Средњовековни град Знојмо налази се у јужној Моравској (Чешка Република). Настао је као утврђење на раскрсници важних путева према Прагу, Бечу и другим градовима. Од некадашњег дворца ништа није сачувано осим округле капеле која је неко време изгубила намену, па је у току 19. века служила и као пивница. На тријумфалном луку у апсиди капеле насликана су два лика око чијег су идентитета научници дуго водили препирке. Мушкарац у руци држи цркву што указује на могућег ктитора грађевине. Женски лик, покривене косе и дугих плетеница, у пруженим рукама приноси чинију. Жена има крупне очи, правилан нос и мале, округле усне. Фреске, рестауриране у току 19. века доста су наивног цртежа, примитивног, готског стила, наводно с примесама византијског утицаја. Једно време ова два лика препозната су као свети Вацлав и света Људмила. Ко зна колико би трајала препирка око ликова да приликом модерне рестаурације фресака није нађен један оригинални натпис који је указао на ктитора, кнеза Конрада II од Знојма и његову супругу. Тако је, сасвим случајно, чак у Чешкој нађен једини веродостојан портрет неког члана рашке владарске породице из доба пре Стефана Немање.

Према ретким подацима, Конрад, кнез од Знојма, члан чешке владајуће породице Пшемисловића, оженио се око 1134. године Маријом, сестром угарске краљице Јелене, дакле, кћерком српског великог жупана Уроша I. Брак је склопљен посредовањем угарског двора, односно краља Беле II Слепог и његове супруге краљице Јелене и, можда, њеног младог брата, жупана Белоша, каснијег угарског бана и палатина, који је у то доба већ могао пристићи у Угарску. Није познато да ли је кнегиња Марија имала неко друго име пре него што се удала. У сваком случају, посредством ове Урошеве кћери рашка владарска породица ородила се са чешким, а преко њих и с пољским, немачким и другим владарским породицама средње и источне Европе.

Маријин муж Конрад II, кнез од Знојма, припадао је владајућој кући војвода Чешке и Моравске (Чешка тада још није била краљевина, него војводство у оквиру Светог римског царства). По мајци, био је у најближем сродству с немачким царевима, па је тим путем Марија ушла у круг највише властеле Немачког царства у 12. веку. У борбама за престо у Прагу, Конрад је 1142. године изазвао пожар у престоници. Вероватно је учествовао у крсташкој војсци немачког цара Конрада III, која је 1147. године прошла кроз Београд. Умро је средином 12. века, око 1150. године.

Конрад од Знојма и Марија Српска имали су два сина: Ернеста и Конрада III Ота, и кћерку Јелену. Други син, Конрад Ото постао је 1179. године господар целе Моравске, а 1182. године добио је од немачког цара Фридриха Барбаросе и титулу маркгрофа Моравске. Ратовао је с рођаком, чешким војводом Собјеславом, због чега га је папа у једном раздобљу екскомуницирао. Најзад, 1189. године овај унук српског жупана Уроша био је једногласно изабран и за чешког војводу са седиштем у Прагу, чиме је објединио Чешку и Моравску. Као војвода, објавио је један од првих закона - Иура Цонради - којим се властелинима и слободним људима обезбеђују права против злоупотреба власти. Конрад Ото умро је у Напуљу од куге 1191. године док је пратио цара Хенриха VI у походу на Сицилију. Није имао деце. Савременици су га сматрали храбрим, способним и образованим човеком.

Маријина кћи Јелена име је вероватно добила по својој тетки, угарској краљици, Српкињи. Јелена се 1166. или 1167. године удала за пољског војводу Казимира II Праведног из владајуће династије Пјастовића. Казимир је 1177. године постао велики војвода Пољске са седиштем у Кракову. (У то време Пољска је била подељена на многе удеоне кнежевине у којима су владали чланови династије Пјастовића.) Владао је до смрти, 1194. године. Умро је изненада, у току једне гозбе, што је изазвало сумње да је био отрован. Наследили су га синови Лешек „Бели” и Конрад.

Међу потомцима Казимира II и Јелене налазимо, на пример, и чувеног пољског владара из династије Пјастовића, Казимира III Великог, као и угарску краљицу Елизабету, супругу краља Угарске Карла Роберта и мајку знаменитог угарског краља Лудовика I Великог. Потомци Казимира Праведног и Јелене од Знојма тако су Угарском владали до 16. века, а Пољском до 17. века.

Марија Српска живела је дуго, као, како изгледа, и њена браћа у Србији, попут жупана Белоша и Десе. Њено име забележено је 1190. године кад је Конрад Ото „с мајком Маријом” основао католички манастир недалеко од града Знојма, у Луки. У оснивачкој повељи војвода као дародавца манастира наводи и своју мајку Марију.