Море. Слика бескраја - закључује језгровито и свеобухватно француски књижевник Гистав Флобер. Та огромна водена маса, у бојама од загаситоплаве до светлозелене, одвајкада је узбуђивала и подстицала људску машту. У том погледу нарочито је занимљив и особен басен Средоземног мора који има веома дугу и бурну повест. Уосталом, за Медитеран се, не без разлога, наглашава да је колевка цивилизације.

Чувен је Помпејев поклич: „Пловити је нужно, живети није нужно!”, који му приписује хеленски писац Плутарх. Римски државник наводно га је изговорио када је са натовареним лађама жита требало да се врати са Сицилије, али је избила страшна олуја и довела у питање читав подухват. Уплашени морнари нису хтели да исплове, па је Помпеј први ступио на брод и дао поменуту заповест.

Море, а поново је реч о Средоземљу, одвајкада је писало грчку историју много више него било какав споменик или документ. Стари Грци, на непосредан начин усмерени на Медитеран, правили су јасну разлику између басена Средоземља и бескрајних и недовољно познатих морских површина које су се налазиле изван његових вода. Још је Аристотел Средоземно море означавао као „унутрашње море” (есо тхаласса), за разлику од „спољашњег мора” (еШо тхаласса), које је означавало Атлантски океан.

Будући да је Византија геополитички увек добрим делом била упућена на море, да је морала бити окренута ка басену Средоземља, па и умногоме усмерена на медитерански саобраћај, за поданике Царства море је одувек било саставни и нераскидиви део сваковневног живота. Византинци, који су наследили обичаје старих Грка, море су називали и пелагос, у значењу отворено море, пучина, не само зато што је укључивало неколико мора - као што су Егејско, Јонско, Јадранско, Тиренско, Мраморно, Црно - него и стога што су превасходно желели да нагласе да је за њих Медитеран море у правом смислу те речи и да су његове обале у дугим раздобљима разграничавале поједине области Царства. Како су Византинци уобичајавали да кажу, Средоземље је више повезивало него што је делило! Штавише, жива поморска трговина повезивала је различите народе који су живели на обалама Средоземља. Није без значаја подсетити да је превоз робе морем био јевтинији него када би се обављао копном.

Колико су византијски људи од пера били заокупљени морем казује и чињеница да у њиховим књижевним метафорама има много оних које се тичу мора. Иначе, ваља нагласити да је тема брода који плута по узбурканом мору била заступљена у позноантичкој и ранохришћанској литератури, па је на неки начин преузета и наставила да живи и у византијској књижевности. Уобичајене синтагме биле су бродолом, олујни ветар, запенушани таласи, мирна лука. Тако Никита Хонијат, историчар 12. века, на једном месту бележи: „Несрећа за несрећом, као талас за таласом.” Исти писац, описујући нерасположење Манојла I Комнина (1143-1180), каже да је цар успламтео гневом као узбуркано и дивље море када дува североисточни или северни ветар. На сличан начин Хонијат наглашава да су становници мало-

азијског града Клаудиопоља, које су Турци опсели 1179. године, дочекали спасоносни долазак василевса Манојла I са више одушевљења него што се морепловци радују повољном ветру.

Георгије Акрополит, историчар 13. века, образлажући нагли и мрачни успон Михаила VIII Палеолога (1259-1282) наглашава да је после смрти Теодора II Ласкариса (1254-1258) ситуација налагала да кормило државе преузме неко ко би могао да спасе брод царства Ромеја у времену када у њега дувају многобројни супротни ветрови, када га запљускују и угрожавају силни таласи, укратко када се налази усред велике узбурканости и стога има потребу за поузданим крманошем, кадрим да се носи са претећим невољама.

Средоземно море је готово три века, од 4. до 7. столећа, када се византијска империја распростирала на три континента - Европи, Азији и Африци - и буквално било обухваћено изразом „Римско језеро”. Тако је било у доба Јустинијана I Великог (527-565) када су све медитеранске воде, од Херкулових стубова (Гибралтар) до Кимеријског Босфора (данашњи Керч) и Танаиса (Азовско море), биле византијски посед. Истовремено, било је то и време када је византијски златник заиста био „долар” средњег века, како га назива један савремени истраживач. Додајмо да су примерци Јустинијановог новца нађени како у далекој Шведској, тако и у долини реке Хоангхо (Жута река) у северној Кини.

Из 6. столећа потиче и чувени спис „Хришћанска топографија”, изашао из пера александријског трговца Козме Индикоплевста (Индикопловца), „оног који је пловио Индијским океаном”, пустолова који је пропутовао читав ондашњи свет. Средоземни басен, Црно и Црвено море, Персијски залив, Египат, Арабија, Цејлон и Индија географске су одреднице које је посетио, али су то истовремено и домети ондашње византијске трговине која је допирала до најудаљенијих кутака познате васељене.

Напослетку, било је то и време када су се сви поморски путеви сливали у Константинопољу, „мозгу и срцу” Византије. И као што су некада сви путеви водили у стари Рим, тако су у раном средњем веку сви путеви, поморски и копнени, водили у нови Рим. Отуда су средњовековни писци за Цариград говорили да је „свеопшта тржница васељене”, место у ком се сусрећу гласовити „пут свиле” и не мање чувени „путеви зачина”. Иначе, одвајкада је добро знано да се у лукама додирују светови и сливају боје и мириси из разних земаља. Осим Цариграда важне византијске луке у раздобљу од 4. до 7. века биле су: Александрија, Солун, Коринт, Ефес, Смирна, Трапезунт, Аталија, Драч, Равена.

Море и све што уз њега иде увек су били повезивани с богатством и разним обиљем. Тако је, на пример, у једном византијском сановнику из 10. века остало забележено: „Уколико си сањао море или таласе, то најављује да ћеш стећи велико богатство и славу!” Проучаваоци византијске прошлости проценили су да овај сан има још дубље значење. Према њиховом мишљењу, он изражава уверење да је море било кључ светске моћи и, следствено томе, имати његову милост значило је господарити светом. Чувене су речи којима се цар Нићифор II Фока (963-969) обратио Лиутпранду, епископу Кремоне и изасланику Отона I Великог, цара Светог римског царства (962-973). Он је с охолим потцењивањем говорио о флоти владара са латинског Запада, а потом је нагласио да он има одважне морнаре, што је био савршен израз византијског дубоког уверења у важност мора као предуслова светског владања.

Неоспорна византијска премоћ на мору први пут била је доведена у питање средином 7. века. Било је то време великог успона и ширења нове светске силе - арабљанског калифата. Муавија, намесник Сирије, каснији владар и оснивач династије Омејада, први је у арапском свету схватио неопходност да Арабљани изграде своју флоту. Бродоградилиште је устројено на феникијској обали, подручју које је још од античких времена баштинило поморство. Узалуд су Византинци покушали да убацивањем својих шпијуна међу градитеље осујете те планове. Премда пустињски народ, Арабљани су веома брзо напредовали у поморској вештини, па је њихова флота ускоро запретила византијским острвима на простору источног Средоземља. У њихове руке пали су Кипар, Родос и Кос, а јуначни покушај цара Констанса II Погоната (641-668) да стане на пут арабљанском ширењу завршио се потпуним неуспехом. Византијска флота надомак јужних обала Мале Азије претрпела је тежак пораз 655. године.

За Царство су уследиле године испуњене стрепњом и неспокојем јер се чинило да арабљанској најезди ништа не може стати на пут. Међутим, у најкритичнијем тренутку, који је за Византију био питање живота и смрти, Царство је одолело. У два маха исламски ратници су се на стотинама бродова појавили пред Цариградом у настојању да га заузму, али се најтврђи град средњег века показао као неосвојив. У првој опсади, од 674. до 678. године, пресудила је „грчка ватра”, чудо средњовековне ратне технике, којом су Византинци просто спржили арабљанске бродове. У другој опсади, предузетој и с мора и с копна, 717. и 718. године, исход је био исти. Можемо само да нагађамо како би се одвијала светска историја да су у једној од поменутих опсада Арабљани освојили византијску престоницу. Овако, Византија је умногоме поправила свој положај на мору и није изгубила значај велике поморске силе.

У следећа три столећа Царство и калифат борили су се с променљивом ратном срећом за првенство у водама Медитерана, како источним тако и западним, пре свега око Сицилије. Исход је био такав да су Византинци господарили северним обалама Средоземља док су јужне припале Арабљанима. Велики преокрет учинили су победоносни походи Нићифора Фоке који је Царству вратио острва Кипар и Крит. На тај начин, око 1000. године, Византија је, као у стара времена, поново била најјача сила у пространом басену Медитерана.

Међутим, 11. столеће - велики век западне Европе - отворило је нову епоху у историји Средоземља. Овога пута као византијски супарници више се не појављују „неверници”, Арабљани, него хришћански народи. Најпре су то били Нормани који су запоседањем Барија 1071. године учинили крај вишестолетном присуству Византије у јужној Италији. Потом су то били крсташи који су крајем 11. века почели да пристижу на Исток. И, напослетку, за Царство су се као најопасније показале италијанске поморске републике - Венеција, Ђенова, Пиза - које су лагано преузимале примат у Средоземљу. При том, неопходно је подвући чињеницу да је пресудна била 1082. година, када је цар Алексије I Комнин (1081-1118) помоћ Венеције у византијском рату против Нормана наградио тако што је трговцима Млетачке републике доделио право да у читавој Византији слободно тргују робом, не плаћајући царину.

Касније су сличне повластице добиле и неке друге италијанске поморске републике, пре свега Ђенова. Тако су венецијански и ђеновски трговци постали сасвим нелојална конкуренција византијским, па се Царство нашло у економском стиску пословних људи са Апенинског полуострва. У сваком случају, почев од 12. века било је сасвим јасно да су економска моћ Византијског царства и његова снага на мору ушле у раздобље неповратног опадања. Штавише, Византија је у више наврата тешко страдала у ратовима који су се водили између Венеције и Ђенове, а у које је она мимо своје воље била укључена.

Нове невоље за Византију, настале су у првим деценијама 14. века због турских упада на византијска острва, обале и луке. Као својевремено Арабљани, њихова старија браћа по вери, тако су и Турци, премда до тада превасходно континентални народ, веома брзо напредовали у савладавању тајни пловидбе Средоземљем. На несрећу Византинаца, било је то време када је због мера штедње византијски цар Андроник II Палеолог (1282-1328) био принуђен да укине византијску флоту. Нићифор Григора, историчар 14. столећа, тужно примећује да Латини не би били толико дрски према Византинцима нити би Турци икада видели морски песак да је византијска флота као некада владала морем. Уз то, не треба заборавити ни процват гусарства, до којег је на Медитерану дошло током последњих столећа постојања Царства, а које је византијско присуство у Средоземљу свело готово на симболично.

Колико је за Византију море било важно на особен начин показује и постојање такозваног Поморског законика (Номос наутикос), својеврсне збирке прописа о поморству и поморској трговини. Реч је о законику чији настанак није могуће тачно одредити него се смешта у временско раздобље између 600. и 800. године. У једној од његових одредби каже се да уколико брод на мору буде разбијен таласима и веома оштећен, онај ко успе да са брода нешто избави и однесе на обалу као награду добија петину вредности спасене робе. У другој се вели да, уколико неко од морнара или командног кадра заспе, било дању или ноћу, а брод због тога настрада, читаву штету морају да надокнаде управо несавесни чланови посаде. Уколико се, пак, брод приликом утовара робе задржао кривицом трговца или неког из његовог удружења, па стога предвиђени рок буде прекорачен, а деси се да пловило заробе гусари или страда од пожара или хаварије, тада је онај ко је нарушио договорене услове дужан да покрије настали губитак.

На Медитерану су се растојања између појединих градова, острва и обалних појаса одређивала бројем дана потребним да брод стигне из полазне у одредишну тачку. Тако је, на пример, од Александрије до Цариграда било потребно 18, од Рима до Модона, луке на југу Пелопонеза, 12, од Цариграда до Кипра 10, од јужне обале Мале Азије до Барија 20 дана. Растојања израчуната у данима, наравно, зависила су и од временских услова под којима се путовање обављало. У изворима је остало забележено да се дужина поморског пута од Трапезунта, важног византијског града на јужним обалама Црног мора, до Цариграда кретала у прилично широком распону од 5 до 22 дана. При том се најкраће време тицало повољних услова, летњих месеца и пловидбе без застајања, а најдуже уз неповољне метеоролошке услове и заустављања у успутним лукама.

Верује се да је заштитник свих који су пловили морем свети Никола. Хришћанске путнике штитио је у невољама не само на мору него и на копну. Реч је о светитељу чији се култ, како на Истоку тако и на Западу, нарочито раширио почев од 9. столећа и чији су прикази били веома чести у византијској уметности.