Кривудавим путем, осам километара од Ваљева, стиже се најпре до манастира Успење пресвете Богородице, а потом се поглед пружа на истраживачку станицу Петница. За сликара, то је савршен призор: место на рубу шуме (изнад које се оцртавају обронци планине Маљен), између потока, језера и реке понорнице, у близини чувене пећине - место на ком се сусрећу Панонија и динарски рељеф. На оваквој слици нашли би се и радознали млади истраживачи чија посвећеност раду и добра воља разбијају учмалост свакодневице. Њихов пустоловни дух може да се мери само са ентузијазмом Хелен Хант у филму „Твистер” када ова дама, као истраживач торнада, јури за олујама с новим инструментом за прикупљање података из средишта оркана.

Није случајно да се баш на овом месту већ четврт века одржавају семинари из антропологије, археологије, астрономије, биологије, електронике, физике, географије, геологије, хемије, лингвистике, математике, психологије, рачунарства... Свега 300 метара од Петнице, на месту где се налази улаз у пећину, пионири српске археологије Михаило Валтровић и Ђоко Јовановић пронашли су у своје време једно од боље очуваних сведочанства о животу људи у нашој земљи - цело неолитско станиште старо 6000 година (винчанска култура), док је нешто касније у пећини истраживао и Јован Цвијић. Чини се да су ови научници посејали семе истраживачке знатижеље на овом тлу и да су од њега сада израсли врсни млади проналазачи. Њихови изуми и огледи можда (али само - можда) неће променити свет, али ће сигурно бити од велике помоћи у многим научним радовима. Репортери „Политикиног Забавника” били су гости Пете конференције полазника Истраживачке станице Петница, и забележили неколико занимљивих радова које су „Петничари” током последње године направили. Немојте да вас збуне наслови њихових радова, јер, рецимо, „Хардверска имплементација целуларних аутомата као генератора случајних бројева” на први поглед може да делује потпуно нејасно. Али, кад, откријете да се иза овога крије истраживање - како најбрже доћи до заиста случајних бројева помоћу рачунарских техника, све изгледа другачије. Разговор „Петничара” под печурком (дрвена надстрешница са клупама где млади у разговору, а заљубљени - и у ћутању, често дочекају и јутро) неретко личи на стручни скуп на ком се расправља о озбиљним научним задацима. Случајни и неупућени пролазник сигурно би био изненађен стручним изразима, а ево како су полазници семинара нама „препевали” своје радове.

Јована Плавша из Новог Сада и Милош Нешић из Прокупља (ментор Војислав Филиповић) направили су реконструкцију одевања у бронзаном добу на тлу Србије. Нимало лак задатак, јер се за многе делове одеће или накита који су нађени не зна тачно чему су служили. Истраживачи из Петнице прионули су на посао и открили да су људи на нашим просторима пре око 4000 година своју одећу најчешће правили од лана (за памук још нису знали) и крзна разних животиња - говечета, овце, дивље свиње, лисице, јелена, срне, па чак и јазавца. Жене су носиле хаљине које су допирале до земље и имале обавезан појас око струка. У то време користило се вретено и ткало се на разбоју, а посвећивала се и велика пажња украшавању. Тада су у моди биле и украсне игле које су служиле за учвршћивање одређених делова одеће. Посебан знак достојанства који није био доступан свима, биле су дијадеме - посебне траке којима је прикупљана коса. Мушкарац бронзаног доба није носио ништа мање прстења, наруквица, наногвица и других украса него његова жена. Госпође су волеле да се „оките” минђушама, перлама, украсним дугмадима, алкама, привесцима и марамама. Накит је био нарочито занимљив - прављен је од метала, ћилибара, стакла, али и од костију паса, крава, оваца, коза, вукова и лисица, или, пак, од љуштура пужева и шкољки. Многи би рекли - мода се заиста стално враћа.

Страхиња Јанковић из Крушевца посветио је своје слободно време раду „Одређивање оптималног положаја светла за осветљење ентеријера употребом генетичких алгоритама”. Истраживање изгледа мање сложено када схватите да је овај средњошколац покушао да употреби алгоритме који користе технике налик онима које природа користи у еволуцији - наслеђивање, мутација, селекција, рекомбинација. Страхиња је успео да докаже да на овај начин свака просторија (са тачним димензијама) може да се „убаци” у рачунар који ће одмах да изведе где је најбоље поставити осветљење, које јачине и колико ће да буду осветљени предмети у соби. А ево како рачунар то ради: прво се унутрашњост просторије подели на велики број основних површина; када светлост погоди основну површину, она одбија део те светлости; у зависности од материјала од којег је направљена основна површина - рачунар одређује и колико ће се светлости одбити и распршити на друге предмете. После неколико покушаја да одабере „најбољу” основну површину, рачунар долази брзо до решења које ће посматрачу пружити најбоље осветљење. Људском оку највише прија да је видно поље што боље осветљено, а контраст што мањи. Када би сви делови просторије били равномерно осветљени, то би било веома сложено и неделотворно. Зато је потребно одредити положај посматрача одакле би унутрашњост собе требало да буде најбоље осветљена. На пример, у учионици није битно како је осветљено оно што је испод столова, али зид са таблом требало би да буде најбоље могуће осветљен. Готово да је непотребно напомињати колико ово истраживање може да помогне у архитектури и дизајну ентеријера.

Мирела Симоновић и Тамара Бечејац одлучиле су да покушају да метеоре прате помоћу - радија.

Посматрање ових небеских тела голим оком и ручно бележење веома је напорно, па су две средњошколке одлучиле да астрономима олакшају посао. За те потребе направиле су радио-антену од бакарних жица и дрвеног носача. А како се метеори прате помоћу такве направе? Метеор који уђе у јоносферу (на висини од 100 до 150 km од Земљине површине), почиње да се „троши” због трења са околним ваздухом и за собом оставља слободне електроне. Овај траг који метеор оставља за собом, понаша се као проводна плоча која је у стању да одбија таласе радио-станице на земљи. Када се на антени приме такви таласи, астрономи могу да сазнају веома важне податке о метеору који је прошао.

Истражитељке из Петнице одабрале су да преко метеора „лове” Први програм радија Украјине који се налази на око 1000 километара од Петнице. То је далеко да би антена могла директно да ухвати програм ове станице. Радио Украјина емитује се на 68.5 мегахерца, што је знатно испод 88 МХз колико је доња граница ФМ-а у нашој земљи. Тиме су „Петничарке” обезбедиле да их не омета ниједан домаћи радио и слушале су програм на њима неком непознатом језику у тренутку када је прошао метеор. Дакле, ако немате Интернет и не можете тако да слушате радио - програм ван наших граница, и ово може да буде начин да ухватите радио-таласе. Треба вам само мало маште, добре воље и - небо пуно метеора.

Овим се не завршава прича о младим проналазачима из Петнице. Њихових изума је много да би се сви сместили у један новински текст, али ће наука сигурно имати времена за њих (и они за науку). Рецимо, ако младић још пре него што стаса за академског грађанина открије да неки састојци соје могу да се користе после операције да би помогли згрушавање крви, шта се тек може очекивати од њега за неколико година?