Било је рано априлско јутро, помало прохладно па је на малом имању породице Портер, у Аризони, владао мир. Једино је из кухиње допирала светлост. Пени Портер, четрдесетогодишња жена, седела је поред прозора и полако пила кафу. На крилу јој је била мала, дечија ципела. Нежно је прстима прелазила преко дотрајале беле коже док је погледом пажљиво осматрала околину, као да нешто тражи. Чинила је то сваког пролећа, већ девет година. Устајала је пре свих укућана да би неометано могла да се удуби у испитивање огољеног тла око куће. Надала се да ће још једном угледати оно за чим је тако чежњиво трагала - малу живахну преријску веверицу која је једног априлског јутра 1997. године изненада ушла у живот њене породице.

Јасно до детаља, сећала се, тог јутра. Њене кћерке, Беки и Џејми, сад већ тинејџерке, тада су биле још мале. Да би их забавила, Пени их је водила у шетњу по имању и смишљала разне занимљиве приче. Како се природа касно будила у овом делу Аризоне, на југозападу Сједињених Америчких Држава, и цео крај надомак прерије био још огољен и избраздан пукотинама, Пени се досетила да девојчицама то представи као површину Месеца.

- Ти баш умеш да машташ - насмејао се њен супруг Били спремајући се да нацепа дрва.

- Данас ћемо нас три да освајамо планету - добацила му је преко рамена и с девојчицама наставила да тумара око куће. Ужарених очију, Беки и Џејми пратиле су је у корак испитујући сваки педаљ под ногама. Задубљена у игру и Пени је помно гледала у тло. Одједном је угледала како се недалеко од њих из једне пукотине у земљи нешто помаља. Уочила је прво главицу, а потом и тело неке животиње.

- Погледајте - тихо се обратила кћеркама. Из пукотине су, једна за другом, измилеле четири мале животиње. Били су то пустињски пси, ретка врста америчке веверице.

- Пар с двоје младунаца - закључила је Пени гледајући невелика створења.

- То су Месечеви зраци! - одушевљено је узвикнула шестогодишња Беки показујући млађој сестри животињице које су весело скакутале недалеко од њих. - Исти су као и ми... Мама, тата и деца - закључила је мудро.

- Тако је - потврдила је Пени. - Они су сложна породица и воле да буду заједно. Зато нећемо да их ометамо. Посматраћемо их издалека - додала је и чучнула поред кћерки.

Али, задовољство коме су се препустиле кратко је потрајало. Готово бешумно, с неба се обрушио орао и у лету зграбио једно младунче. Џејми и Беки су вриснуле. Пени их загрлила и тако је покушала да их утеши. Није било речи којима би могла да им објасни сурове законе природе. Држећи у наручју децу која су јецал, Пени је погледала у небо. У том тренутку грабљивца с пленом напала су два орла. Бранећи се, он је испустио младунче које је пало на земљу недалеко од Пени и девојчица.

- Мама, помози малом зраку - кроз сузе су шапутале девојчице. Пени је на тренутак била у недоумици. Сумњала је да је животињица жива, али ипак јој је пришла. Подигла је са земље мало чупаво младунче не веће од њеног длана. Крвава подеротина протезала му се готово преко целих леђа, али мала веверица давала је знаке живота.

- Родитељи ће се постарати за њу ... - промрмљала је Пени окрећући се око себе. Али, уплашене мале веверице натрагом су нестале.

Видевши уплакана лица својих девојчица, одлучила је да животињу унесе у кућу.

- Шта то носиш? - упитао је Били гледајући у њен длан.

Пени је укратко објаснила шта се догодило.

- То је мали Месечев зрак, тата - рекла је Беки. - Мама ће да му излечи ране које му је нанео орао.

- То је глодар - кратко је узвратио Били.

- Мислим да је Месечев зрак преријски пас, врста веверице... - Пени је покушала да се одбрани.

- Ма како да су га деца назвала, то је глодар баш као и хрчак, пацов, миш. Све те животиње су штеточине и преносници болести. Не ризикуј здравље наше деце - Били је с неверицом гледао у своју жену.

- Очистићу јој рану и сутра ћу је однети до пукотине где смо виделе целу породицу. Сместићу је на сигурно место где деца неће моћи да је дирају - Пенин глас био је молећив.

- У реду. Донећу ти прибор за прву помоћ - Били је слегнуо раменима, а онда се обратио кћеркама. - Нађите нешто у чему би тај ваш Месечев зрак могао да спава.

Беки и Џејми отрчале су у своју собу и убрзо се вратиле. Млађа је у рукама држала пар старих дечијих ципелица.

- Мени су мале, али мислим да ће Месечевом зраку одговарати - Џејми је пружила мајци ципеле које је носила као беба.

- Једна ће бити довољна - Пени се насмејала домишљатости своје девојчице.

Али, када је погледала у мало дрхтаво тело, Пени је осетила тугу. У сјају два искричава црна ока видела је бол и страх.

- Учинићу све да ти помогнем, малиша - прошапутала је мажући рану антибиотском кремом. Ма колико да је била пажљива знала је да животиња трпи болове. Само је неколико пута отворила уста и затрептала, али није се померила.

Када је завршила с чишћењем ране, Пени је малу веверицу нежно спустила у ципелу. Изморена, она се склупчала и склопила очи.

- Хоће ли јој бити добро, мама? - питала је Беки тихим гласом.

- Наравно, али не смемо да је померамо - узвратила јој је Пени. Међутим, није била сигурна у оно што је изговорила. Никада пре она није лечила ниједну животињу.

Страх да јој је можда нанела зло, а не указала помоћ натерала ју је да одмах позове ветеринарску станицу.

Дежурном ветеринару све је детаљно објаснила. На основу описа животиње он је закључио да је у питању ретка веверица из фамилије Сциуридае, рода Цyномyс, познатије под именом црни преријски пас, која углавном настањује пределе Колорада, Јуте и Оклахоме.

Начином на који је збринула рану, ветеринар је био задовољан, али није могао да јој каже хоће ли се животиња опоравити.

- Ти мали преријски пси исувише су нежни и осетљиви. Готово да нема изгледа да преживи у рупи под земљом. Ако можете, задржите га у кући. Можда ћете успети да га спасете - речи ветеринара нису биле утешне. Ипак, посаветовао је како да негује и храни дивљу животињицу. - Обезбедите јој топло и мрачно место за спавање, али пазите да се негде не завуче и угине. Бутер од кикирикија и рендане јабуке вероватно ће прихватити.

Пени је била затечена. Када је веверицу унела у кућу није ни слутила да ће на себе преузети одговорност за њен живот.

- Хоћете ли ми помоћи? - упитала је укућане. Уместо потврдног одговора Били јој је чврсто стегнуо руку, а девојчице су се привиле уз њу.

Охрабрена подршком Пени је смислила како да обезбеди веверицу. Ципелицу у којој је била веверица ставила је у празан кавез за птице, а њега окачила у ормар у ходнику тако да је често могла да је надгледа. До увече Месечев зрак није се померао. Пени је са зебњом отишла у кревет.

Будна је дочекала зору. Сачекала је да Били устане и отвори врата ормара.

- Месечев зрак је жив, а рекао бих и гладан - глас њеног мужа био је весео.

И тако су Портерови заједничким снагама почели да брину о Месечевом зраку. Али опоравак је дуго трајао. Тек у јуну животињица је постала мало снажнија и живахнија. Рана је готово зацелила. Ипак, још је било рано да напусти кућу и придружи се својој породици.

Из мрака плакара мала веверица преселила се у џеп Пенине блузе. Тако јој је стално била пред очима. Само је увече стављала у ципелицу и кавез где је спавала. До септембра веверица се већ толико навикла на људе да је слободно шетала од длана до длана, лижући им прсте намазане бутером и грицкајући јабуке. На могућност да би животиња могла да их зарази неком болешћу, Портерови су потпуно заборавили. Месечев зрак постао је њихов кућни љубимац.

- Овај мали чупавко ми се баш подвукао под кожу. Биће ми тешко када оде - невољно је признао Били гледајући веверицу како спава у ципелици.

- Задржимо га - молила су деца. Пени и Били су се погледали.

- Дивљим животињама место је у природи. Али, размислићемо о томе - рекао је отац. Пени је знала, да када би се она питала, Месечев зрак никада не би напустио њен џеп.

Али, једног дана, непосредно после њиховог разговора, мали преријски пас је нестао. Када је тог јутра Пени устала и отворила ормар угледала је отворена врата кавеза и празну ципелицу.

- Да ли је могуће да се искрао из куће и отишао? - питала се Пени. - Како? Врата и прозори били су затворени и није постојао никакав отвор кроз који би се животиња извукла.

У паници је обишла двориште а онда почела да загледа по кући. Померала је намештај дозивајући га по имену. А онда је отворила фиоку ормара у ходнику и вриснула. Склупчан и укочен Месечев зрак лежао је међу чарапама.

Чувши врисак Били је дотрчао до ње.

- Месечев зрак... Није више жив... - јецала је Пени показујући на фиоку.

- Жив је, лудице, али спава зимски сан - с олакшањем је изговорио Били. - Потпуно смо смели с ума да ови глодари с првим хладним данима западају у хибернацију.

Тек тада Пени је постала свесна да дивља животиња какав је преријски пас не може да буде кућни љубимац. Да би девојчице припремила на неминовни растанак с Месечевим зраком, набавила је књиге у којима је живот веверица био потанко описан. Целе зиме стрепела је хоће ли мали глодар дочекати пролеће. Фиоку у коју се сместио држала је донекле отворену, али у њу није смела да завири.

С првим топлијим данима Били је на имању уочио глодаре, породицу Месечевог зрака. Ипак, малишан из фиоке није се померао.

- Само да се пробуди - молила се Пени ува прислоњеног уз ормар. Када је најзад чула тихо шушкање из фиоке, заплакала је од среће.

Изгладнелу животињу добро је нахранила, а потом су сви четворо отишли до места где су га скоро годину дана раније нашли. Кад га је Пени спустила на земљу, мали преријски пас несигурно се осврнуо око себе, а затим потрчао ка једној пукотини. Из ње су измилеле три животиње. Дуго су се мирисали, скакали а потом ишчезли у рупи.

- Добро је. Породица Месечевог зрака опет је на окупу. Тако треба да буде. Они су баш као и ми. Мама, тата и деца - рекла је весело Пени да би орасположила девојчице.

- Тако је - Беки и Џејми спремно су прихватиле њене речи.

Оно што није изговорила била је њена жеља да још једном види Месечев зрак.

Та жеља јој се још није испунила. Ипак, Пени не губи наду. Верује да ће се њена мала преријска веверица једног дана појавити испред куће.