Аустралијанац Стив Спалдинг из Сиднеја успео је да за три минута прогута чак 116 зрна грожђа. Али, то није све. Он је, заправо, зрна грожђа хватао отвореним устима, са удаљености од четири и по метра, а зрна су му убацивали пријатељи, једно по једно! Стивена иначе зову The Grape Guy, или Момак од грожђа, јер је и пре неколико година показао своју вештину, али је постигао нешто слабији резултат. После великог успеха, Стивен је изјавио да подухват није био напоран нити тежак, али да не подноси укус грожђа.

Иако су инспектори упорно звонили и лупали на врата, Кармела није хтела да им отвори. Двојица инспектора морала су да набаве налог и да у стан уђу уз присуство сведока. У стану се осећао устајали ваздух, а кроз собе једва да су могли да прођу од наслаганих новина, кеса и разних предмета. Кармела живи у страху већ двадесет шест година, од последње епидемије грипа у Италији. Толико се уплашила да ће оболети и умрети буде ли се појављивала на јавним местима да се затворила у свом стану.

Једно време дозвољавала је да је посети брат, али последњих десет година више ни њега није хтела да види, па јој је он на прагу остављао неопходне намирнице. Тек кад би се уверила да је отишао, Кармела би одшкринула врата и узела оно што јој је оставио. Пошто је Кармелин брат недавно требало да иде у болницу, морао је да власти Мачерате, градића на око двеста километара од Рима, обавести о необичном случају. Кармела је пребачена у болницу јер јој се тежина свела на четрдесет килограма. Прво мора да се опорави, па ће тек касније лекари и власти одлучити шта ће даље с њом.

Да би указао на планине у околини Парме које су равнодушне власти занемариле, Луиђи Луки, бивши општински посланик, облепио је свој град Берчето необичним плакатима на којима је његова фотографија. Али, он се сликао само у гаћама! Луиђи се није зауставио на „разголићеним” плакатима: штампао је и разгледнице с истом фотографијом и делио их становницима Берчета како би их послали председнику општине у знак протеста.

После представе „Пикове даме”, опере Петра Чајковског на сцени Лондонске краљевске опере 2002. године, у новинама је осванула вест под насловом „Страсти подижу температуру”. Чланак није без разлога носио овај наслов. Наиме, кад је сопран Сузана Киклот (која је тумачила улогу Лизе) излазећи на сцену запевала, публика је почела да звижди и виче. Певачица је била непријатно изненађена. С кнедлом у грлу, наставила је да пева... Али, само још неколико тренутака. Јер, осетила је неподношљиву топлоту. Осврнула се и видела да су њен дуги шал и хаљина у пламену! Пала је упаљена свећа која је стајала на столу, а посетиоци су безуспешно покушавали да је упозоре.

Аустралијски инжењери изумели су необичне мајице с дугим рукавима у нади да ће остварити сан многих неостварених гитариста. Јер, те мајице - свирају. Тачније, свирају гитару. Довољно је да особа која носи „гитаристичку мајицу” подражава покрете гитаристе и мајица ће почети да свира. Наравно, претходно је потребно да се укључи! Међутим, инжењер Ричард Хелмер није објаснио како се перу ове мајице које имају посебне сензоре за звук.

Кад људи помисле на Џејсона, помахниталог младића који мачетом касапи жртве у филмском серијалу страве и ужаса „Петак тринаести”, одмах им на памет падне његова маска хокејашког голмана. Међутим, мало ко се сећа да је Џејсон ту чувену маску добио тек у трећем наставку, 1982. године. До тада је своје свирепе подухвате предузимао носећи на глави јастучницу или џак за кромпир с пробушеним отворима за очи. До сада је снимљено једанаест наставака филма „Петак тринаести”, у којима је Џејсон, у незамисливим пустоловинама, срео и Фредија Кругера из „Страве у Улици брестова”, а у једном од филмова чак се претварао и у металног киборга.

После Ханибала Лектора и Нормана Бејтса, Дарт Вејдер је на трећем месту листе највећих филмских зликоваца свих времена које је смислио Амерички институт за филм. Чувену маску, шлем Дарта Вејдера, направио је Ралф Меквери надахнут ратном опремом јапанске војске и њиховим шлемом кабуто. Међутим, Вејдер је првобитно требало да носи само шлем, али не и маску. Џорџ Лукас сматрао је да би му маска помогла да дише док управља летелицом у свемиру као што астронаути користе скафандере и шлемове. Кад је у броду, Вејдер је требало да скида маску. Срећом, од те идеје се на време одустало.

Гастон Леру написао је 1910. године „Фантома из Опере”, у коме је приказана злехуда судбина генијалног уметника по имену Ерик који је рођен с наказним лицем. Убрзо по рођењу, на лице му је стављена маска како би сакрила ту грозоту. Једно време у циркусу је забављао публику као нека врста циркуске наказе а онда се коначно смирио у париској Опери. „Фантом из Опере” безброј пута послужио је као предложак за позоришне представе, телевизијске серије и биоскопске филмове. Међутим, најупечатљивији је остао мјузикл Ендруа Вебера Лојда и његово виђење Фантома је оно које је остало урезано у сећању највећег броја гледалаца.