Приближавају се зимски празници. Неки људи још се држе старог доброг обичаја и шаљу шарене честитке путем поште. Али, последњих година већина се, изгледа, ипак определила за електронску пошту, док су појединци одустали од упућивања било каквих честитки с лепим жељама родбини, пријатељима, познаницима... Можда заборављају да се свако обрадује кад прими овај знак пажње. Иначе, на већини честитки већ је одштампан пригодан текст на неколико језика: обично на енглеском, француском и руском. Стога погледајмо како се божићни и новогодишњи празници честитају на неким језицима, тачније - у другим земљама.

Каталонија:
Bon Nadal
Кина (мандарински):
Kung His Hsin Nien bing Chu Shen Tan
Чешка:
Prijeme vam vesele vanoce s stastny Novy Rok
Ескими:
Judtlime pivdluarit ukiortame oivdluaritlo
Арабија:
Milad Majid
Израел:
Mo’adim Lesimkha
Мађарска:
Kellemes Karacsonsy unnepeket
Индонезија:
Selamat Hari Natal
Финска:
Hyvaa joulua
Малта:
Il-Milied It-tajjeb
Навахо Индијанци:
Merry Keshmish
Норвешка:
Gledelig Jul
Португал:
Feliz Natal
Сардинија:
Bonu Nadale e prosperu Annu Nou
Самоа:
La Maunia Le Lilisimasi La Le Tausaga Fou
Велс:
Nadolig Llawen
Литванија:
Linksmu Kaledu
Хаваји:
Mele Kalikimaka ame Haouli Makahiki Hou
Ирска:
Nollaig Shona Dhuit
Шведска:
God Jul ett gott Nytt Ar
Вијетнам:
Chung Mung Giang Sinh
Словачка:
Vesele Vianoce
Турска:
Noeliniz Ve Yeni Yiliniz Kutlu Olsun

У једном забаченом сеоцету, вече уочи Божића, дечак је кренуо у шуму да донесе храстову грану као што је налагао стари обичај. Идући ка шуми, заборавио је на време и тек кад се нашао у мрклој ноћи схватио је да је окаснио и забасао тамо где није требало... Уплашио се и покушао да нађе пут до куће. Али, није могао да разазна ни прст пред оком. Осим тога, почео је да пада и снег. Дечак је осетио како га обузима језа и сетио се колико се само радовао Божићу... А можда га неће ни дочекати! У огољеној мрачној шуми, одједном је угледао како нешто светлуца. Била је то сребрна јела прекривена снегом.

Уплашени дечачић потрчао је до ове шумске светиљке у тами и легао испод ње, најзад умирен. Пре него што ће спустити своју главицу, јела је савила гране до земље и дечаку направила постељу од гранчица и покрила га... Кад се дечак ујутру пробудио, из даљине је зачуо гласове сељана који су кренули у потрагу за њим. Угледао је и оца и мајку... Тек кад су видели да је дечак жив и здрав и да није промрзао, приметили су прекрасно дрво чије су се гране под тежином снега савијале до земље. Чинило се да су окићене најлепшим украсима од леда. У спомен на тај догађај, јела се кити за Божић свећама као знак светлости у тами...

Многе легенде говоре о зимзеленом дрвећу као симболу вечног живота, а сходно томе Христовог рођења, као и Нове године. Занимљиво је да и у источној Азији бор (Pinus picea) означава дрво живота које и у дубокој старости делује свеже и крепко. Цене га као симбол дуговечности и брачне среће (иглице заправо означавају брак). Бор (сунг) у кинеској уметности је знак непоколебљивости. Својом постојаношћу продужава живот... Будистички свештеници једу смолу с дрвета бора верујући да она дарује вечни живот...

Према древној друидској азбуци, сребрна јела „ailm” одговара првом слову њихове азбуке. Пошто је јела и током зиме зелена, старокелтски свештеници прогласили су је симболом вечног живота и почели да је славе и приносе јој дарове у време зимских светковина. Наводно због тога, кад су људи почели да славе Божић, јелка је одмах нашла своје место и у њиховим домовима.

И у најсјајнија времена старог Египта јела је била дрво рађања и позната једнако као и палма. У античкој Грчкој јела, односно елате, била је свето дрво Артемиде, богиње лова, заштитнице рађања, често приказиване с мноштвом дојки. Стари Римљани украшавали су своје куће гранама јеле током празника Сатурнал-

ија или су их поклањали једни другима као знак среће.

И друге легенде говоре о томе како су људи почели да ките јеле и борове. У једној причи помиње се како је свети Бонифације уочи Божића видео пагане да се окупљају око једног храста. Хтели су да под тим дрветом жртвују дете богу Тору... Свети Бонифације притекао је детету у помоћ и исекао дрво. На месту где је био храст порасла је јела, увек свежа и зелена. Био је то божански знак. Тај догађај се, према легенди, збио у Немачкој, те је наводно због тога у тој земљи настао обичај украшавања јелки за Божић.

Друга легенда говори о немачкој војвоткињи која је 1611. године у свом дворцу припремила све за прославу Божића, а онда је приметила да је један кутак у њеном великом салону готово празан. Погледала је у башту и видела малу јелу. Наредила је да се ископа и посади у велику саксију. Прву јелку у Француској кажу да је окитила војвоткиња од Орлеана. Неки, пак, сматрају да је прва јелка окићена у Алзасу, у Стразбуру, одакле се обичај кићења јелки проширио и по Немачкој...

Један од највећих поклоника обичаја кићења јелки био је принц Алберт, муж енглеске краљице Викторије. Принц Алберт је краљевску јелку окитио свећама, сушеним воћем и бисквитима. Збило се то у дворцу у Виндзору 1841. године. Убрзо је и енглеско племство почело да подражава принца стављајући и друге украсе. Али, свеће су биле неизоставне. Данас су их замениле електричне лампице... Чарлс Дикенс писао је како су у другој половини 19. века Енглези јелке китили играчкама, луткама и мајушним музичким инструментима, намештајем за лутке, бомбонама... Међутим, Италијани тврде да су још у 17. веку китили дрвеће. Додуше, то су биле гране ловора. Китили су их воћним „куглицама”, односно сувим смоквама и комадићима обојене хартије.

Почетком 19. века у Америци није постојао обичај кићења јелки. Прво сведочанство о томе потиче из 1830. године кад су у Пенсилванији досељеници из Немачке окитили јелку. Догађај није примљен баш најбоље јер су други у кићењу дрвета видели пагански обичај. Али, мало-помало, јелке су почеле да светлуцају и у Новом свету... И док су у Европи китили мало зимзелено дрвеће, Американци су волели да секу високе јеле, стављали их у своја дворишта или уносили у куће како би досезале све до таванице. С појавом електричне струје, јелке су се доселиле и на градске тргове где се и данас могу наћи...

Сребрна јела (Abies alba) припада породици пинацеае и живи у планинама средње и јужне Европе. Може да порасте чак до шездесет метара. Њено стабло је право, кора готово глатка, беличасто-сребрне боје. Лишће (иглице) јеле може бити тамнозелено с горње стране и сребрнасто с доње. Шишарке сребрне јеле висе на гранама, зелено-смеђе су боје и отпадају с дрвета кад су зреле. Сребрна јела воли кишу и хладноћу. Њено име потиче од латинског израза „abire”, што значи отићи. Мисли се на велику висину коју јела може да достигне.

Pinus Picea, или бор, такође припада породици Pinaceae и расте у Средоземљу, као и на Истоку. Бор је такође познат од давнина. Може да порасте до двадесет пет метара. Име потиче од пињола, семенки шишарке овог четинара.

Нова година у највећем делу света прославља се 1. јануара. То је први, свечани дан нове године према грегоријанском календару. И они који себе сматрају миљеницима судбине, а и они који су несрећни, очекују од нове године промену - све најбоље. Сматрају је неком врстом преокрета ка могућем, очекиваном бољитку. Такво расположење можда преовладава и због близине Божића, празника којим хришћани обележавају рођење Исуса Христа.

Међутим, Нова година не пада баш за све становнике наше планете у исто време. Према јулијанском календару кога се држи један део Православне цркве (Српска, Руска, Јерусалимска, Грузијска православна црква), Нова година наступа 14. јануара. Хебрејска нова година, односно Рош Хашана, слави се између 5. септембра и 5. октобра. Коптска Нова година обележава се такође у септембру. Кинеска Нова година, или лунарна Нова година, прославља се између 21. јануара и 21. фебруара. Отприлике у исто време слави се и вијетнамска Нова година. Тибетанска Нова година пада негде између јануара и марта...

Према грегоријанском календару, Божић, рођење Христово, прославља се 25. децембра, а према јулијанском, кога се држи и Српска православна црква - 7. јануара. И Божић и Нова година спадају у зимске празнике. А док трају зимски празници, обично траје и школски распуст, што није занемарљив и неважан податак.

Верује се да обичај кићења јелки потиче управо из Немачке. Зато је у овим крајевима окићена јелка готово обавезан украс Божића и Нове године. Неизоставни слаткиш је и марципан, а поклоне деци доноси - свети Никола. По крововима сеоских кућа баца се семе пшенице како би се и птице почастиле.

У Шпанији прослава Божића почиње већ 8. децембра, обележавањем безгрешног зачећа. Божићне јасле Шпанци називају „Нацимиентос” и праве их и постављају у црквама, двориштима и унутар кућа и станова. У Шпанији се током зимских празника често певају божићне песме. Обичај је такође да се сиромашнима поклањају нова одећа и храна како би читава наредна година протекла у пријатељству и разумевању с другим људима, као и у благостању.

Ноћ уочи Божића у Пољској називају Празник звезде. Обичај је да домаћица не сме да изнесе на сто вечеру пре него што на небу изађе прва звезда. Пољаци прослављају Божић уз богату трпезу која обавезно садржи дванаест различитих јела - симбол дванаест месеци. Увек се оставља једно место за столом, као знак гостољубивости, у случају да дође неочекивани гост. Слично као и код нас, обичај је да се у сваки од четири угла трпезарије баци замотуљак пшенице, у знак сећања на шталу у којој се родио Исус.

У Француској Божић Бата не оставља поклоне испод окићене јелке, већ у окаченим чарапама или - у дечијим ципелама. Божићне јасле називају црецхе. Обичај је да се на Божић запали велика цепаница у огњишту или камину, а ватра се одржава читавог дана. За трпезом, Французи током зимских празника једу посластице од кестена или чоколаде.

Осим што ките јелке по кућама, у Финској (не у великим градовима) обавезно се поред куће кити још једна јелка. То је јелка за птичице. Та јелка кити се гранчицама пшенице или кутијама препуним жита. Птице слећу на дрво и Божић протиче уз њихов цвркут.

Занимљиво је да је прослава Божића у Бостону била забрањена од 1659. до 1681. године. Свако ко би јавно показао свечарски дух у време Божића, био је кажњен са пет шилинга! Наиме, у то време међу досељеницима у Бостону владало је уверење да је Божић назадна светковина. У Сједињеним Америчким Државама Божић је проглашен за савезни празник 26. јуна 1870. године.

Прослава Божића неодвојива је од разних кулинарских ђаконија, што говори и о паганским коренима светковина које нису паганске. Сходно томе, безмало свака земља има неки свој специјалитет, укључујући и нашу.

Божићу претходи пост, па се за Бадње вече на домаћој трпези, поред разноразних пита, најчешће нађе посно јело - пасуљ пребранац. Пребранац није тешко направити: потребно је бар пола килограма пасуља (такозваног „тетовца”), исто толико црног лука, четврт литра уља, једна сува црвена паприка, со, бибер, алева паприка, нана, лорбер. Пасуљ треба најпре опрати и оставити у води да набубри и добро скувати (прву воду би требало бацити) тако да буде мек. Црни лук ваљало би пропржити на уљу и додати поменуте зачине. Када је то готово, сједине се оцеђени пасуљ и пропржени лук и стави у рерну да се запече.

Осим уобичајених тортелина у супи (што је, иначе, специјалитет из Болоње), у Италији током зимских празника, поред осталог, једу и амарете, неку врсту пуслица од бадема. Како се праве амарети? Једна велика шоља шећера и два беланца умуте се миксером у чврст снег и томе се дода на врх ножа соли, као и шоља ситно исецканих бадема. Добијен чврсти снег вади се кашиком у облику лоптица и ставља на подмазан плех. Амарети се пеку на ниској температури. Тачније, готово се суше.

Французи током зимских празника често једу специјалитете од кестена. Француски божићни пудинг од кестена прави се на следећи начин: пола килограма очишћеног кестена измеша се са двеста грама шећера, седам кашика маслаца, две кашике павлаке, седам жуманаца и снегом од седам беланаца. Ватростална чинија добро се подмаже, сипа се пудинг и пече у рерни тридесетак минута. Пудинг од кестена служи се преливен чоколадом или шлагом.

У Јужној Америци, тачније у Чилеу, праве божићни хлеб. Он се прави сасвим једноставно. Три шоље брашна помешају се са 125 грама маслаца, једном шољом млека, две кашичице прашка за пециво, сто грама ушећерених вишања, једном шољом шећера, једном шољом сувог грожђа, пола шоље кандираног воћа, пола шоље бадема, кором од лимуна и два јајета. Пече се у подмазаном плеху, на нижој температури, бар један сат.

У Холандији за Нову годину једну печену кокошку (или пиле) с киселим купусом. Зашто баш кокошку? Јер она кљуца по земљи као што живот кљуца годину за годину... У Шведској, у коху од пиринча обично сакрију бадем: онај ко га нађе (као код нас новчић у чесници) тај ће читаве године имати среће