Прича би, можда, могла да крене и од краја. Од дана кад је ловац на змајеве побегао од змаја. Десило се то пре неколико година у буковој шуми Букове Главе, засеока тридесетак километара у брдима изнад Мајданпека. И ништа није наговештавало да ће ту бити повуци-потегни, да ће невидљиви појурити свог опасног прогонитеља и да ће њега, неустрашивог и неумољивог ловца, спасти унуци Слађан и Цветко. А све је почело на безмало уобичајен начин.

На кори букве једног шупљег стабла ловци су натрапали на трагове свеже крви. Знали су да нису устрелили ниједну дивљач, чак ни метак нису испалили. Откуд онда, сто му јеленских рогова, крв на стаблу? Досетили су се и по одговор похитали до оближње куће Петра Марковића, човека за кога су знали, или бар начули, да се по шумама и горама, али и по селима, јурца с којекаквим невидљивим бићима која он зове змајевима а који се, причао је он, примећују само по крвавим траговима. Труце, како на влашком зову сваког Петра, готово да је поскочио од радости кад су му дојавили где су и шта видели. Зграбио је торбу од које се никад не одваја и с двојицом унука похитао према шуми.

Овај данас држећи осамдесетједногодишњак овако памти тај догађај:

„Брзо сам нашао шупљу букву о којој су ми говорили ловци и на њеној кори стварно видео трагове крви. Знао сам добро, пошто се од своје двадесете године гањам са змајевима, да се ту, после доброг оброка, сакрио један од њих. А они се, иначе, хране крвљу углавном девојака или младих жена, посебно онда кад оне имају онај свој ред, месечницу. Брзо сам прикупио лишће и суве гранчице, креснуо шибицу и лучем убацио пламен у горњи део стабла. Хтео сам, као и досад, да га на лицу места спалим и онда покупим његову маст. Ђавола! Он је био доле и, уз урлик налик човечијем, сунуо је пламен на мене. Претворио сам се у буктињу. Планула ми је сва одећа, коса, трепавице а ни бркове више нисам имао. Сад сам ја урликнуо као он, као змај. Не знам да ли сам и сам сунуо пламен. Срећом, моји унуци су брже-боље скинули своје јакне и угасили пожар на мени и готово ме одвукли до куће где ме је баба, моја жена, измазала некаквим мелемима...

Али, то није био крај. Увече, таман кад сам хтео да заспим, кад на прозору видим много велику мачку, огромну. Такве никад нисам ни сањао, а свашта ме је походило у сновима. Викнем оно „ррррр», да је отерам. Ништа, она ме само подсмешљиво гледа с она два као месец жута и округла ока. Скочим и шаком треснем у стакло прозора. Рука сва крвава, али ње, мачке, више нема. Опет узе баба да ми вида ране... И опет ја, од умора и претрпљеног страха, хоћу што пре у сан, кад ето ти ње поново, сад на другом прозору. И довикује ми, мрмља некаквом мешавином човечијег и животињског гласа, да ће ми се осветити за смрт свих својих саплеменика. Значи, сад се змај претворио у мачку или је она била само некакав његов гласник пошто, рекох ти већ, змаја никад нисам видео, бар не онаквог каквог га замишљамо. А ту у соби, згрчени од страха, ћутимо сви, и жена ми и две кћери. Ту мачку никад више нисам видео, али нисам ни отишао до оне шупље букве, годинама је заобилазим у великом луку. Страх ме је да ми поново није спремила какву ступицу. А можда сам ту страдао и зато што сам у лов кренуо у недељу, кад му време није, пошто се змајевима може доћи главе само уторком и суботом. Зашто? Не знам ти ја то тачно, знам само да сам једино у тим данима успевао да их убијем...”

Помало заумна прича о змајевима и ловцима на њих у времену кад су и једни и други тек у бледим траговима старих предања већ десетлећима траје висовима брда и планина око Мајданпека, али и у самој вароши. Петар Марковић им не дозвољава да се крију у тим староставним причама, али ни они њега не остављају на миру. Као да су се договорили да људе заједнички плаше али, малчице, и увесељавају. Бар оне који не верују у њихово постојање.

Новинарском сумњалу каже утешно да слика о змајевима који јуре људе није посве тачна, али је тачно да их у тим, његовим, крајевима има много и да с њима бије даноноћне битке. Пресудне су, по овом несвакидашњем ловцу, ипак оне ноћне:

- Од њих, од змајева, највише би требало да зазиру младе девојке и жене које су још у снази. Неће змај на децу, људе и бабе. Али, жене од 18 до 40 година требало би да припазе. Змајеви баш њих јуре, знате већ због којих ствари - поверљиво, док му очи играју као да су куглице живе, коју иначе и користи за своје лекарије, прича Петар Марковић, у крају познатији као Труце Марко.

Невероватно је али, истовремено, и најзанимљивије да он, успешни ловац на змајеве, никад није видео змаја. Видео је, каже, само његове покрете, односно покрете испод ћебета којим су биле покривене девојке или жене које је „спопао”. А у важној књизи о нашим (некадашњим) веровањима А. Переграша „Але и бауци, прилог проучавању тајанствених бића Балкана”, у одељку „Змајеви”, управо тако и пише:

„Змајеви су нарочито похотљиви, вешти заводници и љубавници, када су били у људском облику. Женама је било тешко (а можда нису ни хтеле) да се ослободе својих веза са змајевима, па су с њима имале децу...”

Јунаку наше приче обраћају се жене које желе да се ослободе своје (не)намерне везе са змајем. А он их управо тада најуспешније лови иако их, је л’ те, не види. Како, пак, препознати жену којој се змај завукао испод ћебета?

- О, то се одмах види! - уверљиво и горљиво прича имењак потписника ових редова. - Жена тада постаје малокрвна, малаксала, губи женски циклус, а све то зато што јој змај пије крв јер се он само тиме храни. Жене које су имале однос са змајем могу лако да се препознају. Оне на лакту имају храпав белег, кожа им је као у корњаче и потамнела...

Кад истребљивача змајева позову они који знају за његове моћи, пола посла је већ готово. Јер, Петар Марковић стиже попут алхемичара, с торбом препуном свакојаких чаролија. И српом. Пре него што уђе у спаваћу собу жене коју је змај завео, прстом од катрана црног бора упише мали крст на вратима, онда тим истим прстом, опет катраном, то понови на њеном челу, лакту и стопалу. Рекло би се, ђаволу забрањен приступ. Девојка или жена мора да буде као од мајке рођена, ваљда да се змај, онако невидљив, не увуче у њену одећу. Наравно, цео поступак обавља се ноћу, кад је змај и уобичајио да стиже у посете.

Следи молитва, бајалица, на влашком, позната само њему. Срп служи да уплаши нечастивог и покаже му да с њим, ловцем, нема оно трт-мрт, да живот не воли смрт. Онда следи чекање да се увери да је заводник ту, а то једино зна тек кад примети одређене покрете опседнуте жене. Тада креће поступак такозваног задимљавања уљеза. У посебној посуди већ је измешао своје лекарије чији је састав, након дугог и опуштеног разговора и досадног наваљивања, ипак поверио свом саговорнику. Дакле, то је посебна смеса састављена од ретке змајеве масти (коју налази након спаљивања тог невидљивог бића у шупљини буковог стабла и која брзо ветри ако се не држи чврсто затворена), делова змијине, односно змајеве кошуљице, влати оштре и ретке травке коју зове колера а коју налази на чукама изнад Доњег Милановца, смоле и тамјана од црног бора и, на крају, од куглица праве правцате живе нађене у оближњим окнима рудника.

То задимљивање - ако је змај једно упорно, можда и заљубљено биће - може да траје данима и ноћима. Мртав је тек кад жена, која претходно не прима мужа, или већ неку присталу особу, у своју собу, мирно заспе а завеса на прозорима се не помери, што значи да није утекао да би се поново вратио. Змај је, дакле, убијен на „лицу места”, без видљивих трагова „злочина”. Онда, наравно, следи наставак породичне среће, али и сопственог задовољства јединог ловца на змајеве из ових крајева који то, ето, хоће и да призна...

Ви сумњивци не кривите одмах те девојке и младе жене. Јер, змајеви - кажу предања а данас потврђује Труце Марко из Букове Главе - кад се зажеле овоземаљских уживања имају моћ, ваљда и могућност, да се женама прикажу као згодне и пристале делије. И док се оне освесте, за кајање је касно, све док не стигне неуморни ловац, и алхемичар, са својим чаробним чинима.

Али, наш јунак не чека тек тако, скрштених руку, да га позову у помоћ. Сам им креће у сретање. Поред оних (крвавих) трагова на шупљем буковом стаблу, Петар Марковић са свог видиковца на Буковој Глави, на 649 метара изнад нивоа океана - откуд поглед крстари целом Крајином, добрим током Дунава али и Румунијом којој се, по некаквим причама, још врзма дух чилог грофа Влада Цепеша кога је онај собни мољац од писца Стокер назвао Дракулом - помно мотри кад они, змајеви пламених крила, крену да прелећу планине и долине. Онда, то потврђује и унук Слађан, шеснаестогодишњи ученик месне електротехничке школе и вели да то нису оне звезде падалице него пламени трагови змајева који прелећу просторе, деда без двоумљења креће за њима, односно местом где су пали. Да их лиши овоземаљског живота док су још уморни и док нису одлучили коме ће у походе.

Са снебивањем говори о броју змајева којима је дошао главе. Мада нема опипљивих доказа, уверен је да је десетак њих убио у шупљинама букве, а толико их је отприлике страдало у тренуцима љубавног заноса. Ипак, тешко их је избројати пошто су, је л’ те, невидљиви, а није ни људски да збрајаш, па ни да одузимаш, нешто што ниси видео. Једном умало да изгуби добар глас и то управо због њихове, змајевске невидљивости.

А било је овако. Крене друштво (криво)ловаца на дивљач које овде има у поприличном броју. Развију се у стрелце и одвоје се. Онда почне киша. Труце Марко, без одговарајуће кабанице, а за лов баш и нису упутни кишобрани, нађе једно шупље стабло и ту се склони. Чудно, сећа се данас, сео је на нешто удобно и меко, није видео шта је а тада га то и није много занимало, и задремао. Кад се хајка на дивљач завршила и он стигао на скуп (криво)ловаца, ови навале на њега да призна где је сакрио убијену ловину. Ма, људи, ја се завукао у шупље стабло, каква дивљач и бакрачи. А зашто ти је јакна крвава на леђима, ето ти трагова и за вратом и на рукавима? Скине он јакну и тамо, стварно, крв. И на врату и на рукавима. То мора да је од змаја, вели им он, проверите да ли где по мени има длака од тог звериња које сам ја, кобајаги, убио и сакрио. Није било. Онда заједно оду до тог стабла и у његовој шупљини примете крваве трагове. Дивљачи није било ни ту, ни било где у околини.

Онда ти он, Петар, запали ватру да убије змаја. Јесте, али не може. Киша сипи, све влажно, нема вајде. кад се сутрадан вратио, а било је суво време, ватра је планула али у шупљини више није било змаја. Зна и он за јадац, односно да се ту врзмао неустрашиви ловац Петар. Али, ни њему, ловцу, није било много жао. Једино му је било важно да су му другови (криво)ловци поверовали...

А ако неко од вас не поверује у ову причу о гомили змајева и једном једином ловцу на њих, онда је најбоље да нађе какво згодно шупље буково стабло и сакрије се чекајући да види шта ће, и да ли ће, даље да буде. И, молим, без лажног и лакомислећег претварања у згодне и пристале делије: девојке и младе жене више нису тако лакомислене.