Човек у црном оделу журним кораком ушао је у малу канцеларију и свом тежином сручио се на кауч:

- И, шта кажеш, стварно сте успели?

- Ехеј, човече - опоменуо га је мушкарац у белом - Како би било да прво кажеш: „Добро јутро, како си?”. Нисмо се дуго видели, докторе Фелдсмит. Не би било на одмет да покажеш мало занимања и за нас обичне смртнике - завршио је реченицу громогласним смехом.

- Хајде, бар с тобом не морам да разговарам у рукавицама - рекао је доктор Фелдсмит свом партнеру, доктору Гудману који је прстима добовао по писаћем столу. - Ако ти је баш стало, ево питам те: „Како си, шта ти ради супруга? А деца?”

- Тако је већ боље, али хтео сам...

- Успео си, зар не? Да ниси, не би ме звао да одмах дођем у лабораторију? Полудео сам кад сам чуо да научници с Токијског универзитета већ клонирају и мамуте с крзном! Неопходно је да им задамо ударац и да научну јавност задивимо неким нашим чудесним клоном, зар не? Јер, ти косооки већ увелико намеравају да оживе и мастодонте! - устао је и нервозним кораком почео да шета по малој канцеларији, као лав у кавезу.

- Смири се, молим те! - доктор Гудман је, и даље с осмехом на лицу, одмеравао свог дугогодишњег партнера.

- Не буди толико нестрпљив. Седи, морам све потанко да ти испричам, од самог почетка.

Доктор Фелдсмит бацио је поглед на ручни сат:

- Само пожури, вест бих волео да саопштим још данас, на састанку одбора.

- Добро, де, седи па ћеш сазнати све појединости - доктор Гудман као да је свог партнера намерно желео да и даље држи у неизвесности. - I сам знаш да нам је био циљ да клонирамо неку јединствену, давно изумрлу животињу. Наравно, покушали смо то да урадимо с врстом за коју смо се надали да ћемо открити и смрзнуте делове тела...

- Знам све то, Гудмане - доктор Фелдсмит прекинуо је свог партнера.

Доктор Гудман правио се невешт и наставио је причу: - Размишљали смо да оживимо патуљастог медведа који је некада лутао Земљом све од Америке до северне Европе.

- Патуљасти медвед?! - доктор Фелдсмит није успео да сакрије благи презир у гласу.

- За име света, Фелдсмите, хоћеш ли већ једном престати да ме прекидаш, молим те!

Гудман није скидао осмех с лица, видело се да ужива што свог партнера може да нервира.

- Тај медвед изумро је пре осам до једанаест хиљада година. Открили смо доста веома добро очуваних костура и замрзнутих делова тела. Од осталих медведа разликовао се не само по величини већ и несвакидашњој особини јер би, када би се усправио на стражње ноге, изводио неку врсту плеса...

- Медвед који игра?! - На Фелдсмитовом лицу поново се видела неверица и презир. - Не схватам зашто си ме уопште звао? Да ми кажеш како сте клонирали неког глупог плишаног медведа?

- Сад заиста претерујеш, Џоне - доктор Гудман се први пут партнеру обратио именом, не скидајући осмех с лица. Наставио је да прича сасвим смирено. - Дакле, као што рекох, намера нам је била да откријемо целокупни геном одређене врсте и да је потом оживимо. На крају смо одустали од патуљастог медведа, ако ти је због тога лакше. Разматрали смо другу врсту, блиског сродника данашњих ракуна...

- Е, сад ми је стварно лакше! - доктор Фелдсмит се од муке насмејао.

- Да нисте можда нашли ракуна који игра?

По добро очуваним остацима тела, закључили смо да је ракун испуштао гласове налик певању - доктор Гудман је наставио да прича правећи се да не примећује да Фелдсмит само што није експлодирао од муке.

- Међутим, убрзо смо одустали и од тог плана. Онда смо наишли на остатке заиста несвакидашње врсте. Откако је Фелдсмит ушао у канцеларију, доктор Гудман први пут је устао од стола и пришао вратима: - Рут, буди љубазна и доведи нам наше експериментално чедо!

- Морам да ти признам, Мартине - сада је и Фелд-смит свог колегу први пут ословио именом - ако ти је била намера да ме сасвим слудиш, заиста ти је то пошло за руком. На крају, уопште не могу ни да наслутим на чему сте тако помно радили последње две године јер си ме стално смиривао и говорио да ћу се изненадити, а ниси желео да ми откријеш шта је у питању.

- Откако си онако насилно, без поздрава, упао у моју канцеларију, упорно настојим да те стишам - на Гудмановом лицу видело се да је задовољан што партнера толико дуго држи у неизвесности.

- I сами смо били изненађени колико брзо је клон напредовао. Уосталом, и сам ћеш се у то уверити.

У канцеларију је, на све четири, утрчало омање створење, обучено у тамноплаве панталоне и морнарску мајицу.

- Фреде, престани да се лудираш и усправи се! - доктор Гудман је први пут испољио нервозу.

- Извините, докторе Гудман - рекло је створење усправљајући се - само сам се шалио с Рут!

Доктор Фелдсмит је с неверицом одмеравао човечуљка, повеће главе.

- Мартине - љутито се окренуо према доктору Гудману - шта је ово? Мене си решио да слудиш? Нашао си човечуљка и обукао га у морнарско одело?! Тако мислиш да превариш научну јавност?! Сад си заиста превршио сваку меру! - како је ово изговорио, видео је да се човечуљак снуждио и само што се није расплакао.

- Нисам желео вас да увредим - обратио се Фреду који је стајао поред стола.

- Него, Мартине, где је тај клон због кога си ме позвао да хитно дођем у твоју лабораторију? - рекао је доктор Фелдсмит мирнијим гласом.

- Управо га гледаш, Џоне! - доктор Гудман поново се раздрагано насмејао.

- Али... - доктор Фелд-смит није знао да ли га партнер и даље зачикава.

- Реци ми, Мартине, шта си прво помислио када си угледао Фреда? Која мисао ти се јавила у глави? - видело се да Гудман ужива посматрајући збуњено лице свог партнера.

- Хм, шта сам могао да помислим? Нашао си неког човека који, због неке генетске грешке, није порастао више од седамдесет-осамдесет центиметара и обукао си га у дечије одело.

- Хајде, Фелдсмите, можеш ти и боље! - доктор Гудман наставио је да се смеје.

- Нећеш ваљда да ми кажеш како си клонирао патуљка?

Доктор Мартин Гудман само је весело климнуо главом.

- Али, патуљци су митолошка бића! - готово је завапио Џон Фелдсмит.

- Очигледно да није тако - у разговор се умешао Фред који је, први пут откако је утрчао у просторију с Рут, имао осмех на лицу.

- Очигледно да није тако - поновио је исту реченицу и доктор Мартин Гудман.

- Он говори истим језиком као и нас двојица? - Џон Фелдсмит очигледно није знао шта да каже.

- Наравно, не очекујеш ваљда да говори неким тајним и неразумљивим језиком патуљака? - видело се да су се и Мартин Гудман и Фред добро забављали.

- До сада смо успели да клонирамо седам патуљака, а у плану нам је још девет.

- Сви су налик један другом? - Фелдсмит је почео да муцао.

- Не баш - одговорио је Гудман. - Осим Фреда, сви остали патуљци су женског пола. Али - Гудман је весело одмерио Фреда - то и неће бити нека већа тешкоћа, зар не друже?