Кроз мук јесењег праскозорја, као далеки одјек који је тетурао између згуснутих стабала четинара, до групе људи прво се, у парчићима, дошуњала неразговетна рика. За њом се, кроз светлуцаву измаглицу, котрљало мумлање. Па онда кратка тишина планине коју је једино гужвало крцкање гранчица под терором ципела. Рика и мумлање били су све ближи, корак људи дужи а дах краћи. Круг се, по свој прилици, затварао. Прича дуга две године улазила је у своју завршницу. Била је недеља, 29. октобар године на издисају, 6 сати ујутро.

Медвед је, коначно, завршио у замци. Само, да ли је то онај прави? Није се ваљда недавно виђени огромни маторац, лаком на храну, преварио и згазио тамо где не треба? Мало вероватно, јер би се од његове рике и мумлања тресла цела Тара, а чуло би се и тамо преко Дрине, у Босни. Кад се шесточлана екипа (мр Душко Ћировић, асистент на београдском Биолошком факултету, мр Милан Пауновић, виши кустос Природњачког музеја, Ненад Тодоровић, стручњак за одстрел и успављивање дивљачи из „Србијашума”, ветеринар Слободан Спасојевић, студент Биолошког факултета Бранко Карапанџа и фотограф и камерман Млађен Живановић) сасвим примакла месту Горушице, једном од четири хранилишта дивљачи у Националном парку „Тара”, могли су да одахну. У замци која му је ухватила предњу леву шапу био је млад мрки медвед (Урсус арцтос), управо онакав каквог су прижељкивали. Бесно их је, уз језовит урлик, погледао покушавајући да се усправи на задње ноге...

Људи су га хитро окружили не приближавајући му се сувише. Ипак је то звер, највећа од свих које ходају нашим континентом, и никад се не зна шта је све у стању да учини кад је у опасности. Сад је главну улогу преузео Ненад Тодоровић. Његов хитац напуњен посебном течношћу за успављивање мора да буде тачан и да што брже делује. И био је тачан, али то није било довољно. Наиме, није се знало да је медвед већ добио поприлично дебело сало неопходно за предстојећу зимску дремку, а ни анестетик, у страху да нешто не пође по злу, није био прејак. Уз болно трзање, медвед је примио још два метка и заспао пре него што се испружио по земљи.

У наставку подухвата свако од присутних, као добро уигран тим, бацио се на свој део посла, од ветеринара Спасојевића до фотографа Живановића. Детаљан преглед, који је трајао четрдесетак минута, показао је да је медвед стар две године, тежак 103 килограма, дугачак 144 центиметра, ако се не рачуна репић од 13 центиметара. Како и приличи сваком драгоценом земаљском створу, и њему је на лицу места урађен потпун лабораторијски преглед који је показао да је овај све ређи становник наших шума потпуно здрав и да је у сјајном физичком стању.

Хитро и спретно убачен је у посебан метални кавез обложен сламом и, у пратњи тима стручњака, комби се запутио према истоку Србије. Уз два успутна обавезна ветеринарска прегледа, медвед је у 16.40 сати пуштен у природу у крају Валкалуци у Јужном Кучају. Још малчице ошамућен од приличне количине успављујућег средства, али свестан да су ту људи поред њега умешали прсте, залетео се на аутомобил из пратње, грунуо у браник и, очигледно задовољан страхом у њиховим очима, одјурио у испитивање свог новог станишта. Тако је завршен најдраматичнији део пројекта који су покренули, омогућили и помогли Министарство науке Републике Србије, републичка Управа за шуме Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, Јавно предузеће „Србијашуме” и Национални парк „Тара”, а у дело спровео београдски Биолошки факултет.

А све је почело много раније.

Мада је мрки медвед највећа, али и најређа, звер наших шума, о њему је годинама мало ко водио рачуна. Наравно, ако се изузму ловокрадице које у науму не спречава ни потпуна забрана лова донета 2002. године. Најновији подаци нису нимало весели, без обзира на то што у Средњој Европи већ поодавно живе само у сећању. По њима, данас Србијом - ако се не рачуна Косово и Метохија одакле нема података још од 1998. године - крстари између 53 и 55 мрких медведа. Највећи број највише воли пределе Таре, Мокре горе, делове Златибора, шетка шумама и горама југозападне Србије, остави понеки траг у врлетима Проклетија.

На истоку наше земље готово да су пред нестанком. На том великом и за медведа примамљивом простору нема их више од три или пет примерака. Истина, има их у Румунији и није им тешко да препливају Дунав, али на нашој страни немају одговарајућа станишта с хранилиштима за звери. Уз то, медведима је због обрађених поља и мреже врло прометних друмова у средишњем делу Србије кретање умногоме ограничено.

Пре неколико година било је покушаја да се из зоолошког врта узме пар медведа и пусти у природу. То се, врло брзо, показало као неуспела (канцеларијска) идеја. Медведи су већ били навикли на људе, чак и да примају храну из њихових руку, па је постојала оправдана бојазан да могу да угрозе и човека и себе. Тако је један медвед морао да буде убијен, док је други хитро враћен иза жичане ограде зоолошког врта. Слично је завршила и прича о одузимању медведа уличним мечкарима.

А онда је у причу убачена Словачка. Као, тамо има добрих примерака за продају, по цени од неких десетак хиљада европских новчаница, који би временом могли да повећају бројност медвеђег друштва у Србији. На срећу, од тога се одустало јер је први пут у историји наше земље обављено такозвано генетичко профилисање медведа, односно утврђивање сродности ових звери из различитих крајева Европе с нашим примерцима. И непобитно је утврђено да су наши горски цареви раздвојени од оних из словачких шума бар 850.000 година и да су данас готово на нивоу две подврсте. А то би, у најмању руку, значило „онечишћавање” наших звери.

Тако је одлучено да се, први пут код нас, два до три медведа - у сваком случају по један мужјак и једна женка - из западног дела Србије пребаце у источни и ту, колико-толико, повећају бројност ових сисара који су због угрожености предложени за предстојећу Црвену књигу Србије.

Уз помоћ искуства и добре воље стручњака из Словеније и Хрватске - где је мрки медвед бројнији јер се о његовој заштити води више рачуна - припремљен је терен за постављање замки на хранилишту Горушице. Било је важно да медвед сам, без опасности по себе али и по људе у близини, уђе у постављену клопку, буде успаван и пребачен на жељено место.

Десет замки типа „олдрич”, састављене од неколико делова и проверене по шумама Аљаске и Канаде, брижљиво су постављене 24. октобра. Уследили су дани и ноћи чекања на чеки изнад хранилишта смештеног у вртачи. Најбројнији гости били су гавранови који су халапљиво кидали остављену храну, али било је и неколико медведа. Посебан утисак оставио је један огромни примерак, по свој прилици већ у годинама, који је тако самоуверено долазио до хранилишта као да је то била трпеза постављена само за њега.

Међутим, он није долазио у обзир за сеобу. Не само због година, колико због навика које је већ стекао и које би му задавале прилично мука у новом окружењу. Циљ је био млад медвед, између годину и по и две године старости. Јер, ти примерци још немају устаљене навике, мајка их је тек отерала од себе и упутила да траже нову, своју територију. Они се, знали су то људи из чеке, веома добро прилагођавају новој околини...

Седмог дана од постављања замки медвед је, како је већ исписано на почетку овог текста, долијао или (што да не?!)... домедведио. Добио је име Ђура, у знак захвалности професору Ђури Хуберу из Загреба, светски признатом стручњаку за хватање медведа који је нашој екипи пружио велику помоћ.

Недавно је јављено да су у тек нападалом снегу примећени Ђурини трагови на Јужном Кучају, а четири хранилишта редовно остају празна. Зима је ту и јунак ове приче вероватно је већ припремио коначиште. За невесту је још млад, али се ни у медвеђем свету ништа не зна.

Ако ништа друго, следеће године с Таре ће на исти начин доперјати и једна млада и заводљива медведица.