Средином 4. века по целом Римском царству, укључујући и провинцију Илирик, бројни градови и даље су били средишта културе и цивилизације засноване на латинском и грчком језику, римском државном устројству, снази римске војске. Сирмијум, Наис, Виминацијум, Сингидунум... врве од војника, трговаца, продаваца, путника и намерника свих врста. Приређују се коњске трке, позоришне представе, светковине. И даље се у старом стилу пишу историје римске државе, склапају хвалоспеви царевима, стварају учена дела, док ретори и граматичари обучавају нове генерације да читају и тумаче текстове Цицерона, Вергилија, Цезара. На хиљаде трговачких бродова плове Медитераном, Црним морем, Дунавом и повезују цело Царство, преносећи разноврсну робу, храну, зачине, раскошне производе. Све је као и вековима раније - али ипак је све другачије. Јер, свет друге половине 4. века више није био свет цара филозофа Марка Аурелија, па ни великог обновитеља Царства Диоклецијана и његових тетрарха. По новоизграђеним црквама масе одају почаст хришћанским свецима. Више него Империја царева и њихових легија, Римско царство постаје Империја епископа, светаца и мисионара.

Према мишљењу бројних историчара хришћанске цркве, четврти век био је кључно доба у развоју хришћанства, првенствено зато што је у то време оно постало владајућа вера Римског царства. У 4. веку након Христа, људи из Илирије и Паноније, (простор данашње Србије), играју једну од кључних улога у римској историји, па и у историји цркве. У дугој верској кризи која је потресла хришћанску цркву средином 4. века, „мало је области које су заузимале тако значајно место као Илирик, како по разноврсности освојених позиција, тако и по силовитости необузданих антагонизама или по моћи сплеткарења неколико људи...” На нашим просторима водила се верска борба чији ће расплет знатно утицати на будућност целе хришћанске Европе у наредних хиљаду година.

За будућност цивилизације црквени сукоб имао је много већи значај него исход неког похода или царске битке. Био је то спор важнији од живота, спор око идеја, око тумачења вечите хришћанске догме - „Аријански спор”. Овај жестоки сукоб трајао је више генерација и обележио је историју цркве током целог 4. века. У току пет деценија, одржано је између двадесет и двадесет пет црквених сабора посвећених првенствено овом питању и усвојено десетак „симбола вере”, некада међусобно сличних, некада супротстављених.

Спор је настао почетком века као полемика између бискупа Александрије Атанасија и свештеника Арија око тумачења божанских особина „Оца”, односно „Сина”. Арије је, наиме, заступао став да у оквиру Светог тројства Бог Отац и Бог Син нису исти, равноправни, односно да немају исту природу, другим речима да је Отац, изнад Сина, што су Атанасије и његове присталице сматрали за највећу јерес. Спор се ширио по источним градовима попут неке епидемије. Један бискуп жалио се да не може да изађе на улицу или на пијацу, а да не буде умешан у расправу рибара и пиљара о природи односа између Бога Оца и Бога Сина. Након Александрије, сукоб је захватио хришћанску заједницу у Сирији, па Малу Азију и стигао до царског Константинопоља...

Иако се мало разумео у теолошке нијансе, цар Константин Велики осетио се позваним да заустави поделе и свађе у цркви. При томе, његов став углавном је зависио од мишљења епископа који га је у том тренутку саветовао, односно који је имао довољно утицаја и веза да на двору добије приступ до цара. Цар је сазвао први екуменски (општи) црквени сабор у Никеји у лето 325. године. Већина од око 300 присутних епископа успротивила се Аријевом учењу прогласивши га за јерес. У Никеји је утврђен чувени „симбол вере” који се и дан-данас рецитује у целом хришћанству: „Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа...”

Међутим, спор око аријанства није завршен у Никеји. Пре би се могло рећи да је он тамо тек започео и да је у наредним деценијама имао веома променљив развој. Тако је тек коју годину након Никејског сабора поводљиви цар Константин, под утицајем своје сестре Констанције и других чланова двора, променио свој став и почео да одобрава, па и да прихвата аријанство. И попут непомирљивог александријског епископа, прогонио је борце против аријанства. Можда се као илустрација ове неизвесне борбе унутар цркве може навести судбина неукротивог борца за православље, епископа Атанасија из Александрије. Он је, надживевши Константина, пет пута био смењиван и протеран из свог епископског седишта, провео је двадесет година у прогонству и у скровиштима, био је чак осуђиван и на смрт, прошао је као бегунац готово све римске провинције, да би на крају, завршио опет у Александрији као најпоштованији од свих хришћанских епископа.

У последњим годинама власти, Констанин је потпуно пао под утицај аријанских бискупа, тако да га је један од њих, Еузебије (Јевстатије) из Никомедије крстио непосредно пред смрт, 337. године. Наиме у то време крштење се обављало у позним годинама, јер се сматрало да овај свети чин чисти од свих претходних грехова у животу, па тиме даје већу могућност новонасталом хришћанину да заврши у царству Божијем. Након смрти Константина Великог, аријански спор још жешће се распламсао. Наследник Константинов, цар Констанције II, по угледу на оца, подржавао је аријанску секту у расправама око праве природе Бога - Сина.

Ови сукоби имали су посебног одраза на стање у Илирику (данашњи Балкан). На Никејском сабору забележено је учешће бар четири епископа из Илирика: из Сирмијума (Сремска Митровица), Сердике (Софија), Скупи (Скопље) и Марцијанополоса. Они су сви тада били уз већину, односно против Арија, проглашеног за јеретика. Ипак, кључни тренутак у борби између аријанаца и православних у Илирику био је онај након сабора у Никеји када је вођа секте Арије са својим присталицама био протеран у подунавске области. Он је у Сирмијуму и у другим градовима Паноније и Мезије наставио да проповеда своје учење и шири утицај. Од тада, илирски епископи полако мењају страну. Већ 335. године, на сабору у Тиру, појављују се два епископа из Илирије који подржавају Арија: Валенс из Мурсе (Осијек) и Урсације из Сингидунума (Београд).

„Речи су ватра у грлима бискупа. Свет је настао из речи”, како пише у Јовановом јеванђељу, па и епископи кроз речи покушавају да одреде божанско. Какав је однос Оца и Сина и у чему је њихова суштина, да ли је Син настао након Оца и како је могуће да је он вечан, а рођен је у времену, да ли уопште епископи смеју да додају тумачења уз Свету књигу - Библију?

Многи су свесни да је улог ове расправе велики и да се полемика води и за наредних хиљаду година - ако не и за целу вечност. Суштина Христовог посланства и суштина самог Спасења су доведене у питање. Као у грозници, „епископи јуре по римским друмовима, од једног до другог сабора” (како то, са негодовањем, узгред, у својој „Историји” помиње очевидац и последњи велики римски историчар-паганин Амијен Марцелин), да би на неком од својих окупљања данима, недељама, месецима, без одмора расправљали о тумачењу „једносушности” Оца и Сина или о „сличности” Сина са Оцем. Речи вреде вечност и зато се свака реч, па и свако слово рачунају. Колико је само расправа одржано и колико писама и посланица написано око једног, јединог слова, око разлике између грчког „хомооусиос” (тј. једносушни) и „хомоиоусиос” (тј. сличан). Слово „и” у ове две речи раздваја сабраћу у две непомирљиве групе, правоверног од јеретика. Речи значе више од живота јер њима се одређује оно вечно, божанско, свето, њима се одређује однос Бога Сина и Бога Оца, једном за све векове.

Од сабора до сабора, епископи сваки пут покушавају да нађу онај прави речник, значење и тумачење која ће помирити посвађану цркву, усагласити завађену браћу у Христу, који се међусобно боре једни против других, више и непомирљивије него што су се икада борили против пагана. Али, таквих речи слоге и помирења нема. Напротив - свака нова изречена реч значи нову поделу и додатна спорења унутар цркве. У првом симболу вере из Сирмијума 26 анатема бачено је на оне који на 26 начина и израза исповедају погрешну веру у Христа.

Ни сами цареви, два брата, Констанције II и Констанс нису сложни - сваки подржава другу страну. На западу Царства, бискупи су више за Никејске закључке, па је тако и са царем Констансом који влада западом. Супротно мисли Констанције II у Цариграду, јер је аријантство на истоку много јаче. Сабор у Сердици (Софија), који су оба брата 342. године заједнички сазвала да помире цркве, само је продубио разлике и претворио се у свађу између западних и источних (претежно аријанских) епископа. Након тога цар Констанције, који већину времена проводи у Сирмијуму, пада под још јачи утицај три епископа из илирских градова.

„Предодређена за царске сусрете самим својим положајем, услед честих сусрета владара или утицајних личности Истока и Запада, подунавска област почела је да личи на право позориште једног политичко-верског делања, које ће одјекивати над читавом црквом”.

На првом црквеном сабору сазваном у Сирмијуму 347. године водиће се расправа о сирмијумском епископу Фотију који је тврдио да је Христос био више човек него Божији син. На поделе унутар цркве утичу и спољне околности. Средином 3. века, 250. године, у једној побуни војске убијен је цар Констанс. У драматичним збивањима након овог убиства, у бици Констанција II против узурпатора Магненција, аријански бискупи ојачаће свој утицај. Наиме, Валенс, проаријански бискуп из Мурсе, још пре краја крваве битке између војски Констанција и Магненција код Мурсе (Осијек), 28. октобра 251. године узнемиреном Констанцију најавио је његову победу, што је наводно наговестио сам анђео Божији. Битка, у којој су Констанцијеве илирске легије на крају успеле да сломе легије са Рајне, указала је још веће поверење које је увек колебљиви Констанције II пружао аријанској фракцији.

На другом сабору у Сирмијуму 351. године епископ Фотије био је смењен и прогнан, а наследио га је ватрени и одлучни аријанац Герминије. Усвојен је такозвани „први симбол вере” из Сирмијума, који је садржао изразе који су били најближи оној струји међу епископима коју су називали полуаријанцима. Ови епископи често су се налазили између две сукобљене стране. Тако уз Валенса из Мурсе и бискупи из Сирмијума (Герминије) и Сингидунума (Урсације) играју кључну улогу у овој деценији.

Неколико година касније, на трећем црквеном сабору у Сирмијуму 357. године, аријанци ће уз пуну подршку цара Констанција II постати још јачи. Они усвајају „други симбол вере” (или формулу) из Сирмијума (називан и: „седми аријански симбол вере”) у коме се практично поништавају одлуке са чувеног сабора у Никеји. У том тексту потпуно су изостављена нека од важних образложења са сабора из Никеје, попут кључне одредбе о једносушности (хомооусиос) Оца и Сина. Због тога ће касније православни бискупи сматрати да је друга формула из Сирмијума чисто светогрђе (бласфемија, рећи ће за тај текст свети Јероним). Ипак, снага аријанаца у том тренутку била је велика, па је други симбол вере из Сирмијума потписао лично римски папа Либерије, који се тих година налазио на царском двору у Сирмијуму. Одлуку је прихватио, стари и вероватно већ сенилни, стогодишњи Осијус епископ из Кордове у Шпанији, који је некада давно био први бискуп - саветник цара Константина и који је у историји цркве упамћен и по томе да је председавао Никејским сабором.

Међутим, изгледа да је тадашња премоћ аријанаца на сабору у Сирмијуму њима самима начинила више штете него користи. Наиме, већ поменута полуаријанска струја епископа, која је била веома бројна, уплашена непопустљивошћу „чистих” аријанаца, почиње да се приближава другој страни - православним присталицама закључака са Никејског сабора. Ове две групе делују заједно и тако постепено утичу на цара Констанција II, сузбијајући моћ аријанских бискупа. Клатно се од тада креће на супротну страну.

Тако на четвртом сабору у Сирмијуму 358. године долази до усвајања још једног „симбола вере”, који има много неутралнији и помирљивији садржај него онај са трећег сабора. Наредне, 359. године, одржала су се чак још два црквена сабора - на западу и на истоку Царства. Констанције II, на рубу стрпљења, присилиће епископе да, без обзира на лично мишљење, усвоје такозвани „четврти симбол вере” из Сирмијума, који је био покушај да се постигне неко компромисно решење међу дубоко завађеним странама. Међутим, илирски епископи - Валенс, Урсације и други - и даље задржавају утицај, бар док је жив Констанције II. Али, одмах након цареве смрти (361), мењају се политичке прилике, а истовремено клатно утицаја унутар цркве више се пребацује на другу страну. Аријанство се одржава у илирским епископијама све до седамдесетих година 4. века, када православље преовлађује, да би у потпуности преовладало у доба цара Теодосија I Великог (крајем 4. века). Кључни тренутак долази на такозваном другом екоменском сабору, сазваном у Цариграду 381. године, на коме је коначно потврђен и нешто допуњен „симбол вере” из Никеје. Тако је заједно са опадањем утицаја аријанства у илирским бискупијама православље преузело утицај. Са одласком царског двора из Сирмијума, сабори и расправе одржаваће се у неким другим провинцијама, а Илирик више никада неће обновити ону политичку улогу и значај коју је имао средином 4. века.