Шездесетих и раних седамдесетих година прошлог века СФ сцена у тадашњој Југославији није нудила много: уколико нисте имали прилику да научну фантастику читате у оригиналу, на енглеском, постојали су повремено у „Политикином Забавнику”, „Плавом Вјеснику”, „Стрипотеци” преводи СФ романа са руског и не тако чести филмови... Од 1976. године БИГЗ је издао три тома СФ антологије „Андромеда”. У јулу исте године у Загребу је покренут СФ часопис „Сиријус” - и лед је кренуо.

Ускоро, у Загребу се појавило и прво СФ друштво „Сфера”.

У другој половини 1981. године Друштво „Лазар Комарчић” најзад је регистровано и добило потребне папире. Највећа заслуга у овој борби припада Радмилу Анђелковићу и Бобану Кнежевићу.

Окупљање љубитеља научне фантастике у ствари је врло занимљива социолошка појава о којој су написани бројни научни радови, па и књиге. Коначно, свуда у свету постоје клубови научне фантастике. Зашто? Какви људи тамо долазе?

У поменутим радовима наводи се да је то „...младић уских рамена, с наочарима, мало рашчупан, с главом у облацима (тежња ка васиони), мало откачен, с потребом да нађе сличне себи...” Наравно, ово је готово потпуно погрешно - бар у случају Друштва „Лазар Комарчић”.

Од почетка до данас главна делатност Друштва била су предавања која су од првих дана држала два магистра СФ књижевности, Зоран Живковић и Александар Б. Недељковић. Прва адреса Друштва била је Народни универзитет „Браћа Стаменковић”, НУБС.

Сем питања из области књижевности, ликовни укус клуба била је београдска група цртача стрипова, а међу њима, пре свега, Владимир Весовић, Слободан Ивков и Жељко Пахек, затрпавали су остале чланове гомилама часописа „Metal Hurlant”, „Heavy Metal” и сличних стрипова и повремено приређивали изложбе.

С друге стране, најпосећенији састанци биле су премијерне пројекције СФ филмова, најчешће са видео-касета, наравно пиратских, а било је и предавања везаних за филм. Почело је с др Зораном Живковићем и илегалном пројекцијом Кјубриковог филма „Shining”. Ако се по јутру дан познаје - почетак је био одличан!

Оно најбоље у Друштву „Лазар Комарчић” догађало се спонтано. Ако би се сазнало да је неко објавио СФ причу или нешто слично, примали би га у друштво и то се показало веома успешним. Јер на овај начин и радом књижевне радионице једном месечно број објављених радова чланова Друштва стално се увећавао. (Један од циљева људи који су у Друштву од почетка био је да на крају изнедри бар једног писца који ће бити битан у светским оквирима. Стога смо покренули интерни конкурс за причу којих је те, 1982, године било пет.) Данас се не мора напомињати шта др Зоран Живковић значи у светској фантастици (поред бројних превода широм света, власник је и Светске награде за фантастику), а ту је и Бобан Кнежевић са америчким издањем романа „Црни цвет” који је побрао одличне критике код тамошњих критичара. Од раних осамдесетих додељује се и годишња награда „Лазар Комарчић” за најбоље романе, приче, преводе и илустрације и добитници су сви значајни писци фантастике у земљи.

Фанзин „Емитор” живи је доказ да СФФЦ „Лазар Комарчић” без прекида постоји већ двадесет пет година. У почетку „Емитор” је мењао формат, уреднике и прелом. Ко зна колико бројева је куцано на писаћој машини, неки од њих направљени су помоћу раних рачунара за које није било фонтова са ШЂЧЋЖ, па су уредници морали фломастерима да додају кукице и квачице.

Вреди описати атмосферу која је владала на Народном универзитету „Браћа Стаменковић” крајем осамдесетих. У великој соби столови су били постављени у облику слова П: ту су седели заједно писци (углавном почетници), читаоци, цртачи, филмофили... и разговарали о свему. Ако сте хтели да будете у току, за време састанка морали сте да мењате место, да се укључите у разговоре овде-онде, да не бисте пропустили тиху расправу писаца или нечије тек допола истуширане цртеже... Читалац је могао преко стола да каже писцу шта му се не свиђа у причи, писац би одговорио како читалац нема појма, а после би сви заједно отишли на пиво. Обично мало по страни неки клинци разгледали су руком бојене фигурице витезова и чудовишта које би срећни власник донео у кутији обложеној ватом: Warhamer, или нека његова претеча, управо је нашао прве жртве...

Чињеница је да је у једном тренутку било превише људи на истом месту. Нисте могли дуго да их задржите тако, што је природно: цртачи су отишли својим путем, поклоници РПГ и Ворхамера основали су сопствени клуб, први у низу... Они који су отишли нису прекинули везу с нама. Најзад, и ми смо променили адресу клуба, али док је трајало, овако заједно - било је дивно.

Онда се свет зауставио, па поново кренуо даље, како пише Стивен Кинг у „Револверашу”. Дошле су деведесете.

Најупорнији су и даље писали, а Бобан је то објављивао, људи су се окупљали, али - многи су отишли у иностранство, неки напустили уносан посао звани фантастика у Србији... Отприлике 1995. године завршена је смена генерација: половина оних који су основали Друштво више није била у земљи или су променили занимања. Дошли су неки нови клинци... и показали се дорасли приликама. „Лазар Комарчић” се променио и наставио да постоји.

Деведесете је обележио ХОРОР. Овом приликом нећемо о томе шта се десило са укусом милиона, тек - ширење хорора оставило је печат на рад клуба. Горан Скробоња, тадашњи председник, одговорио је на изазов тако што је уз „Емитор” објавио серију посебних бројева посвећених хорору („Хемитор”!), чији је био уредник, и где је квалитет фанзина подигао на знатно виши ниво - како по заступљеним ауторима, тако и по квалитету превода и прелома. Љуба Дамњановић упамћен је као уредник „Емитора” с највише објављених бројева: скоро једну деценију, све до 1999. године, „Емитор” је разноликог садржаја - од превода читавих романа до збирки прича и серијала.

Током деведесетих клуб је имао и више запажених предавања и то неколико сезона: најпре „Разговор с писцем”, чији је први гост био др Зоран Живковић. Не смемо заборавити ни серијал „Писци које не можете читати на српском” (наслов све говори), а почело се и с редовном књижевном радионицом за писце почетнике која се и данас одржава сваког последњег понедељка у месецу.

Крајем деведесетих клуб ће одржати чак два БЕОКОНА: за онај из 1999, приређен с Кинотеком, за поједине филмске пројекције тражена је и карта више, па су се појавили тапкароши (!!). На истом БЕОКОНУ предавања су била изузетно посећена - нарочито предавање др Зорана Живковића и предавање о јапанским мангама.

БЕОКОН из 2000. године памти се по извесним техничким недаћама... и отада ништа, до БЕОКОНА 2006.

У међувремену на чело клуба дошао је Иван Нешић - председник клуба с најдужим стажом. Ако неко мисли да је лако смислити план рада клуба за сваки месец, и тако годинама, нека пита Ивана... А још од почетка новог века, клуб има редовне трибине сваког понедељка у 19 сати у Дому омладине.

Крај деведесетих и почетак новог миленијума доноси нешто ново: сумрак хорора, обнову чистог СФ - и успон fantasy жанра. Хитови су филм „Господар прстенова” и романи у наставцима попут оних Џорџа Р. Р. Мартина („Игра ватре и леда”)... Стасала је нова генерација чланова клуба која се куне да је само Толкин оно право. И идемо даље - до следеће моде, до следеће љубави.

У тренуцима јубилеја, човек се окреће прошлости, а историју ће једног дана (рецимо на некој педесетогодишњици) описивати кад постане управо то - историја. Можда само набројати достигнућа у претходне две године највећег процвата клуба - награда за најбољи европски СФ фанзин на EUROCON у Бугарској 2004; приређивање пратећих програма на Эорлд цyбер гамес турнирима; Фестивал српског филма фантастике који је доживео бројна гостовања по Србији; стејџ на EXIT-у... И наравно - Беокон!

у јануару 2006. Беокон је показао да се и највећем броју љубитеља фантастике може понудити вишедневна мућкалица предавања, трибина, филмова, ФРП турнира и да ће је у сласт покусати.

Од 20. до 26. новембра 2006. служила се нова порција. Током целе недеље Дом омладине угостио је филмаџије који се не либе да померају границе српског филма с новим и оригиналним темама. Макар сада били само студенти, ускоро ће доћи и до дугометражних филмова као што је „Шејтанов ратник”. Викенд од 24. до 26. новембра био је резервисан за серију трибина у Погону Дома омладине и, наравно, сада већ уобичајени квиз са изузетно вредним наградама за најбоље познаваоце жанра. Скуп је гарниран турнирима у Role-playing играма, изложбама и мини-сајмом књига. Врхунац је била прослава двадесетпетогодишњице којој је претходило предавање о самом Лазару Комарчићу и приказивање онога што нам је дуго недостајало - фототипског реиздања „Једне угашене звезде”.

Комарчић је некада давно сањао звезде и далеке светове, али и прижељкивао разумевање својих савременика. Кад би могао да види шта се све догађа у његово име... Па, можда не би баш све разумео. Али, био би поносан.