, продаје дневник или је посреди драгоцена прилика да се расветли прича о једној од највећих икона рокенрола, па по било коју цену. Наиме, на првој страници овог дневника стоји: „Ако читате, судићете”, а одмах потом порука: „Не читај мој дневник кад нисам ту”, за коју се верује да је била упућена Кортни Лав или некој другој девојци с којом је Кобејн у том тренутку био у вези. А, ако је њој забрањено, зашто би неком од нас било дозвољено?

Буци око објављивања овог дневника допринела је и посебност подухвата издавача. За разлику од многих раније објављених дневника познатих личности, више од 800 страница на којима је Кобејн записивао своје мисли од краја осамдесетих до године самоубиства, 1994, није прекуцавано нити лекторисано. Свака страница је копирана и увеличана у А4 формат, тако да читалац пред собом има готово оригинални текст, у изворном Кобејновом рукопису, са свим грешкама у спеловању, често збрканом синтаксом и без икаквих објашњења приређивача. Утисак изворности далеко је јачи.

Тако истргнут из целине, често без уписаних датума уноса, овај дневник нагнао је многе да се баве поновним истраживањем Кобејновог лика и дела често долазећи до радикалних закључака. Новинарка листа „Вол стрит џурнал” написала је текст под насловом „Курт, једва да смо те познавали”, у коме наводи неке од мрачнијих Кобејнових маштарија питајући се да ли би Кобејн, да којим случајем није постао рок звезда, пушку којом се убио 1994. године уперио у нас. Ово је изазвало бес код многих „Нирваниних” поклоника и оних који сматрају да није морално хватати некога за реч из дневника, поготову што „уметност ретко долази с лепог места”.

Открића дневника из даље прошлости, па били они исповести непознатих људи, право су благо за историчаре. Међутим, колико ствари постају шкакљивије кад дневник потиче од историјских личности које су учествовале у стварању повести, сведочи откриће дневника Јозефа Гебелса. У овом дневнику - који је министар за пропаганду Трећег рајха водио од својих студентских дана, 1925, до самоубиства, 1945. године - описани су, из Гебелсовог угла, не само сви значајнији догађаји од доласка нациста на власт у Немачкој 1933. године, већ и развој такозваног јеврејског питања - планирање и поступци темељног прогона и истребљења Јевреја.

Историчари који поричу да су Јевреји убијани у гасним коморама користили су управо Гебелсов дневник као доказ да главни покретач трагедије јеврејског народа није био Хитлер већ Гебелс, те да је многе од акција, на пример препад на Јевреје током такозване Кристалне ноћи, јуна 1938. године, наредио без фиреровог знања.

На пипавост у закључивању о историји на основу дневника историјских личности указује управо Дејвид Ирвинг, историчар који је нашао микрофилмове овог дневника у тајном државном архиву у Москви, сматрајући да је „свако јунак у свом дневнику”, па не треба веровати ни свему што Гебелс пише о Гебелсу.

Други дневник, који је настао у приближно исто време, само у потпуно другачијим околностима, „Дневник Ане Франк”, од времена кад је први пут објављен више пута је био предмет судских парница због тужби на његову веродостојност. Иако дневник о данима које су две јеврејске породице провеле у скривању од нациста, а из пера тринаестогодишње девојчице, сведочи о једном конкретном случају, током времена постао је нека врста универзалног сведочанства о жртвама холокауста, па је самим тим његово оповргавање постало део борбе оних који сумњају у „сценарио” о холокаусту.

Ото Франк, отац Ане Франк и једини из групе из скровишта који се из логора вратио жив, потрудио се да дневник, остао после претреса скровишта, буде објављен. Међутим, у више наврата на суду је морао да се брани од оптужби да дневник није писала Ана, већ он. Напослетку, пошто су списи прошли кроз провере изворности рукописа, хартије и мастила, суд у Амстердаму је, 1998. године, донео трајну забрану на све даље оптужбе ове врсте.

Да су сличне провере на време и како треба обављене у случају једног другог дневника, била би спречена највећа срамота у историји новинарства. Све је почело кад је 1979. године новинар немачког магазина „Штерн” Герд Хајдеман у приватној збирци нацистичких успомена уочио књигу за коју му је власник, страствени сакупљач играчкица из нацистичке ере, поносно рекао да је посреди један од томова Хитлеровог дневника, купљен од дотичног Конрада Фишера.

Узбуђен због овог открића - што због личног занимања за нацизам, што због приче коју би сваки новинар пожелео - Хајдеман се бацио на истраживање. Од власника збирке је сазнао да је права срећа што су дневници надживели Хитлера: један нацистички авион срушио се у сеоце Бернерсдорф близу Дрездена, априла 1945. године, а како су дневници били заштићени металном кутијом, преживели су експлозију да би, одмах потом, били прокријумчарени преко границе и касније доспели у власништво Конрада Фишера.

Хајдеман одлази у сеоце где му је потврђено да је доиста један авион ту незгодно слетео априла 1945. године, а причу о авиону додатно су поткрепиле и успомене главног Хитлеровог пилота генерала Ханса Баура, који је оставио податак да је летелица, погођена на путу од Берлина преносила приватну фирерову архиву.

„Штерн” је прихватио Хајдеманов предлог да откупи све што се од дневника нађе и буде први гласник овог открића. Од 1981. до 1983. године Фишер снабдева Хајдемана са 62 тома Хитлеровог дневника, а по цени од 10 милиона немачких марака. Вест о „најзначајнијем открићу у новијој историји” и делови из Хитлерових дневника појављују се на страницама „Штерна” у априлу 1983. године, а затим и „Њузвика”, „Сандеј тајмса” и „Тајмса” по папреним ценама ауторских права. Тек кад су одломци дневника открили Хитлеров лик прилично другачији од дотад познате представе ове историјске личности, јавили су се први сумњичави гласови.

Према дневнику, фирер готово да није имао ништа с нацистичким препадом на Јевреје јуна 1938. године, као ни с догађајима по концентрационим логорима широм Европе, а његов једини план био је протерати Јевреје из Немачке. Поред сумњи историчара који су тврдили да се рукопис, стил писања и ставови не поклапају с Хитлеровим, јавили су се и људи који су још живели с успоменама на концентрационе логоре.

Огласио се и Федерални архив Западне Немачке и, након низа тестова укључујући хемијску проверу лепка, хартије и мастила, на конференцији за новинаре 6. маја 1983. године објављено је да су дневници фалсификат. међу одговорнима наступила је журба да се разреше кривице за брљотину: „Штерн” подиже тужбу против свог новинара Хајдемана, Хајдеман против Конрада Фишера за кога се испоставило да му је право име Конрад Куџау и да за собом има пристојну предисторију фалсификовања нацистичких успомена. немајући куд, Куџау за собом повлачи Хајдемана тврдећи да је од самог почетка био саучесник у превари. Напослетку, на суду се испоставило да су чак и неки од историчара позваних да за уредништво „Штерна” провере рукописе сумњали у њихову веродостојност, али су то прећутали заведени причом о срушеном авиону из ког су спасени дневници.

Суђење је окончано четворогодишњом затворском казном за Куџауа и Хајдемана и отпуштањем неколицине људи из редакције „Штерна” укључујући, треба ли помињати, и Хајдемана. Најчудније од свега јесте што је Конрад Куџау годинама раније успевао да по високим ценама прода фалсификате нацистичких писама, медаља, шлемова, Хитлерових сликарских платна и песама, а да при том нико од колекционара није посумњао у веродостојност ових предмета нити се потрудио да их провери.

Конрадова тајна била је - причање прича. Тврдио је да су колекционари били привучени не толико фалсификатима колико легендама које је успевао да испреде око сваког од ових предмета.

Након вишевековних настојања дневничара да нађу скровито место где им нико неће вирити преко рамена док буду писали шта мисле, кога воле, а ко их нервира, 3. јануара 1995. године Керолајн Барк села је за интернет и, уместо „драги дневниче”, откуцала „драги сви”. Исте године настала је интернет мрежа под називом „Отворени дневник” на којој је за десет година изникло 40.000 онлине дневника.

по угледу на ову, друге мреже развиле су свој систем тако да дневничари имају могућност поштовања својих биографија и слика, коришћења шифара ако желе да бирају ко ће да им претура по интими, као и примања поште с коментарима читалаца. За оне који се двоуме да ли да се ратосиљају свеске с кључићем и лате тастатуре, мреже нуде подстицајне добродошлице и предлоге тема о којима може да се пише. И док многи поздрављају овакву прекретницу тврдећи да је посреди кршење „табуа приватности”, други појаву онлине дневника пореде с ТВ емисијама попут „Великог брата” и „Шоуа Опре Винфри” и њиховим подилажењем гледаоцима и разголићавањем учесника. Да се онлине дневничари и нису баш сто посто вратили у рајски врт у коме се за стид и задршке не зна, сведоче изјаве неких од њих.

На питање да ли их је излагање приватности на нету довело у неприлику, неки тврде да „не пишу ништа што не би ионако волели да се сазна”, да пазе како некога не би увредили и да, ако су тренутно љутити на познаника, претпостављеног, професора, покушавају да ублаже своје понашање или користе лажна имена и иницијале.

Осим што се питају чему писање дневника ако не можеш поштено да се изјадаш, критичари онлине дневника овој појави замерају губитак изворног смисла вођења дневника. Јер, свест да неко тамо чита писца дневника подстиче да забавља читаоца. Миц по миц, аутор дневника смишља више догађаја и хумористичних детаља стварајући мале измишљене надградње нечега што би био приказ можда посве досадног дана. А ту су и онлине дневници под називом „Гасов свет” који, у тренуцима Гасове презаузетости да би писао дневник, нуди такозвани Гасов генератор који, према задатим мерилима, сам избацује текст који се заправо нимало не разликује од нечега што би написао Гас од крви и меса. Шта би на ово рекли заклети дневничари од којих су многи седали да пишу дневник баш зато што су у једном часу помислили - кога уопште занима мој живот осим мене?