Од настанка света људи се споразумевају на различите начине, било да је то цртеж, песма или знак. Научници Сапир и Ворф давно су утврдили да наш свет чини језик којим говоримо, односно да управо он обликује наш начин мишљења. Два језика никад нису довољно слична да би се могло сматрати да представљају исту друштвену стварност. То значи да ако је неко рођен у свету у коме се говори мандарински кинески, никад неће моћи да схвати начин размишљања, рецимо, једног Ирца. Из тога следи да се слика света помера од језика до језика. Тако, на пример, у језику Хопи индијанаца не постоји разлика између именице и глагола. На пример, реч пламен на њиховом језику је глагол који описује догађај који кратко траје. Свет Хопија и свет Европе и Америке разликују се у основним погледима на свет.

С друге стране, језик је попут живог бића сложен, разноврстан и непрестано се мења пратећи потребе онога који га користи. Није реткост да група деце спонтано измисли сопствени језик. Ипак, то нису језици у правом смислу јер су једноставни и заснивају се на грађи и речима које деца већ познају, тако да се они пре могу сврстати у тајне кодове. Поучена овим примером, влада Никарагве започела је 1979. године школски програм знаковног језика за децу са оштећеним слухом, а посебни образовни центар требало је да повећа писменост. Невоља је била у томе што је већина деце разговарала језиком на који је навикла у кругу породице и управо због тога нису се разумела међусобно. Међутим, убрзо је дошло до преокрета. Деца су спонтано почела међусобно да опште на сасвим новом језику који је настао као спој најчешћих гестова. То је необична појава, нарочито кад се узме у обзир да су то деца која у свом животу заправо никад нису чула ни реч! Тако је настао никарагвански језик знакова којим се данас споразумева више од 10.000 деце широм света.

Вештачки језик није само појава у дечијем свету. Неки су настали, као есперанто или есата, са жељом да се премосте разлике у језицима различитих народа. На пример, есата је најновији вештачки језик. То је, заправо, облик енглеског језика, то јест скуп свих његових изведеница којима се говори у различитим деловима света и најчешћих речи из других светских језика (шпански, немачки...). Користи се енглески алфабет, али нема полугласова, а неки гласови читају се другачије. Такође, овај језик користи најчешће фразалне облике заједничке већини језика.

Постоји и друга група вештачких језика који су створени за потребе у литератури, лингвистичким истраживањима, тајним кодовима... Ови језици могу у потпуности да се заснивају на ауторовој машти или да користе речник и граматику из једног или више природних језика. Неки створени језик може постати и матерњи ако га деца науче у раном добу. Данас је есперанто матерњи језик неких 2000 људи, који имају и своје часописе на овом језику. А Дармонд Спирс, почасни члан клингонског језичког института, покушао је да одгаји свог сина на клингонском језику који је изворни језик коришћен у филму „Звездане стазе”! На исти начин је и Иван Робертсон подучио свог сина моара језику. Будући да је језик попут живог бића, он не може дуго да опстане као вештачки јер се развија и тако временом губи особине вештачког језика.

Прича о вештачким језицима веома је стара и потиче још из времена Платона. Ти најранији језици нису сматрани толико вештачким колико натприродним, готово тајним језицима. Према римском филозофу и државнику Цицерону, тајна писма помињао је још Херодот, отац историје. Ако је веровати Херодоту, управо је вештина тајног писања спасла Грке да не потпадну под власт Ксеркса, краља над краљевима, деспотског владара Персије. Свети Хилдегард Бингенски забележио је у дванаестом веку језик игнота, што је заправо била врста мистичне песме. Пројекат „Арс магна” Рамона Љуља био је савршени језик којим би се неверници могли убедити у истинитост хришћанске вере. Ренесансно занимање за хијероглифе, сликовно писмо старих Египћана, и први сусрет с кинеским писмом усмерили су напоре ка стварању савршеног језика писаних знакова. Јоханес Тритемијус у својим радовима „Стеганографија” и „Полиграфија” покушао је да покаже на који начин би сви језици могли бити сведени у један. У седамнаестом веку постојало је занимање за такозване магичне језике којима су се бавили припадници тајног друштва Розенкројц и алхемичари.

Међутим, први језик који је имао неки међународни утицај био је волапик, који је 1879. године створио Јохан Мартин Шлејер. Почетком двадесетог века широм света било је 283 клуба где су се окупљали људи који говоре овим језиком. Упркос оваквом успеху, волапик је за неколико година пао у заборав правећи место есперанту, који је 1887. године предложио Лазар Маркович Заменхоф. Први облик есперанта настао је још на Заменхофов деветнаести рођендан, много пре него што је Шлејер уопште зачео идеју волапика. Настао је у атмосфери неповерења и мржње између различитих етничких група које су живеле у његовом родном Бјалистоку, данас источна Пољска, а некада део Руског царства. Становништво су чинили Јевреји, Руси, Пољаци, Литванци и Немци, тако да је основа језика била словенска синтакса а доста речи из руског, пољског и немачког. Главна замерка есперанту је што није довољно „западњачки”, тако да ће се из њега развити језици као што су идо и оксидентал који су више били усмерени на ту страну. Они су почивали на синтакси француског и енглеског језика, који су били бастиони европске културе и цивилизације. У прилог томе колико есперанто ипак није прихваћен као језик западне цивилизације, говори и то што су га нацисти забранили 1936. године, док су идо и оксидентал преживели други светски рат, али су пали у заборав током педесетих година прошлог века.

професор Ланселот Хогбен из Велике Британије покушао је да нађе решење укрштајући два потпуно различита лингвистичка правца стварајући језик чији речник у потпуности потиче из грчког, док је граматика преузета из кинеског језика.

У савременој литератури јављају се уметнички језици који су створени за литерарно уживање, али без употребне вредности. „Принцеза с Марса” Е. А. Бароуса вероватно је прва књига 20. века у којој се јавља вештачки језик. Ј. Р. Р. Толкин први је развио породицу повезаних литерарних језика и био је први академик који је јавно расправљао о уметничким језицима на Конгресу есперантиста 1930. године. Као филолога и стручњака за старе облике енглеског језика, Толкина су посебно занимали фински и велшки, који су уједно и основа два његова најпознатија језика quenya и синдарин. У вештачке језике спадају и језици Арда који су примењени и у књигама „Хобит”, „Господар прстенова” и „Силмарилион”. Занимљиво је и то да је Толкин први језик невбош измислио са само тринаест година! Почетком двадесетог века постало је уобичајено да научна и епска фантастика, чија је радња смештена у друге светове, прикаже и разне вештачке језике - „Звездане стазе”, „Звездана капија”, „Атлантис” и многи други. Ови језици створени су за употребу у књигама, филмовима, видео-игрицама и стриповима.

Посебну групу језика чине алтернативни језици који се труде да докуче на који начин би се неки језик развио да је историја била другачија. Шта би било да је грчка цивилизација преживела и да је није угушило римско царство? Како би се развио грчки језик који би, у том случају, био владајући језик тадашње цивилизације? Најпознатији језик у овој категорији је бритнинг, који даје одговор како би се језици који нису романски развијали да је римски утицај у Британији био довољан да замени келтске језике?

Као критика вештачких језика јављају се други језици који су пародија ових првих. Такав је, на пример, језик ооу, чији се писани систем састоји само од знакова интерпункције. Занимљив је и оп језик, где се слог „оп” ставља испред сваког вокала. У Мађарској постоји игра речи eszperente, коју је осмислио чувени песник Шандор Петефи, а која се заснива на налажењу речи које могу да садрже „е” као једини самогласник.

Једна од најсјајнијих расправа о значењу речи налази се у додатку Орвеловог романа „1984” у коме он објашњава темеље новоговора. У тој строго контролисаној држави главни начин надзора није полиција већ сам језик. Претпоставка је да оно што не може да се говори не може ни да се мисли, па се тако из речника избацују речи или изрази који би на било који начин угрожавали постојећи поредак као што је, на пример, реч слобода. Ова Орвелова сатирична размишљања о значењу језика у савременом друштву можда су претерана кад је реч о утицају који језик има на мишљење, то јест кад се језик посматра као оруђе друштвене контроле које има преовлађујући утицај на опажање, мишљење и понашање.