Како то обично бива, телефон је зазвонио касно увече, у 22.30 сати. Тридесетпетогодишњи Горан Димитрић, асистент на новосадском Факултету за спорт и физичко васпитање на предмету пливање, подигао је слушалицу и с друге стране жице чуо глас свог пријатеља, сада члана градске владе. Замолио га је да, ако је расположен, скокне до Сремске Каменице и види да ли може да помогне тамошњим људима јер вода кроз једну цев из Дунава плави улицу иза насипа, а угрожена је и месна црква уз саму обалу. Био је 8. април године која управо одбројава последње сате.

Варљиво пролеће преварило је многе задужене за бригу о заштити људи и имања од поплава. Дунав је претио да надмаши све дотад измерене количине воде које је терао према мору. У Сремској Каменици, у њеном доњем делу, вода није провалила насип, али је кроз велику цев куљала нагоре настањујући се у подрумима првог реда кућа и хитајући према порти Цркве пресвете Богородице.

Димитрић, човек који се роњењем као хобијем бави већ дуже од петнаест година, брзо је стигао на десну, каменичку обалу Дунава и прикључио се групи мештана који су горљиво расправљали како да спрече даље дотицање воде кроз поменуту цев. Чуо је свакојаке приче, чак и невероватну да ће цев пречника једног и дужине шездесетак метара усисати сваког ко се приближи њеном отвору у Дунаву. Још му је речено да су, управо због тога, неки професионалци одбили да сиђу у реку.

У сам освит дана Горан Димитрић био је с ону страну Дунава, око двеста метара узводно од Моста слободе. Дочекали су га погледима у којима су се мешале стрепња и нада. Вода која је плавила Дунавску улицу већ је била висока преко једног метра и почела је да се из подрума пење у собе. Пошто нико од присутних од страха устрепталих људи није могао тачно да каже где се заправо налази отвор цеви која је делу варошице претила погубним поводњем, Димитрић је обукао суво ронилачко одело (погодно управо за боравак у хладној води јер дозвољава човеку да испод обуче све што задржава топлоту), на леђа натоварио боцу с ваздухом тешку 12 килограма, на џекет (прслук који се носи преко одела) окачио двадесетак килограма олова, око појаса везао дебели конопац и лагано, клизавим нагибом насипа, кренуо у потрагу за местом одакле се вода кријумчарила на копно. Конопац је држао његов друг Саша Радосављевић задужен да га, кад му ронилац трзајем да знак, извуче на површину.

Река која се лењо ваљала била је толико мутна да није видео даље од двадесет-тридесет центиметара. Лампу није ни понео пошто је потпуно бескорисна у тим условима, попут светала у најгушћој магли. Могао је да се ослони само на пипање. Срећом, имао је на себи довољно терета па није морао да се бори против струја, а и дно је било каменито те није постојала опасност да се оклизне. Корак напред - корак назад, рука право - рука у страну. Било је то својеврсно лутање кроз тмину које је претило да се отегне унедоглед. Ипак, после пола сата, на дубини од седам метара, напипао је отвор цеви јер је струја повукла руку тамо. Али, шта сад да се ради?

Једним дугачким и снажним трзајем конопца, како је било уговорено, дао је знак Саши да га извуче. Онда је од окупљених затражио да за џак песка, уобичајено тежак 20 килограма, канапом вежу неку канту и додају му је како би он, Горан, системом пловка тачно обележио место где је цев гњурала у Дунав. Да не би поново тражио где је то.

Препирка око тога како затворити цев била је жучна али, на срећу, кратка. Рупу кроз коју се река испод засад сигурног насипа шуњала у Сремску Каменицу ваљало је што пре нечим запушити. Само, чиме?! Ронилац је тражио да се она зазида врећама песка и мислио да је то најсигурнији начин и за њега и за даља догађања. Међутим, превагнуло је мишљење да је најбоље да се рупа затвори великим и јаким најлоном. Како? Требало је за четири његова краја везати вреће од по 120 килограма песка које неће дозволити струји да однесу најлон који ће вода залепити за отвор. Узалуд се човек у води противио, надвладало је мишљење надлежнијих, оних који су стајали на сувом.

Са више од 390 урона, како се бележи искуство ронилаца, Горан Димитрић никад није био изложен тако тешком искушењу. Ваљало је, гурајући, пренети тај огроман терет, посебно тежак кад се песак натопи водом, до двадесетак метара удаљене цеви. И све то, наравно, неколико метара испод површине реке. И тада умало да дође до трагедије. Струја је повукла најлон према отвору а с њом и рониоца, односно конопац који му је био везан око појаса. Шта сад да ради? Нож је био прилично туп, уже дебело, а ко зна шта у међувремену може да се догоди. Можда се запетља у најлон и с њим улети у цев?

Бистре главе у мутној води, Горан је муњевито реаговао. Већ увежбаним покретом извукао се из погубне омче и покушао да нађе излаз до врха, пошто сад није имао чим да да знак човеку на обали да га извуче. Био је препуштен самом себи. У међувремену, на насипу начичканом све већим бројем радозналаца настала је невиђена паника кад је празан конопац заплутао површином реке. Где је човек? Тајац је населио дотад бучни и разговорљиви насип, страх је био готово опипљив.

И онда је из воде изронио човек, Горан Димитрић. Кад је дошао себи, испричао је окупљенима шта се збило и како је, сад без конопца, готово пузећи дном реке успео да се извуче на површину. Поновио је да је једини начин да се несрећна рупа затвори прављење зида од врећа песка. Потрајаће, али нема друге. У међувремену је узео нову боцу с ваздухом, протресао укочене удове, везао конопац око појаса и кренуо натраг, с нелагодом погледујући управо приспела кола Хитне помоћи. Сад с првом врећом песка под мишком.

Горан Димитрић ни данас не зна колико је пута морао да оде до обале по песак, пренесе га и угради у отвор цеви. А све под водом, с џаком под мишком, оловом око појаса и тешком боцом на леђима. Онда је, излазећи на насип по трећу боцу с ваздухом, тражио да се на један чамац утовари што више џакова песка и да се он усидри код пловка, одакле ће вреће спуштати право до цеви, односно на руке рониоцу. А он, подводни неимар, све је то морао, пипајући на све стране, пажљиво да ређа јер се и даље није видео прст пред оком, а џакови отежали и клизави.

Како је растао подводни зид, тако се смањивао и доток воде с оне стране насипа. Коначно, шест сати након првог силаска Горана Димитрића у дубину разгоропађене реке, вода из цеви је пресахла, чуло се само оно њено карактеристично грогољење кад пресахне. Тек тада су сви који су се ту налазили могли да предахну...