Родила се у Немачкој, њено право име је Бабет Бахмајер, учила је сликарство у Минхену и Паризу код виђених уметника, а онда се удала за колегу са академије Ристу Вукановића и постала - Бета Вукановић, једна од наших најбитнијих сликарки. Разлог за атрибут „најбитнија” у случају Бете Вукановић нису само њени радови: она је у нашу уметност увела многе ликовне врсте и појаве које пре ње овде нису постојале или су биле неприметне.

Бета Вукановић живела је цео један век, до 1972. године. Навешћемо само неке детаље из њеног живота, нарочито новитете којима је обогатила нашу ликовну уметност.

На крају лета 1898. године, месец дана након удаје, уместо на медени месец кренула је пут Србије и нашла се у Београду да ту и остане. И пре тога било јој је јасно да Београд није оно што су градови у којима је живела пре удаје. Млади Срби који су се школовали у Минхену причали су јој да је Београд мали, да је био турски град који постаје европска варош, да је пре неколико година уведена електрична струја, али да се још налази на рубу Европе. Кад је стигла, сазнала је да су сликарске изложбе веома ретке, и да нису омиљене као што су у Европи.

Међутим, Београђани су били изузетно заинтересовани за изложбу на којој им се Бета Вукановић први пут представила 20. септембра 1898. године у сали Народне скупштине. Разумљиво, зато што такву изложбу пре тога готово да нису имали прилике да виде: радови чак троје наших младих уметника и то тек пристиглих са школовања у Минхену, Бете Вукановић, Ристе Вукановића и вајара Симеона Роксандића. До тада су сликари најчешће излагали само по једно дело и то у излозима радњи, ретко кад у Грађанској касини и у Народној скупштини, јединим изложбеним просторима у граду, могуће и зато што нису имали довољно радова да напуне тај простор. Изгледа да је европски дух који су донели ово троје младих уметника пријао Београђанима, па је на изложби сваког дана било пуно посетилаца.

Изложби је претходило свечано отварање, што је била права реткост, на ком је говорио Михаило Валтровић, академик и управник Народног музеја. О Бетиним сликама говорио је дуже него о радовима других излагача, очигледно не само зато што су Бетини радови били најбројнији. Њене портрете и студије људских ликова оценио је као одличне, издвојио је студије и пределе, навео да су рађени уљаним бојама, пастелом и у акварелу, да је сликарка изложила и цртеже у оловци и креди, графике, радове на кожи и дрвету и нацрте за њих, да би закључио: „Међу радовима госпође Вукановићке, портретима њеним приличи прво место, јер су уметнички схваћени и одлично изведени. Нису прост, чудноватом тачношћу преписани лик лица из оног времена и тренутка кад их је сликарка портретисала, но су свеж и жив снимак оног што сачињава нарочиту особину личности, њен карактер, а што се иначе на личности само повремено опажа у покретима тела, у изразу лица и ока. Свежина и живост управо су оне особине ваљаног портрета које освајају посматрача и пред ликом непознатог му лица.”

На изложбу је дошао и краљ Милан Обреновић. Очигледно му се допала, чим је позвао ово троје уметника да излажу у двору. Они су тај позив искористили 1900. године. Од новца којим је краљ Милан откупио животно дело Ристе Вукановића „Дахије”, Вукановићи су купили земљиште за кућу у Капетан-Мишиној улици број 13.

Бета Вукановић је импресиониста, а тај правац прихватила је у Минхену током студија и остала му верна до краја живота. Сматра се да је она утицала на наше тадашње уметнике, извела их из атељеа и указала им да треба да сликају у природи. Зато се уз њено име везује одредница „plain air” која се тиче уметника који сликају, у буквалном преводу, под ведрим небом.

Кад је импресионизам почео да јењава, да облик надвладава боје, Бета Вукановић успела је да помири своју наклоност ка правцу у коме је почела сликарски живот и нове појаве у сликарству: учврстила је облик, истакла цртеж, али и - задржала своје боје. Такво спајање старог и новог подржали су и други.

Није сликала из главе, увек по моделу. Сликала је сељанке и сељаке у разнобојној народној ношњи, Циганчице у живописној одећи, волела је покрет, изражајно лице. Уживала је у сликању, што се и види на њеним радовима. Трагајући за новим темама, путовала је. Куд год би отишла, нешто је насликала. Призрен је за њу био велики извор и тамо су настала њена најпривлачнија платна. Познато је велико платно „Призренка”, фигура лепе жене у народној ношњи живих боја како би се што више истакла њена раскош. Волела је да слика мртву природу, најчешће цвеће. Један од најпознатијих радова је „Мртва природа с грожђем”, насликана густим намазима боје.

Једна од првих слика које је насликала у Србији била је „Крсна слава”, њој можда најдража. Изложила ју је у Паризу, на Светској изложби 1900. године. Изабрала је тему својствену српском народу зато што су уметници који су излагали у Паризу желели да искористе ту прилику да своју земљу прикажу свету. У „Крсној слави” Бета Вукановић спојила је своје минхенско образовање и осећања према Србији. У интервјуу недељнику „НИН” 1958. године, Бета Вукановић се поверила: „Има пуно слика које волим више од осталих. Насликала сам много, па колико само има година откако сликам. Ево, од ње имам трага само овде, у овом албуму. То је моја прва велика композиција. Слика је имала много успеха, била је награђена. Обишла је десетак европских градова. Како сам дошла на идеју да то сликам? Врло просто: тек сам дошла у Србију и упознала тај обичај. То је леп обичај, за тако нешто нисам раније ни чула. И решила сам да то пренесем на платно. Композиција је била велика, сада се више не сећам тачног формата, али око два метра је била у ширину. Живе боје... Има бољих слика, има слика које су се другима више допадале, али ја сам се увек радо сећала Славе.” Бетина „Слава” нестала је највероватније током Другог светског рата. Сачуване су само две репродукције, као литографија и олеографија. Иако је све говорило да је оригинал изгубљен, Бета није престајала да се нада. Кад год би неко, видевши репродукцију, помислио да је открио оригинал и о томе је обавестио, Бета би се бар начас понадала да је „Слава” спасена.

Пре него што су отишли у Париз на Светску изложбу, брачни пар Вукановић добио је дозволу Министарства просвете да наследи Прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутлика. Пошто су променили две адресе, Вукановићи су школу уселили у своју кућу у Капетан-Мишиној 13 (кућа још постоји). Кућу је пројектовао Милан Капетановић, пројектант југословенског павиљона на Светској изложби у Паризу. У њој су била четири велика атељеа, имала је велику терасу, била је лепа и одговарала је намени, али ипак од свега најлепша је била фасада куће. Бета Вукановић је осликала: изнад главног улаза у кућу била је композиција „Три музе” - музика, сликарство и игра - приказане као три лепе жене, а око њих су на стубићима били цветови плавих перуника и шарено пауново перје. Била је то прва уметниковом руком осликана фасада, а могуће да је и до данас остала једина. Овај рад Бете Вукановић уништиле су бомбе Другог светског рата. Остала је само разгледница у издању „Геце Кона”.

У коферу из Немачке Бета Вукановић донела је и графике, и показала их на првој изложби. Касније је израдила и нове. У том послу била је једина, па је Београд, ненавикнут на графику, више волео њене сликарске радове. Ни успех на изложби „Bianco e nero” у Риму 1902. године није променио такав став јавности, па ни вест да је „Њ. В. талијански краљ купио две од изложених слика гђе Вукановић, а адвокат Скоти, правни саветник нашег посланства у Риму, такође једну” како је објавио „Српски књижевни гласник”. Уметница је била разочарана таквом незаинтересованошћу, па је неколико година након доласка у Београд поклонила алат за бакрорез свом талентованом ученику Љубомиру Ивановићу. Можда је управо захваљујући том поклону он касније постао врсни графичар.

Педесетих година сликарка је Музеју града Београда поклонила свој легат. Међу 247 уметничких радова није било ниједне графике.

Посебна привлачност четврте изложбе Друштва српских уметника „Лада”, одржане у Београду 1910. године, биле су карикатуре Бете Вукановић. Било је то први пут да су код нас изложене карикатуре, односно, да су добиле значај уметничког рада. Бета Вукановић тада је изложила шездесет карикатура, што значи да се том врстом уметности већ одавно бавила.

„Прву карикатуру нацртала сам у основној школи. Разуме се - учитељицу. Казнили су ме и тако сам рано сазнала да карикатуре могу имати непријатности, али ме то није опаметило. Наставила сам без лоших намера да цртам смешне портрете и увек сам се чудила што се због тога љуте”, открила је Бета Вукановић у интервјуу „Политици” 1968. године.

Током студија објављивала је карикатуре у сатиричним часописима, али је тек у Србији почела да се бави карикатуром. Кад је на дворском балу 1904. године угледала једног малог трбушастог француског генерала како игра с нећаком писца Симе Матавуља, иначе изузетно високом женом, осетила је велику жељу да их нацрта.

„Повучем се иза једне завесе и одатле почнем на брзину да цртам. Успела сам те вечери да направим, опет кришом, још неколико карикатура других личности - министара и официра... Тако је, временом, настала једна врло завидна галерија карикатура најистакнутијих политичких, културних и војних личности Београда из прве деценије нашег века. Где се оне данас налазе, нарочито карикатуре које су припадале дворској галерији, не знам.”

Критичари су веома повољно оценили карикатуре Бете Вукановић.

„Та врста уметности досад нам је недостајала”, написао је критичар Богдан Поповић. „Може се рећи да је чак и мало чудновато што уметничке карикатуре досад нисмо имали. Каква је карактеристика гђе Вукановић као карикатуристкиње? Карактеристика њена општа је карактеристика добрих карикатура. Она уме да види - да види оно што је индивидуално и карактеристично, оно што одступа од нормалног, да то осети и у машти добије оно појачање, ону претераност која је битна особина сваке карикатуре.” Тема њених карикатура није био дневни догађај, што је занимало новинску карикатуру, већ личност.

Последња карикатура била је „Аутопортрет”, из 1954. године. У фонду Народног музеја чува се шездесет карикатура ове чувене сликарке, а највећи колекционари њених карикатура су породица Вељковић, њени пријатељи, и краљ Петар I, што до сада није потврђено.

Готово свако лето Бета Вукановић боравила је у иностранству. Проводила је дане у музејима загледана у слику неког великог мајстора и - копирала је. Била је то навика са студија. Наиме, у Минхену и Паризу, где је учила сликарство, израда копија по делима славних мајстора била је обавезна за ученике виших разреда или класа јер се сматрало да ће им то користити.

Прве копије дела великих сликара које је Београд видео, урадила је Бета Вукановић. Већ на првој изложби 1898. године биле су копије „Христ и покајница” по Рубенсу, „Војници при коцкању” по Броуверу, портрети по Ван Дајку, Корнел де Восу, Ј. Б. Грезу и Рембранту. Добила је похвале и критике и публике, као и много година касније на изложби копија светског сликарства 1964. године. У каталогу објављеном том приликом, описан је и посао копирања: „Копије радова старих мајстора упркос репродуктивним достигнућима колор фотографије представљају и данас драгоцене комаде који скоро значе доживљај оригинала. Најчешћи повод и главни садржај копирања старих мајстора садржан је у аналитичком контакту са сликом, палетом, фактуром, са фазама настајања узора, од првих потеза четке до последњих лазура и туша. Није мали број сликара који су часовима у академијама претпостављали проучавање и копирање дела старих мајстора. Пред платнима сликара изабраним према личним афинитетима разјашњавали су се проблеми и откривале тајне, са пијететом уметника и заљубљеничким жаром истраживача откриване су етапе њиховог настајања, формирао се и проверавао сопствени ликовни речник.”

Бета Вукановић преживела је четири рата. Балканске ратове провела је у операционој сали, поред рањених војника. Због знања страних језика, асистирала је страним лекарима. Није сликала.

Кад је почео Први светски рат, њен супруг тешко се разболео. Бета је поред супруга неговала у болници и рањенике. С нашом војском супружници Вукановић отишли су на југ, до Солуна, па затим с групом рањеника у Француску, у Марсељ. Зна се да је Бета тада сликала, али су сачувана само два акварела: на оном из 1915. године су француски војници из афричких јединица, а на акварелу из 1916. године је предео из Марсеља. Оба су у Војном музеју у Београду.

Риста Вукановић умро је у санаторијуму 1918. године и сахрањен је на војничком гробљу у Тијеу.

Бета Вукановић се вратила у земљу с последњим транспортом избеглица, 1919. године. Становала је у Дому ученица у Београду, где је радила као наставник цртања. Пријатељи, породица Вељковић, дали су јој атеље.

Током Другог светског рата представници немачког рајха, знајући за њено порекло, понудили су јој сарадњу и чланство у организацији „Културбунд”. Одбила их је. Бета Вукановић сматрала се Српкињом.

У једном интервјуу је забележено да су јој боје и четкица помогле да преброди бомбардовање и страхоте Другог светског рата.

„То је било огорчење, жеља да се не забораве страхоте које смо преживели. Сликала сам све осим религијских слика. Најрадије фигуралне мотиве, цвеће и децу која су врло захвални модели ако умете да их забавите причом.”

Сликала је и цртала до последњих дана. Готово сваки дан одлазила је у свој атеље у згради Коларчевог народног универзитета, исто као што је то чинила свих претходних четрдесет година колико је тај простор био њен други дом. Ту је примала и посете од 12 до 14 часова - како је писало на вратима њеног атељеа. Често је седела у оближњем парку и цртежом или акварелом бележила призоре који су у њој побудили осећање, тренутни сјај који је сматрала вредним чувања.

Отишла је тихо и оставила много тога што се још открива. Недавна изложба њених карикатура из фонда Народног музеја и из збирке породице Вељковић, приређена у оквиру Дана европске баштине, било је једно од таквих открића о Бети Вукановић.