Многима је добро позната легенда која говори о славном италијанском виолинисти Паганинију. У ствари, то је нека врста објашњења зашто је Николо Паганини тако добро свирао изводећи на виолини разноразне мајсторије. Успевало му је оно што ником другом није - легенда каже - из једноставног разлога: јер је продао душу ђаволу!

Иначе, „ђавољи прсти”, на овај или онај начин, мешали су се у историју музике још од давнина. Један од најпознатијих примера је легенда о Роберту Џонсону, блуз музичару из делте Мисисипија који је умро 16. августа 1938. године. То је, наводно, био дан кад је ђаво дошао по своје. Заузврат, Роберту Џонсону, „деди рокенрола”, како га називају, „најбољем блуз певачу свих времена”, ђаво је подарио моћ фантастичног умећа свирања гитаре и певања. Кад је напустио овај свет, имао је двадесет пет или двадесет седам година, не зна се баш тачно.

Неке легенде, међутим, постоје да би у одређеном тренутку биле раскринкане. У случају несрећне судбине Роберта Џонсона, ту улогу преузео је „Британски медицински часопис” (British Medical Journal) објавивши недавно научно истраживање о узроку смрти овог блузера. У том тексту пише да гитариста није умро од сифилиса (како су неки тврдили), нити да га је отровао љубоморни муж његове блиске пријатељице (што је било општеприхваћено мишљење), већ да је патио од Марфановог синдрома који доводи до тешког оштећења аорте. Алкохол ком је био склон сигурно је допринео да му живот буде још краћи и мукотрпнији.

Осим што имају слабо срце, људи који пате од Марфановог синдрома врло често су високи растом, дугих, танких прстију, дугих ногу и руку, кичма им је крива и вид оштећен и зато жмиркају. Роберт Џонсон био је познат и по надимку Урокљиво Око будући да му је једно око било другачије (више отворено) од другог. Сведоци његових последњих дана тврдили су да су му кости „завијале” попут пса, што је такође један од знакова поменуте болести. Марфанов синдром погађа 0,03 одсто људи. Осим Роберта Џонсона, од Марфановог синдрома патили су Абрахам Линколн и Сергеј Рахмањинов.

Роберт Џонсон рођен је 1911. или 1913. године у месташцу покрај Кларксдејла (Мисисипи). Био је једанаесто, али ванбрачно дете берачице памука Џулије Мајџор Додс. Мајка му је тек касније признала да је његов прави отац радник Ноа Џонсон, па је дечак одлучио да се зове Роберт Џонсон. Његово детињство било је обележено немаштином, тешким породичним свађама и, напослетку, напуштањем дома зарад музике.

Још као дечак почео је да свира дромбуље и усну хармонику, а касније и гитару. Остатак живота провео је лутајући од места до места и свирајући по улицама и крчмама... Живео је од напојница трошећи новац углавном на пиће. Био је опседнут женама. Оженио се већ 1930. године, али му је жена исте године умрла на порођају. Поново је ступио у брак годину дана касније. Последње године живота провео је с петнаест година старијом женом, мајком будућег познатог блуз гитаристе Роберта Локвуда Млађег кога је и научио да свира. Локвуд је био само неколико година млађи од свог очуха и учитеља.

новембра 1936. године Роберт Џонсон снимио је неколико својих песама у Сан Антонију, а потом и у Даласу, седам месеци касније. И то би било све. Укупно двадесет девет песама, а ипак довољно за улазак у историју музике на велика врата. Познати амерички филмски редитељ Мартин Скорсезе, иначе добар познавалац блуза (снимио је филм о блузу под називом „Повратак дому”), рекао је о њему следеће:

„Роберт Џонсон постоји само на својим снимцима. Он је био чиста легенда!”

У сваком случају, Робертово певање (кад је често користио фалсет) било је готово застрашујуће упечатљиво и, могло би се рећи, болно. Био је то неподношљиво болан блуз који га сврстава у најистакнутије песнике ове врсте музике, те се памте и његови стихови „Me & The Devil”, „Preaching Blues”, „Helbound on My Trail”, „Kindhearted Women Blues”, „Cross Roads Blues”, „Come On In My Kitchen”... Гитаристичке деонице свирао је једнако страствено и оне су савршено одговарале музици. Због свега тога, Роберт Џонсон је тридесетак година после смрти остао узор и многим рокенрол музичарима, међу којима су Џими Хендрикс, Ерик Клептон, Боб Дилан, група „Лед Цепелин”, „Ред хот чили пеперс” и други. Неки од њих снимили су сопствене обраде Џонсонових песама...

Смрт га је задесила 16. августа 1938. године на раскршћу путева недалеко од Гринвуда (Мисисипи). Неколико недеља раније свакодневно је свирао у двадесетак километара удаљеној крчми. Причало се да му је неко сипао отров у виски. Можда неки љубоморни муж или нека љубоморна дама? После свирке је, као и обично, с гитаром у руци кренуо у непознатом правцу и умро... У легенди се, као што смо чули, тврди другачије. Лекари, пак, имају своје мишљење.

Сахрањен је на гробљу поред мале цркве у Морган Ситију, такође у делти Мисисипија. Гроб му није обележен. Живео је кратко, што се не би могло рећи за његову музику. Ако је некоме лакше да мисли како је несрећни Боб због музике потписао уговор с ђаволом, нека му буде. Можда је то само други начин да се каже како је живот овог изванредно обдареног музичара био неправедно туробан и кратак... Као да му је судбину кројио сам ђаво.