Звучи далеко, зар не?

Између екватора и Аустралије налази се острво, после Гренланда највеће на свету. Његову источну половину заузима ова држава. Када би било могуће летети право из Београда до Порт Морезбија, лет би трајао читавих 20 часова. Ми, наравно, нисмо били у таквој прилици, па смо до папуанске престонице путовали три пуна дана!

Морам признати да нисам био сигуран шта нас тамо чека. Јер читајући књиге и водиче пре путовања, наилазио сам на хвалоспеве о лепоти природе и топлини и искреној љубазности људи, али и на податке о изузетно високој стопи криминала и на узнемиравајућа упозорења и савете како да се сачувамо од те пошасти. Читао сам о томе како је истражни биро великог „Економиста” 2004. године прогласио Порт Морезби најгорим градом на планети у конкуренцији сто четрдесет престоница света. Сазнао сам и о фантастичним „синг-синг” фестивалима песме и плеса у којима наступају представници стотинак племена планинске области и које посећују хиљаде гледалаца.

Тако смо, помало нервозни, у слаткој стрепњи стигли на острво. Променили смо један, па још један авион и обрели се најзад у Хајленду, планинској области, на висини од 2100 метара. Узгред, највиши врх острва је Маунт Вилхелм са 2409 метара. Многи планине описују као кичму острва и у праву су. Простиру се средишњим делом, читавом дужином земље у правцу запад-исток и најгушће су насељена област Папуе Нове Гвинеје. Занимљиво је да су до тридесетих година прошлог века бели досељеници сматрали планине ненастањеним. Тек 1933. године догодио се „први контакт” - откривен је народ који је још живео у каменом добу!

Горштаци Нове Гвинеје последња су велика група народа откривена на свету. Домороци су, пак, видевши беле дошљаке помислили да долазе духови. Нису могли да схвате да постоје људи тако бледе коже.

Укратко, планинска област је прелепа. Потпуно је прекривена зеленилом, а високи врхови који се мрешкају у даљини, често су прекривени снегом и маглом која се полако извлачи из долина. Боје су тамо бистре и јасне, сјајне на сунцу и блиставе после снажних тропских киша. Нигде нисам доживео такве невероватно брзе промене временских прилика. Дан може почети маглом, кишом или сунцем, а онда се ова три временска стања почну смењивати филмском брзином. Једног дана имали смо четири пута маглу, шест пљускова и пет или шест сунчаних раздобља.

Горштаци су посебна прича. „Што мање то боље”, записано је у једној књизи о Папуи. Обилазећи планинска села уверили смо се у то. Што је мања заједница, људи су срдачнији, топлији, веселији... Изгледом подсећају на Абориџине, староседеоце Аустралије - ниског су раста, стамене грађе и обавезно веома коврџаве косе.

Тако је острво и добило име. У 16. веку, португалски морнари, назвали су га „Ilha dos Papuas”- острво коврџавих. Papwas на малајском језику значи коврџав.

У планинама свиње су највеће богатство. За њих се чак и жене купују. Када видите горштака који има неколико жена и десетине свиња, одмах знате да је веома имућан. У том строго патријархалном друштву, мушкарац је задужен да обезбеди земљу, подигне кућу и ратује. Жена ради све остало. Иначе, мушкарци не живе са супругама, већ у великим, „мушким кућама”. Округле, мале куће, по ободу села уз које су обично обори са свињама, припадају женама. У Хули племену, строги обичаји налажу да мушкарац, када изгради женину кућу, у њу не треба никад више да уђе! Али, пошто ни женама није дозвољен прилаз мушком домаћинству, брачне дужности и задовољства упражњавају се у жбуњу поред села. Управо припадници Хули племена за нас су приредили један мали „синг-синг” фестивал. Имали смо прилику да посматрамо и припреме које подразумевају богато шминкање и бојење лица.

Дошло је време да напустимо планине и пођемо на север, до велике реке Сепик. Дуга 1126 километара, блатњава смеђикаста линија, то је Сепик, река која често мења ток, правећи језера, мочваре и ритове. На великом простору поред реке живи око пола милиона људи који причају на више од 300 језика. Али, није то ништа: у Папуи Новој Гвинеји живи око шест милиона људи који причају на 867 језика! То је трећина свих светских живих језика. Ову земљу доживео сам као џиновску слагалицу различитих географских области и потпуно различитих народа.

Народи који живе поред реке изгледом су другачији од горштака: блажих, финих црта лица, тамније коже, вижљасте грађе, много лепших жена и сасвим различитих обичаја. Овде нема свиња, а брак је сличан западним обичајима. Ни овде мушкарци не раде много. Жене су одговорне за све, а дуге, влажне и вреле дане мушкарци проводе у посебно издвојеним, врло лепо украшеним „кућама духова”. Ово је забрањен простор за жене и непредузетне мушкарце.

Папуа Нова Гвинеја је хришћанска земља, бар на папиру. Мисионари католици, лутерани, мормони, протестанти, англиканци, мисионари уједињене цркве, цркве седмог дана и многи други, жестоко се боре, али чини се да већина Папуанаца још верује у духове. Они су и даље анимисти - верују да свако биће, човек, животиња или биљка, свака ствар и географски појам, небо, планине, реке, па чак и дуга, пучина или киша, имају сопствени дух. Верују да ће се духови предака вратити у села и помоћи потомцима саветом, храброшћу или бар својим присуством. Управо за њих граде се „куће духова” у које се одлажу украшени свети, обредни предмети, маске, штитови или куке за качење које настањују духови предака. Пошто је због туризма традиција мало попустила, било нам је дозвољено да посетимо неколико ових кућа.

На реци су, кажу, некада живели људождери и ловци на главе. У питању је, чини се, био обред, а не гозба. Појели би поједине органе пораженог противника или уваженог претка, обично срце, мозак или јетру, не би ли и на духовном пољу непријатељ био побеђен или како би се за време обреда врлине предака пренеле на следећу генерацију ратника. Ипак, не сме се заборавити прича аустралијских истраживача с краја педесетих година прошлог века. Од свог сапутника нашли су само чизме! И оне су биле скуване. Како су им касније објаснили сити урођеници, нису биле укусне као остатак белог пустолова.

С доласком хришћанства и западне цивилизације од овог обичаја се мало-помало одустало. Бар тако тврде.

Ми смо, сви на броју, најзад стигли у престоницу. Порт Морезби налази се на мору, сасвим јужно, заливом окренут Аустралији. То није леп град, али нам ништа није могло потврдити ону неславну титулу коју му је доделио „Економист”. Предиван, додуше мали музеј у коме су изложене најлепше рукотворине народа Папуе Нове Гвинеје и огромна зграда парламента у стилу „куће духова” средњег Сепика, то су средишње тачке занимања овог града.

Осмеси који су нас дочекали, били су присутни и на нашем одласку. „Дођите опет”, поздравио нас је полицајац на пасошкој контроли. „Можда у следећем животу”, помрљао је један Кинез иза мене...