Ни појава писаће машине 1829. године, ни личног рачунара сто педесет година касније, нису успели да потисну употребу рукописа. Безлична слова машине освојила су канцеларије, шалтере и радне просторије професионалних исписивача великог броја слова, као што су новинари и књижевници. Међутим, писање руком није остало привилегија само калиграфа и заљубљених, тако да се и данас неучтивим сматра ако се приватно писмо напише машином, чак и ако је веома китњасто својеручно потписано.

Током писања преко врхова прстију на писаљку се преносе танане личне вибрације уобличавајући нарочите потезе у које некако успевају да се одразе и најскривеније особине личности.

Многи рукопис пореде с отисцима прстију - можда се на неки тајанствен начин особености шара на јагодицама прстију преко дршке преносе на врх пера. Приликом писања перо, као игла сеизмографа, прави бесконачну шару која се током живота мења и непрекидно обавештава о тананим треперењима и потресима наше унутрашњости. Вешти читачи рукописа, графолози, у стању су да на основу облика исписаног орнамента, испрекиданости написане синусоиде, степена јачине притискања пера на хартију, дрхтавости или одлучности линије, удаљења тачке на малом слову „и”, дужине „копаља и репова” код малих слова и многих других детаља одреде које су наслеђене, а које су дневним догађајима изазване црте личности калиграфа аматера.

Данас, кад је упоредимо с рачунаром, писаћа машина током коришћења као да има људске особине - поједине матрице, метални печати помоћу којих се слова отискују, постепено се оштећују, запушавају бојом и нитима из траке, те тако слова добијају одређене особине по којима би проницљив детектив могао да открије да ли је одређени текст писан не само неким типом машине него баш одређеном машином. Па није ли и рукопис тим особенији што више одступа од школског примера уједначено исписаних писаних слова у буквару?

Рачунар је тако сасвим уништио романтику коју је још било могуће наћи и у писаћој машини - свако је могао себи да приушти робота с хиљаду рукописа, од којих је један уреднији од другог, свака кућа била је спремна да постане штампарија. Типови слова названи су фонтовима и рачунар је могао да пише чак и најуреднијим могућим писаним словима из буквара.

Персонални фонтови негде су између. Из узорака рукописа одаберу се најособенија слова и скенирањем „дигитализују”, дакле, убаце у рачунар. У програмима за дизајнирање фонтова, као што је Фонтографер (Фонтограпхер), свако слово се обради и потом распореди на одговарајуће место на тастатури. Тада почиње мукотрпно подешавање размака између слова. Код штампаних слова то је једноставније одредити, али код писаних везна цртица сваког писаног слова мора да се повеже с претходним и следећим. А пошто код рукописа слова нису строго поређана „на црту”, потребно је одредити најчешће висине појединих слова у односу на замишљену положену линију, чиме се одређује особени лични ритам слова. Али, како је код рукописа немогуће двапут написати исто слово савршено једнако, код персоналног фонта чак и та особина рукописа може да се постигне тако што се на одређене тастере на тастатури „убаци” неколико варијанти истог слова. То су најчешће самогласници који се у тексту највише понављају.

Тако код персоналног фонта увиђамо мали парадокс - „механичка рука” исписује слободна и људски неправилна слова која имају „душу”. Али, ту душу је одређени човек, преко вибрација свог рукописа, овде „позајмио” машини.

Први и засад једини персонални фонт с којим сам креативно био у додиру израдио сам за мог драгог ујака др Владана Вучковића (1928-2006), инжењера, клавиристу, шаховског проблемисту, професора Електротехничког факултета у Београду и дугогодишњег директора у Институту „Никола Тесла”. Игром случаја, десило се да је он био почасни члан Одбора прославе Теслине годишњице.

У једном нашем разговору споменуо је да би било занимљиво кад би помоћу рачунара могао да напише писмо својим рукописом и да би то смањило поменуту „неучтивост” у комуникацији. Пристао сам да покушам да направим његов „персонални фонт”, па ми је танким црним фломастером исписао речи које садрже сва велика и мала слова ћирилице, десет цифара и знаке интерпункције. Био је то велики изазов за мене, прионуо сам одмах на посао и сећам се да сам га прилично брзо завршио. Рачунар је све детаље тачно забележио: рад сам започео 25. априла 1994. у 17.31, а пробна верзија фонта Владан била је изведена 29. априла 1994. у 18.50. Написао сам тада ујаку шаљиво писмо исписано његовим рукописом које је звучало као да се обраћа сам себи, јер је рукопис био његов: почињало је са „Драги Владане”, а завршавало се потписом „Владан Вучковић”, и послао му поштом. Садржај писма био је, у ствари, списак знакова који су ми недостајали да завршим фонт: одређени знаци интерпункције, акценти, математички знаци потребни за исписивање формула и латинична слова за римске бројеве. Коначно писмо ВЛАДАН ЋИРИЛИЦА било је спремно за употребу маја те године.

У току рада на фонту, у једном рачунарском часопису нашао сам оглас у коме извесно америчко предузеће нуди услуге читаоцима који желе да имају свој персонални фонт. Израдом посебног програма (копирајт софтвера 1994) поступак је био механизован и убрзан, тако да је наручилац могао да добије свој фонт у року од две до четири недеље, али, ако доплати 25 долара, могао је да га добије за само пет радних дана. Укупна цена пала је са 229,95 на само 99,95 долара („плус поштански трошкови”). Следећа страна била је резервисана за узорке рукописа: после потписа (који се одувек сматрао изразито самосвојном калиграфском целином) следио је формулар у који је малим словима („курент”) требало уписати посебно изабране речи које почињу и завршавају се одређеним словима (у рукопису почетна, у средини речи и завршна слова најчешће се разликују), а те речи звучале су овако: адјоинт, боЮман, цyцлопс, доубт, егтyпе, форгивен, гроцерy... као и узорке великих слова („верзал”), бројева и знакова интерпункције. На крају, свако би предложио назив свог фонта који не би смео да буде дужи од седам словних знакова.

Код овако механизованог начина израде персоналног фонта наручиоци дају само одвојена слова или речи, тако да се целина писане стране не узима у обзир. Чак се не тражи ни узорак рукописа који би показао размаке између речи, а камоли размак између редова, што су важни подаци о укупном изгледу рукописног текста. Осим тога, многи наручиоци свесно се или несвесно труде да приликом исписивања узорака улепшају свој рукопис, при чему се они мање правилни али зато особени детаљи изгубе, тако да се на крају добије прилично осиромашена верзија рукописа који тежи да личи на уредна лепо исписана слова из буквара.

Данас је понуда проширена у многим правцима. Могуће је добити сликовни фонт код кога уместо слова добијате сличице по вољи укључујући и веома различите портрете чланова породице. Муштеријама се саветује да би свом детету требало сваке године да наруче нови фонт тако да могу да прате развој дететовог рукописа, што је занимљиво ако се има новца. А још је занимљивије ако се има много деце! Персонални фонтови препоручују се преко Интернета као посебна понуда инвалидима и људима који из било којих разлога нису у стању да користе руке. У овом случају фонт се реконструише на основу већ постојећих узорака рукописа тих особа.

Реконструкција на основу постојећих узорака рукописа, као што су писма и забелешке, могућа је и код славних личности из историје. Међу првим персоналним фонтовима великих људи начињен је фонт од рукописа Леонарда да Винчија, назван ЛЕОНАРДО ХАНД. Наравно, пошто је Леонардо своје текстове писао наопако, као у огледалу, сва слова у фонту морала су да буду окренута како треба.

Дизајнер Пепе Гимено из Шпаније израдио је 2001. године персонални фонт по узору на рукопис мајке ексцентричног поп-арт сликара Ендија Ворхола.

На Интернету сам наишао на америчко предузеће које се хвали својим програмом за израду персоналних фонтова, а као узорак даје пример фонта израђеног према рукопису америчког председника Томаса Џеферсона на чувеној Декларацији независности из 1776. године, најважнијем документу историје САД. Нажалост, резултат је прилично одбојан јер је рачунар особене дебљине свих потеза сурово изједначио, тако да се добија утисак као да је Џеферсон Декларацију написао рапидографом. Исто предузеће нуди и нешто боље урађен Пушкинов рукопис.

Шетњом по Интернету свакако ћете моћи да нађете још примера персоналних фонтова, али не и оних израђених према рукописима наших великана. Један ћемо ипак имати: фонт ТЕСЛА, израђен према текстовима из архивских рукописа Николе Тесле. Овај пројекат, у години прославе 150 година од рођења овог великана науке, реализован је у сарадњи Музеја Николе Тесле и Факултета примењених уметности у Београду, где на предмету Писмо, на графичком одсеку овог факултета, пројектовање нових типова слова води професор Оливера Стојадиновић. Подухвата израде Теслиног рукописног фонта прихватио се студент дипломац Владимир Поповић. Изложба на којој ће бити приказан овај фонт, у ћириличној и латиничној верзији, биће отворена у Музеју Николе Тесле 5. децембра 2006, на Дан Музеја, а касније, надамо се, и у другим градовима. Уз каталог биће издат и диск с овим фонтом чија ће употреба бити бесплатна. Тако ће СВАКО бити у стању да пише Теслиним рукописом. Можда то, некаквом тајанственом повратном спрегом, учини да се у неком кориснику овог фонта зачне бар зрнце генијалности!? Осим на интернет презентацији Теслиног музеја, овај фонт биће доступан и на адреси ЮЮЮ.типометар.орг, на којој они које занима писмо, типографија, калиграфија и уопште графичка уметност и њена историја, могу да прочитају много занимљивих текстова!

Наравно, не би требало да овај остане и једини фонт те врсте код нас. Било би лепо да се направе персонални фонтови и других великана наше културе и историје. Зар не би било занимљиво да имамо персонални фонт Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Иве Андрића, Душка Радовића, Десанке Максимовић и многих других важних имена.