У историји многих народа забележени су разни пустолови који су, користећи мутна и немирна времена, варали и чак истицали своје право на овај или онај престо. Тих самозванаца било је неколико у руској историји. Неки од њих били су занимљиве историјске личности.

У нашој историји нема много таквих случајева и они нису оставили виднијег трага. Од самозваних претендената на престо вредно је споменути „кнеза сербског Константина Немању” о коме се мало зна. Из неколико његових сачуваних писама види се да се издавао за последњег потомка династије Немањића која је „владала великим царством Бугарске”.

„Последњи српски цар Цесар”, како на једном месту каже Константин, „погинуо је у бици на Косову у борби с Муратом. Србија је после тога вековима настојала да се ослободи ропства, али је тек 1807. године војска мог оца, кнеза Станоја, потпомогнута Карађорђевом војском и налазећи се под заштитом Русије, извојевала велике победе.”

А ко је, у ствари, био тај кнез Станоје кога је Константин прогласио за свог оца? Говорећи о насиљу дахија и сечи кнезова, прота Матеја Ненадовић у својим мемоарима помиње неког кнеза Станоја из села Зеоке који је настрадао још на самом почетку устанка.

На Бечком конгресу

Из Константинових даљих бележака може да се закључи да он ништа није знао о Карађорђевим борбама с Турцима, о боју на Мишару или победи над видинским пашом. Самозванац истиче да су он и његов отац и после пропасти устанка 1813. године наставили борбу с Турцима. Заморена борбама, отоманска Порта најзад је признала независност Србије. Али, у међувремену су га отац и сенат послали руском цару Александру да од њега затражи заштиту и, уз то, потражи Карађорђа и пита га зашто је напустио отаџбину кад се налазила у великој опасности.

Руски цар Александар, тврди Константин Немања, примио га је 1815. године у Шафхаузену, у Швајцарској. Самодржац га је тада позвао да с њим пође у Беч где ће се на конгресу о новом поретку у Европи, после битке на Ватерлоу и Наполеоновог пада, решавати и питање Србије. Говорећи о раду Бечког конгреса, Константин Немања тврди да се тада налазио у пратњи цара Александра који му је, наводно, био много одан.

За време бечких договора Константин је сазнао да му је умро отац Станоје. Из Србије је ускоро дошло изасланство да га позове да се врати у земљу. Међутим, томе се успротивио сам руски цар Александар који је истакао да је важније да Константин остане на конгресу него да се врати у земљу. Он га је саветовао да у Србији, за то време, као своје заменике наименује двојицу познатих војвода - Милоша Обреновића и Вујицу Вулићевића. Све ово је, наравно, измишљено.

После Бечког конгреса, на повратку у земљу, Константин је, пролазећи кроз Влашку и Молдавију, срео групу Срба који су с Карађорђем побегли из земље. Они су му пришли да би се с њим вратили у земљу. Кад су стигли у погранично место Драгошан, напао их је турски корпус од 1500 људи мислећи да су грчки бунтовници.

Тада је и сам Константин био рањен у лево раме. Силистријски Мехмед-паша увидео је забуну, па је наредио прекид ватре и пустио Константина да са својим људима настави пут. У Сибињу (у Ердељу) су остали четири месеца да би Константин залечио рану.

Кад је стигао у Цариград, његов стари пријатељ Кустенгу-паша саветовао му је да сместа напусти град на Босфору јер ће, у противном, султан сигурно да га осуди на смрт и погуби. Послушао је савет и на једном дубровачком броду стигао у Каламату, у Грчкој, а потом прешао на Крф.

Константин је, како сам каже, био уверен да га је кнез Милош оцрнио код султана само зато да би ојачао своју власт. Знајући за Карађорђеву судбину и плашећи се да га Милош не отрује, Константин је од гувернера Јонских острва затражио пасош за Париз. Тамо је хтео да тражи заштиту од француског краља Луја XVIII. На путу за „град светлости” свратио је у Рим где га је примио папа Леон XII. Одатле је тражио визу за Милано, који је тада припадао Аустрији, где је затекао аустријског цара Франца I.

Тамошњи гувернер гроф Штрасолд веома рђаво се понео према Константину. Затражио је од њега да му покаже сва своја документа и пажљиво их прегледао, а нарочито „стари” печат Немањића који је „наследио” од својих предака. Штрасолд му је онда саопштио да ће морати у Милану да остане око 20 дана. Најзад су га колима одвезли на швајцарску границу где су му дали пасош у коме није стајало ни ко је ни шта је по занимању.

Убрзо, 16. септембра 1824. године, умро је Луј XVIII и тада се Константин обратио његовом наследнику Шарлу X молбом у којој је истакао да је дошао у Париз зато што жели да своју судбину, а и судбину свог народа, веже за Француску. Уверен да ће му Шарл дати заштиту коју му је обећао покојни краљ, Константин је подвукао да је српски народ увек спреман да се жртвује за Француску.

Затим је краљу изнео своје тешко финансијско стање и молио га да му позајми 100.000 франака које ће вратити чим стигне у земљу. Да би казнио издајнике и непријатеље свог народа, био му је потребан и један одред војске који би му помогао да се врати у земљу, а он би доцније све трошкове платио и надокнадио. Даље наводи да му краљ додели неколико виших официра, три инжењера, два лекара и пет административних и финансијских стручњака који би уредили Србију по узору на Француску.

На крају моли краља да му омогући пут до Лондона где би такође желео да поради за своју ствар. Ако не добије помоћ ни од Француске ни од Енглеске, он ће голим рукама покушати да ослободи Србију од узурпатора Милоша Обреновића.

Није познато да ли га је Шарл X уопште примио. Зна се само да је наредио министру спољних послова Дамасу да се распита ко је тај Константин Немања. Министар је затражио податке од грофа Гијминоа, француског амбасадора у Цариграду.

У поруци амбасадору истакао је да се Константин Немања представља за претендента на српски престо, да живи у Паризу и да у пратњи има само тумача, неког Италијана Челза Галанга, и једног послужитеља. У истој поруци се још наводи да Константин тврди да је, после Карађорђеве погибије, требало он да поведе српски народ, а не Милош који је уз помоћ разних интрига успео да приграби власт.

Француски посланик у Цариграду одговорио је да тамо нико није чуо за Константина Немању. Када је Дамас то саопштио Константину, овај му је упутио нову молбу, сада на руском језику. У њој је опет изнео појединости из свог живота, само овог пута за кнеза Станоја каже да му је брат, а не отац. На крају понизно моли министра Дамаса да му услиши молбу и да му омогући да се врати у отаџбину. Уз то истиче да је он стварно српски кнез Немања и да Срби немају другог кнеза осим њега и његове породице. Молбу је потписао са „Константин Немања, кнез сербски” и ставио адресу: „Руе дес Петитес Ецуриес Но 49”.

Све његове наде пропале су у Јулској револуцији 1830. године, кад је с престола збачен самовољни краљ Шарл ћ, а убрзо потом и Константин је заувек нестао из Париза.

Историчари никад нису успели да утврде ко је, у ствари, био тај загонетни Константин Немања. Једно је, ипак, сигурно - он није био Србин и Србију никада није ни видео. За Други српски устанак знао је само по чувењу, а прилике у тадашњој Србији уопште није познавао.

По свему судећи, Константин Немања био је неки руски племић који је добро познавао француски језик. Нема сумње да је био пустолов спреман на све и кадар да смисли свакакву лаж. Живећи тешко у Паризу, вероватно је желео да, помоћу измишљотина, дође до новца, а можда је тако хтео и да задовољи неке своје болесне амбиције. било како било, Константин Немања је свакако био личност од чијих лажи и интрига Србија није имала штете, а ни он сам неке веће користи.