Венчање филма и омиљене музике, озваничено већ првим звучним делом седме уметности, филмом „Џез певач”, изградило је дуготрајан, срећан брак. Каква би била „Казабланка” без песме „As Time Goes By”, или „Ловац на јелене” без „Can't Take My Eyes Off You”?! С друге стране, каријерама Елвиса или „Битлса” умногоме су помогли и њихови дугометражни филмови приближивши их обожаваоцима широм света. Уопштено говорећи, рокенрол револуција учинила је много за мултимедијална стремљења савремене уметности, али су и махери индустрије забаве сваки пут трљали руке кад им је формула питке приче, лепих слика и заводљивих песама донела значајне скокове на банковним рачунима. Зачудо, сваки покушај да се направи филмско остварење које ће за тему имати „рокенрол живот” завршавао се траљавим и натегнутим резултатима. Све док се посла није прихватио неко ко је заиста знао о чему говори.

Седамдесетих година прошлог века, као тинејџеру обузетом рокенролом, рођаци из Америке редовно су ми слали издања часописа „Rolling Stone”. Док сам гутао сваку исписану реч о далеким јунацима својих звучних маштарија, у мени се развила велика љубомора према Камерону Кроу који је, иако само две године старији од мене, редовно извештавао с концерата и турнеја највећих звезда тог времена. Пред крај те деценије почео сам не само да се професионално бавим музиком, већ и да пишем о њој и повремено интервјуишем неке од својих јунака. С друге стране океана и Камерон Кроу је направио корак даље. Оженио се плавокосом Ненси Вилсон, гитаристкињом групе „Heart”, и прешао у филмску индустрију. После неколико успешних сценарија и два хит филма која је и режирао („Самци”, „Џери Мегвајер”) Камерон је одлучио да се одужи својој младости и рокенрол животу који је изградио тако битан део његове личности и стваралачке осећајности. Испричао је топлу и романтичну причу о клинцу новинару на турнеји тобожњег бенда „Stillwater”. На тај начин Кроу је избегао све замке директне аутобиографске приче, а уједно лукаво искористио непостојећи „Stillwater” да у сценарио убаци многе истините анегдоте из свог искуства на путовањима с групама као што су „Allman Brothers Band”, „Led Zeppelin”, „The Who”, „The Eagles” и други. „Almost Famous” доживео је велики успех у свету, Камерон Кроу добио је Оскара, а глумице Френсис Мекдорманд (као мајка) и Кејт Хадсон (као групи девојка) такође су биле предложене за најугледнију светску награду. Код нас преведен као „Корак до славе”, филм је прошао у биоскопима незаслужено незапажено, вероватно због чињенице да је његов бајковити реализам био потпуно непримерен тадашњем тренутку (2000. година!) и суштински дотицао само оне међу нама који су осетили живот на путовањима из града у град, у славу страсти према рокенролу и светлуцавим погледима оних који „знају како то изгледа истински волети неко ‘блесаво парче’ музике или неки бенд, толико много да то боли” (цитат: Сафир, једна од групи девојака у филму „Корак до славе”).

Природно, музика игра важну улогу у „Almost Famous”. Поред нумера које су Кроу и његова супруга написали посебно за „бенд” „Stillwater”, као звучна кулиса употребљени су делови многих песама које су обележиле одрастање младог Вилијама Милера (ауторов алтер его кога у филму игра почетник Патрик Фугит). Довољно је рећи да је буџет за обезбеђивање музичких права, који у Холивуду обично није већи од 1,5 милиона долара, у случају „Almost Famous” био читавих 3,5 милиона! За многе пажљиве гледаоце мало изненађење била је одлука да у том мору бисера рок музике седамдесетих, за две најемотивније и најзначајније сцене, Кроу изабере песме Елтона Џона. Посебно јак утисак оставила је „Малена играчица” („Tiny Dancer”) у сцени у којој посвађани бенд, непријатно ћутљив, згуран у расклиматан аутобус, уз звук Елтонове песме поново открива чаролију љубави према музици која их је и послала на то предивно, мада понекад претешко путовање.

Двојак став према Елтону Џону није балкански изум (иако његови концерти у Београду, Загребу и Сарајеву 1983. године остају забележени као ретки у каријери који нису били распродати и за које је маестро на крају великодушно прихватио исплату у хектолитрима врхунског далматинског вина). Необични костими, слободно вансценско понашање, отворена хомосексуалност (недавно крунисана браком!) и променљив квалитет музичке понуде током последњих тридесетак година, учинили су да свет помало заборави колико је Елтон Џон био значајан аутор у првој деценији каријере. Рођен 1947. године као Реџиналд Кенет Двајт у градићу Пинер у Енглеској, већ као петнаестогодишњак почео је професионално да свира по пабовима и баровима, да би са 20 година, иако члан цењене групе „Bluesology” (која је пратила легендарног британског блузера Лонг Џона Балдрија, али и гостујуће америчке звезде као што је била Пати Лабел) одлучио да му је доста свирке која нема будућност и пријавио се на аудицију нове издавачке куће „Liberty”.

Смисливши нови сценски псеудоним тако што је „позајмио” имена певача Балдрија и саксофонисте Елтона Дина из групе „Блуесологy”, клавириста је покушао да остави утисак на чиновнике певајући старе блуз стандарде. Није био нарочито убедљив, али, на његову срећу, један од присутних, Реј Вилијамс, сетио се да се на оглас јавио и седамнаестогодишњи Берни Топин, писац занимљивих текстова за које није имао музику. Елтон је испраћен кући са свеском пуном стихова. Тек после двадесетак песама двојица момака су се упознали и засновали један од најдуговечнијих и, после Ленона и Макартнија, комерцијално најуспешнијих ауторских тандема светске музичке сцене. Берни Топин био је сасвим различита личност од Елтона, много опуштенији лик (веома заинтересован искључиво за девојке!), али то није спречило да између њих кресне креативна варница из које је букнуо прави пожар незаборавних песама што су пуниле албум за албумом. Од дебитантског „Empty Sky” до једанаестог „Captain Fantastic And The Brown Dirt Cowboy”, за само 6 година (1969-1975), Елтон Џон и Берни Топин створили су један од највреднијих каталога у историји музике чији утицај каснији падови и повремени успони не могу да замагле. Обојица момака били су потпуно опчињени Америком, па им је музичко освајање великог рокенрол континента заузврат заробило душе и отворило нове изворе инспирације. На првој америчкој турнеји бенда Елтона Џона, Берни Топин заљубио се у групи девојку по имену Максин Фибелман. Она је путовала с групом, помагала им на путу и често ушивала распарану сценску одећу. Ова љубав крунисана је браком, али и песмом „Tiny Dancer” на албуму „Madman Across The Water”.

Берни Топин преселио се за стално у Америку и купио ранч на коме живи у стилу својих дечачких снова и поред тога што га је Максин оставила због чега је замрзео сопствене стихове. Елтон је наставио да буде - Елтон! Искрено одушевљен начином на који је Камерон Кроу употребио његову музику, он на концертима најављује „Tiny Dancer” као „песму из филма”. Можда је управо ова екранизација помогла да се обојица присете времена у коме су дали најбоље, па је њихов нови CD „Captain And The Kid”, покушај да се врате тамо где су стали са „Captain Fantastic...” 1975. године.

Камерон Кроу наставио је да успешно снима филмове („Vanilla Sky”, „Elizabethtown”), али њима као да недостаје трачак оне емотивне енергије коју је тако неумерено унео у „Корак до славе”.

Што се мене тиче... кад ме неко пита који је мој најомиљенији филм свих времена, престао сам да се правим паметан и цитирам Богартове реплике из „Казабланке” или препричавам сензације првих погледа на Алмодоварове бравуре. Признајем јавно, себи и другима - мени најдражи филм је рокенрол лимунада у којој сам се снажно поистоветио са бар три лика и којој се увек враћам кад желим да осетим како живот може уметнички да се прикаже и без насиља, било да је то физичко насиље данашњих акционих хитова или интелектуално насиље савременог цинизма којим се из нашег живота протерују последњи трагови топлине и безрезервног радовања лепоти и доброти.