Свиња је најисплативија домаћа животиња. Изгледа да су људи то од давнина знали. Уосталом, можда су је зато пре много година и припитомили. Било је то у Кини, пре више од десет миленијума! У Нови свет донео их је Колумбо. Али, ову причу о свињама и прасићима ипак почињемо једном урбаном легендом. Постоји могућност да ће после читања некима омекшати срце, па ће одлучити да постану вегетаријанци... Или ће бар „другим очима” посматрати празничне трпезе...

Наиме, у Калифорнији и данас наводно живи један успешан човек нашег порекла. Једнога дана, у посету му је дошао кум из Србије. Ближила се слава домаћина и гост је желео да му помогне како би обележили празник баш онако како се то чини и у домовини. Међутим, узалудно је покушавао да у месарама нађе неко прасенце. Јер, клање прасића тамо је забрањено, будући да их спремају за тов и приплод... Тумарајући по граду, кум је напослетку нашао продавницу кућних љубимаца и ту слатко мало прасе. Личило је на главног „глумца” из филма Криса Нунана из 1995. године... Исти Бејб... Будући да је странац, човек из Србије оставио је у продавници кућних љубимаца податке свог кума и понео прасенце. И, као што може да се претпостави, прасе је завршило на трпези. Гости су били одушевљени послужењем.

А онда су, после извесног времена, телефонирали из продавнице кућних љубимаца распитујући се да ли је прасенце вакцинисано и како му је у новом окружењу. Домаћин, који је већ заборавио шта је заправо учинио његов кум, био је збуњен. Замуцкујући, рекао је да је прасе побегло од куће... Било је јасно да нешто крије. Прозрели су га и пријавили. Након тога шест месеци морао је редовно да посећује психотерапеута који је настојао да се ухвати у коштац с његовим крволочним мислима. И делима.

Јадни прасићи, посебно у ово доба. Јер, време је свињокоља... Али, треба имати у виду да нисмо ми једини који једемо прасиће: у једном делу Кине прасиће приносе као жртву јер постоји веровање да доноси срећу и благостање.

Зашто не рећи онда јадни и пилићи, гуске, патке, телад и остале животиње које служе за исхрану људи? У свету постоји незванични правилник, „Юелл фаре”, који одређује како пољопривредни произвођачи треба да поступају према животињама. Најпре, како да их хране, колико рецимо свиња може да буде у једном обору (да имају довољно простора), у каквим возилима треба да их превозе и напослетку колико највише времена може да прође од тренутка кад их припреме за клање до самог чина. Јер, нема сумње да животиње предосећају шта ће им се догодити...

Вратимо се свињама. Свиње су сисари из реда папкара, фамилије свиња. Реч је раностасним животињама јер већ после шест месеци могу да се размножавају, а обично са дванаест до четрнаест месеци дају прво потомство. Прасад се тови од најранијег доба. Кад наврши годину дана, свиња може да буде тешка и до сто шездесет килограма. Товљењем свиња постигне тежину од двеста до четиристо килограма, зависно од расе, пола и това.

Осим тога, свиња је веома плодна животиња: обично се праси два пута годишње, дајући четири до петнаесторо прасади, што значи да једна крмача може годишње да опраси и до тридесет прасића. Кад се роди, прасе је тешко килограм до килограм и по! За четири недеље има већ тридесетак килограма, а са два месеца готово шездесет.

Свиња је сваштојед, тако да, што се исхране тиче, нема нарочитих мука. И, напослетку, даје производе којима се човек храни. Сем меса, то су разне прерађевине, конзервисано месо и кожа.

Питома свиња у зоолошком систему има доста сродника, али само два родоначелника: азијску или индијску дивљу свињу (сус виттатус) и европску свињу (сус сцрофа ферус). Азијска дивља свиња главни је родоначелник азијских питомих свиња, а преко њих и племенитих раса насталих укрштањем азијских и европских питомих свиња (на пример, енглеских белих свиња). Дивљих азијских свиња има и данас на Јави, на Суматри, као и на другим острвима Малајског архипелага, у Индији и Јапану. С друге стране, европска дивља свиња, родоначелник свих европских примитивних раса, распрострањена је широм Европе, али и у Азији, и допире све до Хималаја. Има је чак и у северној Африци. Занимљиво је да се европска дивља свиња пари једнако плодно с питомим свињама, што је било значајно за стварање одређених раса. Између европске и азијске дивље свиње постоје јасне разлике у спољашњем изгледу, као и унутрашњој грађи. Мешањем азијских и европских домаћих свиња постале су многе племените расе.

Домаће расе свиња производ су наших услова. То су шишка (која потиче од дивље свиње), покривена густим, грубим и дугим чекињама, шумадинка (дугог снажног рила, која има коврџаве чекиње), туропољка, мангулица коју и Мађари сматрају својом расом свиња. Постоји прича да је књаз Милош 1833. године мађарском властелину, палатину Јосифу поклонио дванаест шумадијских свиња - два нераста и десет крмача. Он их је сместио на свом добру и даље их хранио и неговао. Оне су гојазношћу превазишле мађарске расе потискујући их све више... тако су постале најбројније у Мађарској. Ту су и суботичка, црна славонска свиња, моравско свињче, шарена ресавка, чернопасаста свиња, домаћа месната свиња...

Иначе, у највећем делу Војводине било је уобичајено да се свиње рано ујутру терају у „чорду”. Свака кућа у селу изјутра је терала својих неколико крмача на „сокак” где их је све заједно општински свињар водио на пашњак, односно - ледине. На пашњаку су свиње остајале читав дан, све до заласка сунца кад су се враћале да би преноћиле у свињцу. кад би дошле на пашњак, обично се свињама давао по клип кукуруза, а по доласку с паше - помије. Крмаче које су се опрасиле, долазиле су у подне кући да би подојиле прасад, и враћале су се на пашњак. За разлику од Војводине, у другим деловима Србије свиње су гајене у воћњацима, у близини куће, те су поред помија јеле опало воће, зрневље и слично.

Међу стране познате расе свиња спадају бекшир, корнвал, тамворт, мали јоркшир, велики јоркшир, немачка племенита свиња, миргородска свиња, данска бела свиња, белгијска пијетрен свиња, украјинска степска свиња, амерички андрас, минесота, монтана, мериленд, лакомб, честер вајт, тамворт...

У оба пола свиње постоје органи који производе ћелије за размножавање, затим органи који доводе те ћелије до места где ће се обавити заметање плода, као и органи за парење. Код крмача постоје и органи који стварају повољне услове за развој и исхрану плода, као и органи који служе као пут којим плод излази у спољни свет. Код крмача се у органе за размножавање убрајају и млечне жлезде које пружају прву исхрану новорођеној прасади. иначе, бременитост крмача траје од 114 до 116 дана, око три месеца и три недеље. Тада прасићи долазе на свет. Онда узгајивачи почињу да их тове... Остало је, што се њиховог живота тиче, добро позната, тужна прича.