Слику града коме је глава међу облацима а ноге у вировима реке можда понајбоље илуструје догађај који се збио 2. октобра 1737. године. После пораза од Аустрије, потпомогнуте оружјем и вером Срба да је слобода куцнула и на њихова врата, Ужице је постало важан погранични град Турске која је изгубила готово цео Београдски пашалук. И ваљало га је бранити и одбранити.

Аустријске трупе артиљеријском ватром напале су град 30. септембра, а српска милиција тукла је браниоце с леђа. За наредни дан био је предвиђен јуриш на бедеме и већ су биле припремљене лествице за пењање на зидове, као и материјал за попуњавање рова и израду једне врсте моста према главној градској капији. Догађаји су, пак, кренули другачијим током и то, како у изузетној књизи - монографији „Ужички град” пише наш уважени археолог др Марко Поповић, иначе рођен у Ужицу, захваљујући умешности и храбрости тројице Срба чија имена историја, нажалост, није упамтила.

Они су се налазили у граду с турском посадом која је бројала око 200 глава, и ноћу, после првог дана борбе, крадомице су се конопцима спустили низ бедеме, право код нападача. Поверили су им бројно стање бранилаца, али и да утврђење не може да се освоји на јуриш све док се не провале градске капије, од којих је она унутрашња, главна, била обложена гвозденим плочама и са задње стране појачана барикадом од камења. Сами су се понудили да их провале ћускијама, а можда и минама. Тако је и било. Али, ни Турци се нису дали, па су жестоко напали гађајући их камењем с бедема све док нису смртно страдали у дубоком рову испред капије.

Аустријанци су у међувремену искористили прилику и довукли топ који би гађао спорна гвоздена врата и тако омогућио продор у град. Међутим, кад су видели да је ђаво однео шалу, Турци су одлучили да се предају под часним условима.

Цела ова прича управо у тим тренуцима добија оправдање зашто се баш она угнездила на самом почетку овог текста. Наиме, чим је истакнута бела застава, два турска официра узјахала су ужад и њима се спустила низ градске бедеме да уговоре услове предаје. Примио их је лично фелдмаршал Скендорф, главнокомандујући. Кад су се сагласили шта је чија обавеза, један официр остао је у логору као талац а други се, заједно с царским тумачем и документом о предаји написаним на немачком, поново дохватио ужета којим су га извукли у град. Истим путем враћен је и текст на турском језику. Тек тада је посада отворила капију и предала се...

Ужице ни на небу ни на земљи, и на небу и на земљи.

Кад се данас из Ужица главним путем крене према Златибору, Шаргану и Мокрој Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке, назиру се остаци некад моћне и значајне утврде. Камени трагови обрасли су ситним растињем и тешко је радозналом намернику одгонетнути какав је ту, некад давно, био град. Уосталом, вековима су се туда провлачили трговачки каравани, али тутњали и војни походи од Врхбосне, данашњег Сарајева, до Београда и даље.

Повест о настанку Ужица (име, по свој прилици, настало по топографским одликама места јер је ту уска клисура Ђетиње окружена стрмим висовима) запретено је у тами векова. Зна се да је први поуздан податак о постојању насеља под тим именом забележен у једном дубровачком документу из 1329. године. Не зна се, пак, поуздано ко га је и кад саградио. Постоје само посредни извори.

Први податак који недвосмислено упућује да је град, с три стране окружен дубоком клисуром Ђетиње а с четврте високом и стрмом стеном, постојао још у другој половини 14. века историчари су нашли у књизи објављеној много касније. Реч је о делу Мавра Орбина „Краљевство Словена” из 1601. године у коме овај учени Дубровчанин описује судбину жупана Николе Алтомановића и помиње Ужице као место његовог трагичног краја.

А прича о жупану Николи умногоме је и прича о почетку краја средњовековне Србије Немањића. Након слома врховне власти последњег цара Уроша, област око Ужица припала је моћној породици Војиновића чији су се поседи пружали од залеђа Дубровника па све до Рудника. Њу је наследио жупан Никола Алтомановић, синовац великог жупана Војислава, и после пораза Мрњавчевића на Марици, 1371. године, постао најјачи обласни господар на простору некадашњег Царства. „Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у својим делима и вероломан, лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима...”

Али, ни суседи нису седели скрштених руку, посебно кнез Лазар и босански бан Твртко који су у помоћ позвали и угарског краља Лудвига. Бежећи пред толиком силом, жупан Никола узалудно је тражио уточиште у својим утврђеним градовима, попут Клобука код Требиња и Конавла. На крају се улогорио у Ужицу, својој последњој одбрани, што је повесничарима доказ да је овде утврда већ постојала много пре јесени 1373. године, чак и да постоји могућност да је изграђена у време шестогодишње владавине овог младог жупана. Тада је град опседнут и нападнут ватром, по свој прилици запаљивим стрелама. Браниоци су се предали, а дотад силни велможа Никола је заробљен, ослепљен и погубљен. Град је припао кнезу Лазару, али се о њему из тог времена и времена његових наследника мало или готово нимало зна...

Попут мноштва збивања у нашој прошлости, и повест о Ужицу умногоме је утемељена на подацима из турских времена. Али, ни ту није све јасно, не бар оно с почетка њиховог управљања градом над Ђетињом. Није, на пример, поуздано ни кад су освојили Ужице: да ли се то десило у време пада Деспотовине, 1459. године, или нешто касније. Зна се, међутим, да у то време Турци нису много бринули о утврђивању тек освојених области. Журило им се да границе одмакну што даље према западу.

Најзначајније податке о Ужицу у време Турака оставио је, 1664. године, за историју наших крајева често незаобилазни путописац Евлија Челеби(ја). Мада у неким запажањима - како су утврдила не тако давна археолошка истраживања - претерује, опис је у суштини тачан.

„То је леп град на обали реке Ђетиње, а лежи на врлетној и високој стени као град Токат. Зидан је у облику четвороугла, а тврд је као да га је градио Шаддад. Његов опсег износи три хиљаде и стотину корака. Унаоколо има четрдесет једну кулу, а по бедемима четири хиљаде грудобрана. Градске зидине високе су четрдесет аршина, а како се са све четири стране налазе стрмените вратоломне стене и провалије као паклени понор, нема ни са једне стране опкопа. Иако са западне, северне и јужне стране има узвишења која надвисују град, та су брда толико удаљена да је са њих немогуће извршити јуриш на град, а између брда налази се провалија дубока као најнижи ступањ пакла... Стога се ни на какав начин град не може напасти минама, нити набацивањем земље. У наше време не би могао да одоли жестоким ударцима гвоздених кугла, него би се брзо срушио. Али му се јуришем не може ни на који начин приближити јер лежи на кљуну врлетног брежуљка, а са остале три стране опасан је реком Ђетињом... Кад бисмо при опсади овога града градске зидине тукли из топа, његови би се становници повукли у тврде камене пећине, те пушчаном ватром не би дали да се приближи граду. На оном месту куда тече Ђетиња, неимар је подигао високу и велику кулу и спустио са града у Ђетињу осамдесет хвати дуга ужета намотавши их на чекрк тако да непријатељ не може да примети кад се из Ђетиње извлачи вода...”

Распевани Евлија је баш претерао кад је реч о броју кула, пошто их тада - опет за сведока позивамо археологију - није било више од пет до шест. Није било ни толико грудобрана, нити су зидине биле толико високе, зидан је у облику троугла и није био већи од две хиљаде квадратних метара. Све остало је, међутим, тачно, посебно суд о стратешким особеностима положаја града, односно могућности одбране.

Турски попис из 1560. године први је сведок о броју и саставу градске посаде која је тада бројала 37 мустахфиза-посадника. Међу њима налазили су се диздар (заповедник тврђаве), ћехаја (заменик заповедника), двојица сербуљака (десетара), као и три верска службеника који потврђују да се у тврђави налазила и џамија. о одржавању града бринули су, пак, хришћани из вароши која је полако расла уз зидине. Град на брегу првенствено је служио за одржавање реда и мира у самој вароши и околини и није се претерано водило рачуна о даљем утврђивању. Све док западне границе Турске нису почеле да се, пред налетима аустријских трупа, померају натраг. Тада је Ужице поново добило на значају.

Обнављају се главна кула, цитадела, уређују се бедеми, ојачава капија, гради се Водена кула, јединствена међу утврдама на нашем тлу. Висока око 43 метра, с осам спратова које је повезивало 168 степеника, она се спуштала у корито реке да би кроз њу на чекрк могла да се извлачи вода, али тако да то непријатељ приликом опсаде не може да види. Унутар зидина граде се и зграде за смештај посаде, складиште муниције и стовариште хране.

У условима ратовања хладним оружјем била је то практично неосвојива тврђава. Уз довољно хране и воде извлачене из реке, могла је дуго да одолева. Међутим, муке настају кад се на бојишту појаве опсадни топови чијим гвозденим куглама бедеми града не могу да одоле. Таква је, уосталом, била и судбина већине не само наших средњовековних градова.

Великим турским поразом код Беча 1683. године кренуло је ослобађање покорених хришћанских народа. Један за другим падају многи утврђени градови а опасност се приближава и Ужицу које почетком 18. века постаје главно војно упориште на југозападу Београдског пашалука. Овде је, због посебног положаја, било немогуће утврдити град новим бастионима, па Турци одлучују да изграде такозвано спољно утврђење не би ли тиме онемогућили непријатељу да поседне узвишења најближа граду и на њих постави своју опсадну артиљерију.

Узалуд. Како је већ речено на почетку овог текста, град је потписао предају 2. октобра 1737. године. О губицима турске посаде нема сачуваних података, док је аустријска војска имала 220 погинулих или рањених војника, међу којима је било и око 30 Срба. У град је смештена посада од 200 војника, углавном Немаца и нешто Срба. Закратко. Јер, освајање Ужица било је последњи успех Аустријанаца у овом рату. Већ 1. марта наредне године град је са 6000 војника опсео зворнички Мехмед капетан. Тек након тронедељних борби Турци су из Зворника довукли два велика опсадна топа који су одлучујуће утицали на даљи ток борбе. Наиме, већ првог дана град је доживео велика разарања и браниоцима је једино преостало да се, уз колико-толико часне услове, предају и повуку.

Ужички тврди град сад је мало наликовао себи јер су бедеми и куле тешко пострадали. Ваљало је обновити и додатно, за неке нове битке, утврдити град. Ни након обимних археолошких истраживања урађених осамдесетих година управо минулог века, не зна се поуздано колико су трајали ти радови и шта је све током тог 18. века, кад градска утврда добија свој коначни изглед, урађено. У сваком случају, одбрана Ужица је ојачана, али ће време и догађаји који су уследили показати да ни то није довољно, да је доба тако грађених утврда неповратно прошло.

Али, зато расте варош уз утврду и средином 18. века Ужице има положај шехера, великог муслиманског града, с 21 махалом, 488 домова и, по свему судећи, 14 џамија. На срећу мештана, град је мимоишао аустро-турски рат из 1788-1791. године.

Тек што су одједрили ветрови тог сукоба, букнуо је Први српски устанак, а 30. јула 1805. године устаници су свом силином напали ужичку варош и запалили је са свих страна тако да, како су сведочили очевици, ниједна кућа није остала цела. Преживели су спас потражили иза камених бедема, где се већ налазило и мноштво заточених Срба. Убрзо су се, у знак предаје, на врховима бедема забелеле заставе. Постигнут је споразум да се из града истерају дахије, да Турци староседеоци остану и у тврђави и у вароши али да се не мешају у српске послове, а да у име одштете устаницима плате 5000 дуката „тек да виде како се данак плаћа” и да дају 80 коња који ће бити раздељени старешинама и војсци.

Ово својеврсно двовлашће није, наравно, било без мноштва несугласица, чак отворених жестоких окршаја у којима је тешко рањен и Милош Обреновић. И Карађорђе је месец дана учествовао у опсади града и онда продужио даље, новим изазовима. У опседнутом граду, с мноштвом избеглица, Турци су, изморени глађу, почели да једу и коње. Ништа им није помогло и средином јула 1807. године су се предали. Тако је за устаничку Србију ослобођено Ужице постало главно војно упориште у даљим ратним подухватима према горњем Подрињу и Босни и ту се понекад налазило неколико хиљада војника.

Ваљало је, пак, пред предстојеће догађаје обновити и утврдити бедеме, али то је из више разлога било готово немогуће. Зато је руски инжењерски мајор Василије Антонович Грамберг, задужен да учини све што може на побољшању система одбране у устаничкој Србији, предложио да се на суседном брду Караула подигне спољно утврђење које ће штитити и утврду и варош. Уз то, град је опремљен додатном муницијом и наоружањем а у магацине је, почетком јуна 1812. године, допремљено 50 тона жита. За команданта града поново је постављен војвода Милош Обреновић. Занимљиво је да је то време кад се, управо овде, чине први покушаји да се у Србији уведе стајаћа војска.

По слому устанка 1813. године, Ужице је поново у рукама Турака. Град то остаје и након Друге српске буне, кад су у читавој Србији Турци у утврдама а домаће становништво испод или око њих. Пошто су сукоби скоро свакодневни, Турци обнављају бедеме и куле и то су последњи радови на утврђивању Ужичког града.

Крајем септембра 1862. године у Ужице је стигла комисија за исељавање Турака из Србије договорено неколико дана раније на конференцији великих сила у Канлиџи. И не само то. По том договору било је предвиђено и да се, заједно с оближњим градом Соко, поруши и утврда над Ђетињом. У извештају од октобра 1862. године Илија Гарашанин овако је обавестио претпостављене: „Ужице је очишћено од Турака и Град овдашњи разрушен!” Изгледа, међутим, да је град био само делимично онеспособљен за употребу јер је тек крајем зиме наредне године, у присуству енглеског и турског комесара, Ужички град разорен и онеспособљен као војно упориште.

Данас је то омиљено излетиште храбријих мештана, али и оних који воле да на врху овог брега, бар накратко, отплове у прошлост уверени да ће онда лакше одгонетнути будућност.