Прилике у троуглу Византија - Бугарска - Србија током последње четвртине 13. столећа доживеле су озбиљне промене. Док је у претходном раздобљу њихову главну окосницу чинило супарништво Византијског и Бугарског царства, сада је до изражаја све више долазио успон српске државе. Битка код Велбужда, у јулу 1330. године, само је званично потврдила надмоћ Србије која је била очигледна још од осамдесетих година 13. века. У времену од 1280. до 1342. године у Србију су под нарочитим околностима и из различитих разлога пребегла четворица угледних Византинаца и на тај начин су покушали да остваре неке од својих планова.

Први од четири ромеја пребегла у Србију током две последње деценије 13. столећа био је Византинац необичног имена - Котаниц. Сматра се да је реч о деминутивном надимку који указује на порекло из малоазијског места Котана. Неколико десетлећа касније, средином 14. века, породица Котаниц постала је познатија него што је то била у време наше приче. Отуда не треба да чуди што се Котаниц у сачуваним изворима наводи и са презименом Торник. Јер, добро је познато, умножавање презимена био је уобичајени и званични поступак у Византијском царству. Тако су припадници мање познатих родова додавањем славнијих породичних имена указивали на своје рођачке везе и тиме знатно подизали сопствени углед. У сваком случају, Котаниц Торник није био некакав пустолов нејасног друштвеног порекла и никоговић.

Котаниц се у изворима први пут наводи у вези с догађајима око 1280. године, када се одметнуо од цара Михаила VIII Палеолога (1259-1282) и на челу српских одреда пустошио царске земље све до града Сера. То значи да он није био обичан пребег или најамник у српској служби већ побуњеник у граничном подручју који је ратовао колико у корист српског краља, толико и за себе. О озбиљности догађаја јасно и недвосмислено сведочи и чињеница да је византијски цар на Запад послао сина Константина Палеолога. Успех, истина, није изостао, али није постигнут на бојном пољу већ дипломатским убеђивањем. Будући да је добио јемства безбедности, Котаниц је пристао да се појави у Цариграду и на измаку 1280. године изрази покорност ромејском цару. Проницљиви Михаило VIII Палеолог, који није могао да предвиди све могуће невоље и у будућности, умало није ослепео покајника. Међутим, Котаница је овога пута спасла реч коју му је дао царев син Константин. Соломонско решење нађено је у Котаницовом добровољном замонашењу у цариградском манастиру Богородице Перивлепте. Касније је монах Котаниц пребачен у далеку Брусу и затворен у утврђеном великом манастиру на градском акропољу, у монашком братству Јована Продрома.

Међутим, Котаницове жеље нису се охладиле и он се није помирио с чињеницом да остатак живота проведе у манастирској тишини. Тако је већ негде на почетку владавине Андроника II Палеолога (1282-1328), у првим месецима 1284. године, на спектакуларан начин утекао из заточеништва и поново се обрео у Србији, на двору новог краља Милутина (1282-1321). Међутим, више није био отпадник од цара већ је ступио у српску службу и превасходно пљачкао уз границу. Реч је о времену између 1284. и 1297. године, о добу дугогодишњих пограничних чарки Срба и Византинаца, кад се граница лагано померала према југу. Године 1297. византијска влада издала је наређење славном војсковођи Михаилу Главасу Тарханиоту да заустави српско напредовање. Али, ромејски противудар неславно је пропао, па је после преговора (1298/1299) склопљен мир, ојачан браком краља Милутина и младе принцезе Симониде. У дугим и тешким преговорима који су том приликом вођени упадљиво је било упорно настојање византијске стране на предаји Котаница, па су га Срби, кад су преузимали византијску невесту, на Вардару изручили Ромејима. Савремени византијски песник Манојло Фил с нескривеним задовољством и уобичајеним беседничким претеривањем каже како је Михаило Главас душманску змију из јаме мрачног запада изгазио и утро у земљу као прах. Како било, бунтовни Котаниц Торник живот је завршио у византијском затвору неколико година касније.

Двадесетих година 14. века угледник Јован Палеолог, син Константина Палеолога и унук цара Михаила VIII, који је имао титулу паниперсеваста, пребегао је у Србију. Он је носио тешко породично наслеђе и прелазак на српску страну био је на својеврстан начин подстакнут настојањем да исправи неправду која му је нанета.

Константин Палеолог, млађи син Михаила VIII и брат цара Андроника II, имао је надимак Порфирогенит зато што је био први царски син рођен у Цариграду после обнове Византије 1261. године. На свет је дошао у чувеном здању од црвеног мермера, у саставу царског двора, у ком су се по обичају порађале византијске царице. Михаило VIII га је волео и намеравао је да за њега издвоји посебну област са седиштем у Солуну. То је међу браћу унело семе раздора, а касније сплетке још више су погоршале њихове односе. Андроник II лишио је слободе млађег брата Константина, и он је остатак живота провео у некој врсти затвора и умро као монах 1306. године.

у исто време, василевс Андроник II Палеолог синовца Јована сасвим је отуђио од оца Константина. Узео га је код себе на двор, доделио му титулу паниперсеваста и оженио га Ирином, кћерком великог логотета Теодора Метохита. Из овог брака потицала је Марија Палеологина која се удала за српског краља Стефана Дечанског (1321-1331) у касно лето 1324. године.

Заплет је почео када је Ирина Метохит отишла у Србију да обиђе кћерку. Убрзо је паниперсеваст Јован Палеолог напустио Солун, где се у више наврата налазио на положају намесника, и придружио се супрузи на двору српског краља. Византијски великодостојник сматрао је да му је учињена неправда, па није више желео да се потчињава стрицу - цару Андронику II. Хтео је себи да обезбеди Царство за које је сматрао да му припада као наслеђе. Намера му је била да уз помоћ зета Стефана Дечанског оствари оно што је наумио. Српски краљ благонаклоно је примио свог таста и изашао у сусрет његовим очекивањима. Двојица савезника заједно су продрла у подручје доњег тока реке Стримон, надомак града Сера, и опљачкала ову област. Јован Палеолог је очекивао да ће га подржати градови који су се донедавно налазили под његовом управом, али се показало да су се таква надања изјаловила.

У Цариграду је отпадништво царевог синовца схваћено прилично озбиљно. Стари цар Андроник II настојао је да преговорима разреши нелагодну околност и упутио је посланство које је носило достојанство кесара. Сматрао је да ће додељивањем високе титуле поново придобити Јована Палеолога. Паниперсеваст је емисаре ромејског василевса примио у Скопљу, прихватио је знаке кесарског достојанства и обећао да ће убудуће поштовати мир и неће тражити ништа више. Овај помирљиви став Јована Палеолога казује да он није био одвише ратоборан или да је схватио како му главни циљ измиче јер није задобио потребну подршку у самој Византији.

Управо кад је намеравао да се врати у Солун, Јован Палеолог се разболео и после кратког времена преминуо. Његова жена, у жељи да остане са својом кћерком и зетом, и постиђена неуспешним подухватом свог мужа, није хтела да се врати у Византију. Због тога је њен отац Теодор Метохит - иначе „први министар” Царства - убедио цара да упути посланство српском краљу ради преговора и повратка кесарице кући. Посланство је кренуло 1326. или, вероватније, 1327. године.

И чувени византијски војсковођа Сиргијан пребегао је у Србију. По оцу куманског порекла, а по мајци сродник владајуће династије Палеолога, овај даровити великодостојник био је најбољи византијски војсковођа почетком двадесетих година 14. века. У грађанском рату који је с прекидима вођен од 1321. до 1328. године, а у коме су на супротним странама стајали Палеолози Андроник II и Андроник III, одиграо је једну од најважнијих улога најпре у табору младог цара, а потом и на страни старог василевса. Реч је о великашу несвакидашњег дара и огромних амбиција, човеку завидног образовања и неуморном бунтовнику који је, како бележи савремени историчар Нићифор Григора, маштао чак и о томе да се попне на византијски престо.

Зато није чудо што су се његова службовања на најодговорнијим дужностима смењивала с мучним данима тамновања и немилости. Био је непоправљиви слеткарош и пустолов коме није била својствена било каква доследност - осим оне која подразумева само сопствено уздизање. Тако се после бекства из Цариграда, где му је суђено због велеиздаје, и извесног бављења на острву Еубеји, негде крајем 1333. године, Сиргијан изненада обрео на двору младог Стефана Душана (1331-1355) који је оштрицу своје насртљиве спољне политике усмерио управо на византијске области.

Сиргијаново победоносно наступање у Македонији, с пролећа 1334. године, сасвим је онеспокојило Андроника III Палеолога (1328-1341) који је увек зазирао од свог некадашњег сарадника и пријатеља. Будући да су околности постале готово критичне, а да је цар био свестан да је сукоб на отвореном пољу с таквим противником скопчан с великом опасношћу, он се одлучио на лукавство - почео је да размишља о заробљавању или о атентату на Сиргијана. Колика је опасност била за Андроника III казује и податак да је у солунској луци држао једну брзу лађу увек спремну да, уколико ствари крену неповољно, исплови пут Цариграда. Међутим, за цара се све завршило на најбољи могући начин.

Улогу „тројанског коња” одиграо је великаш Сфранцис Палеолог који се после лажног бекства придружио Сиргијану. Атентат на Сиргијана извршио је на речици Галику, недалеко од Солуна, 23. августа 1334. године - на дан светог мученика Лупа, како је забележено у једној византијској краткој хроници. Три дана касније, 26. августа, дошло је до сусрета византијског цара и српског краља и склопљен је мировни споразум, а ратни подухвати су обустављени.

И, напослетку, четврти Византинац који је пребегао у Србију био је знаменити Јован Кантакузин, без сумње највећа личност у византији у 14. столећу. Рођен око 1295. године, он је био вршњак и најбољи пријатељ будућег цара Андроника III Палеолога. Уз младог василевса нашао се 1321. године када је започео грађански рат двојице имењака - унука и деде. Касније, за време владавине Андроника III, Јован Кантакузин имао је важну улогу царевог главног сарадника. Штавише, Андроник III имао је толико поверење у свог најбољег пријатеља да је чак хтео да га постави за свог савладара.

После преране смрти Андроника III Палеолога у јуну 1341. године, Јован Кантакузин наставио је да води државне послове. Цар никог није наименовао за регента свом деветогодишњем сину и наследнику Јовану V Палеологу (1341-1391). Премда су постојали многи разлози да то буде управо Јован Кантакузин, нису сви мислили тако. Опозиција је искористила његов одлазак из Цариграда крајем септембра 1341. године, и извршила је државни удар. Кантакузин је био проглашен за велеиздајника, имовина му је заплењена, а присталице смештене у затвор.

Јован Кантакузин узвратио је тако што је „прешао Рубикон” и у октобру 1341. године прогласио се за цара у Дидимотици. На тај начин почео је најкрвавији у низу грађанских ратова у Византији у 14. веку који је имао не само социјално него и верско обележје. Због низа устанака у Тракији, где му је постало несигурно, Јован Кантакузин кренуо је према Солуну, али је тамо избила побуна. То је значило да мора да крене на север, према Србији. У лето 1342. године, у Паунима код Приштине, дошло је до чувеног састанка Стефана Душана и Јована Кантакузина који о томе пише у свом мемоарском спису. Претендент на византијски престо доноси читав низ драгоцених података о животу и обичајима на српском двору.

Новоуспостављени савез између византијског узурпатора и српског краља заправо није имао сутрашњицу јер су се њихови интереси умногоме искључивали. После девет месеци, када је ромејски претендент на престо поправио свој положај у Цариграду, Душан и Кантакузин су се разишли. У годинама које су следиле српски владар освојио је велики део Византијског царства, док је Кантакузин 1347. године однео победу у грађанском рату и попео се на цариградски престо. Владао је само седам година и онда је под притиском Јована V Палеолога морао да абдицира и да прими монашки завет. Као монах проживео је још тридесетак година и у многим збивањима одиграо је важну улогу. За Јована Кантакузина његов савременик Нићифор Григора написао је: „Само да је живео у срећније време, могао је да буде цар кадар да води Царство према невероватном благостању.”

Када се хронолошки поређају четворица византијских пребега који су се обрели у Србији у раздобљу од 1280. до 1342. године, може се приметити да је други по реду (Јован Палеолог) био угледнији од првог (Котаниц Торник), трећи (Сиргијан) од другог, а четврти (Јован Кантакузин) је био најугледнији међу њима. Њихова појава и деловање у Србији, где су тражили ослонац за своје планове, недвосмислено показују и појачани утицај српских владара на прилике и догађаје у Византијском царству. Истовремено, четворица византијских пребега на посебан и веома уверљив начин потврђују пораст значаја и снаге српске средњовековне државе у раздобљу од осамдесетих година 13. до четрдесетих година 14. столећа.