СОписујући тај ланац, који се пружао „на граници од 200 миља, од Котора до Прута”, пруски официр Ото Дубислав фон Пирс, који је у Србији боравио 1829. године, ради „упознавања ове земље и њених становника”, записао је:

„Никакве границе, које стварају природа или вештина људи, не могу да се упореде по својој моћи с оним силама које има један карантински ланац. Ништа тако оштро не пресеца дружење, духовну размену, напредак образовања. Може слободно да се тврди да би хришћански народи јужно од Саве и Дунава пре дошли до самосазнања да није било те силе која раздваја; Турцима не би било могуће да тако дуго одржавају варварство на самим границама хришћанских, цивилизованих држава, да није кордон против куге пресекао продирање културе у те крајеве. Не може се рећи да контумацки ланац није сметао преласку културе. Развитак једног народа може да напредује само у разноврсним, узајамним, слободним међуљудским комуникацијама и трговачком промету.”

Међутим, ма колико то после ових речи звучало бесмислено, контумаци на границама Хабзбуршке монархије и јесу основани због трговине.

Осамнаести и деветнаести век још су били испуњени сталним и готово хистеричним страхом од куге. Наиме, сматрало се да она у земљама под управом султана и Порте стално тиња, због чега је и читава Турска називана кужном. Овај страх сигурно је добрим делом био и оправдан - куга заиста јесте једна од најопаснијих заразних, епидемијских болести и процењује се да је, у разним временским раздобљима, поморила више од сто милиона људи. Изазива је бактерија Щерсиниа пестис коју преносе пацовске буве. Оне обично живе на телима глодара, а на људе прелазе кад им понестане четвороножних домаћина. Није зато ни чудо да је у свести ондашњег европљанина један од четворице јахача апокалипсе била и неизбежна, мрска и застрашујућа куга, називана још и црна смрт.

Куга је била и главни разлог због кога је на граници Хабзбуршке монархије, по угледу на некадашњи римски „лимес”, подигнут низ зиданих чардака с дрвеним осматрачницама на врху, у којима је боравило по двадесет граничара. Између њих, на раздаљини од пола сата хода, подигнуте су мање колибе од рогоза и дасака у које су смештана четири граничара, од којих је један увек био на стражи.

Задаци овог заштитног кордона нису се, наравно, тицали само куге већ и банди које су из Турске могле да пређу на територију монархије - једна од стражара добила је назив „Мртва” након што је ту у време поновног освајања Београда, 1739. године, група турских најамника затекла на спавању и поклала неопрезне граничаре. С друге стране, Хабзбуршкој монархији било је важно да и сопствене поданике спречи да, из овог или оног разлога - пред законом, дуговима или женом - не побегну у Турску.

Ако би, дакле, граничари приметили упад с турске или бекство са сопствене стране, давали су узбуну пуцњевима или великим клепетушама. Ноћу би се палила и слама умочена у катран и везана за мотку, која се називала витљача или смоленица. Према тврдњама савременика, на овај начин цела граница, у дужини од неколико стотина километара, могла је да се мобилише за свега два сата.

Нема сумње да се на овај начин граница држала чврсто затвореном и безбедном. Ипак, трговци из пограничних крајева Хабзбуршке монархије, који су годинама живели од послова с турским поданицима, били су због овога на великој штети. А и монархија је имала свој интерес да не дозволи значајније опадање трговине с Турском јер је на робу која је из ње долазила убирала, поред свих других такси, и царину од пет одсто. Стога су уведени контумаци, а с њима и парлаторији и растели, који би одржали постојећу брану од опасних болести, али и омогућили што већи и уноснији проток људи, новца и робе. Наравно, и редовну наплату такси и царине. Нама је данас сигурно најзанимљивији контумац основан 1730. године у Земуну јер су кроз њега морали да прођу сви људи и сва роба који су се кретали дуж главног пута у овом делу света, а чију је једну крајњу тачку чинио Беч, а другу Цариград. Петар Ст. Марковић, градоначелник Земуна од 1907. године до почетка Првог светског рата, у књизи „Земун од најстарији времена па до данас” овако је записао: „На овом земљишту, које данас покрива парк, стајао је некад толико познат контумац у коме се врло важни догађаји десише и у коме су толики познати људи провели своју контумацку периоду, као нпр. кнез Милош и Вук Ст. Караџић.”

Пут у Монархију увек је значио да и познати и непознати извесно време морају да остану у контумацу и да ту одлеже поменуту „контумацку периоду”. Тек потом, ако се код путника у међувремену не би приметили знаци болести, он би поред пасоша добијао и санитетско уверење - документ који нас неизбежно подсећа на садашњу шенгенску визу - после чега је могао да настави даље. За разговор је, пак, коришћен парлаториј - ограђен простор у који би с једне стране долазили људи из Турске а с друге они из монархије, па би се довикивали преко двоструке тарабе постављене на растојању да би били спречени да се додирну, а истовремено омогућавајући службенику контумаца да шета између њих и све пажљиво надгледа.

За саму трговину коришћени су растели где је - на пристојној и здравој раздвојености, слично као у парлаторију - сваки посао могао да се заврши. Наравно, све што би кренуло с турске стране (новац, роба, па и писма) стизало би на другу тек по спровођењу одређеног контумацког поступка.

Кад би, на пример, неки трговац из ондашње Турске хтео у растелу нешто да плати трговцу из монархије, прво би новац бацао у чанак са сирћетом смештен између две тарабе. Службеник контумаца потом би пришао и паре вадио дрвеном цедиљком налик на велику пљоснату кашику с рупицама кроз које би отицало сирће. Тек пошто би тако био очишћен од клица могуће болести, новац би се сматрао употребљивим и могао би да буде предат трговцу с друге стране тарабе, коме је и био намењен.

Звучи чудно, али процедура у контумацу налагала је готово исти поступак и за писма послата из Турске која су, зарад чишћења, прскана сирћетом. Како се временом ово решење показало лоше, поготово за сама писма претварана у кашу хартије и сирћета, смислило се нешто друго. У том новом, унапређеном поступку писма су отварана изнад посуде у којој би се налазило загрејано сирће да би се тим испарењима хартија дезинфиковала. Овај поступак свакако је био користан службеницима монархије - ако не због куге, онда свакако због читања писама или, другим речима, због шпијунаже. Тако су, крајем 18. века, забележене многобројне жалбе земунских трговаца који су сматрали да њихова писма, иако отварана, нису прописно накађена сирћетним испарењима и обележена печатом контумаца. То би значило да су службеници савесно отварали писма, вероватно их још савесније читали, али се нису много замарали испуњавањем прописаног поступка.

Ипак, за ту сврху постојала је чак и посебно направљена опрема, чији је опис сачуван, мада је тешко замислити како се тачно користила. Састојала се „од дрвене каде, с три одељења и гвозденим обручима за кађење писама, потом од гвоздене кадионице, једног малог меха за дување ватре и гвоздене решетке на којој су стајала писма”. Део те опреме могао је да се користи и за кађење просторија у којима су боравили људи, а позната је и рецептура смесе која је за то коришћена: пола унце шалитре, пола унце сумпора, девет полуунци шпанске смоле и девет полуунци стриракса које ваља добро иситнити и промешати и напунити кадионицу, онда смесу запалити и приступити кађењу. Ако је судити по саставу онога што је том приликом горело, овај поступак сигурно је за собом остављао и несвакидашњи мирис који би посетиоци добро и дуго памтили.

Поступку испитивања и дезинфекције подвргавана је и роба у зависности од врсте. Тако су товари поморанџи, лимуна и другог воћа пуштани из контумаца брзо, пошто би се у води опрали џакови у којима су ношени. Ако их вода не би добро очистила, завршили би бачени у ватру. Што се тиче кафе, пиринча и друге зрнасте робе, она се распакивала, а потом износила под за то намењену надстрешницу где би се ветрила око три недеље. Вуна, крзно, свила, плетиво и све друге врсте тканина, преко којих се зараза најлакше преносила, најдуже су се задржавали у контумацу, пуних шест недеља током којих је роба редовно окретана и ветрена.

Сви послови у контумацу носили су са собом опасност од могућности добијања куге. Међутим, једно задужење подразумевало је чак и тај ризик.

Памук је био озлоглашен због особине да преко бува које су се настањивале у њему задржава и преноси бактерије куге. Људи који су имали задатак да прегледају памук били су подвргнути најнеобичнијем протоколу од свих коришћених у контумацу. Они су, наиме, у памук завлачили голе руке понављајући тај поступак све док читав товар не би испревртали. Шта су тражили? Па, управо кугу. Пошто би завршили с таквим „ручним прегледом” памука, на извесно време одлазили би у изоловано одељење. Ако се после тога на њима не би појавили знаци куге, испитани или, тачније, испипани памук сматрао би се незараженим. Ако би се, пак, појавили симптоми куге, памук је сместа уништаван. Што се тиче особља које је на овакав начин утврдило зараженост робе, оно се лечило - у много случајева безуспешно, па је награда за добро обављен посао, нажалост, била смрт.

А ко би подлегао куги или каквој другој болести, изношен је кроз Бежанијску капију контумаца и ношен на такозвано кужно гробље на земунској Калварији. Пошто би били спуштени у раку, лешеви страдалих од куге посипани су негашеним кречом који је с бактеријама болести уништавао и њихове остатке. Кужно гробље посебно се раширило током 1795. године, кад је букнула једна од великих епидемија и кад су ту стизали лешеви и из контумаца и из самог Земуна.

Упркос страху од болести, пословима и задужењима, живот у контумацу текао је углавном мирно. Од три степена приправности проглашаваних у стању опасности од куге - „сумњивог”, кад је куга беснела у Турској, и „опасног”, кад је болест била на самој граници - ипак је преовлађивао трећи, „мирни”, кад о куги није било никаквих вести. Ипак, чак и тада, живот у контумацу значио је изолацију. А поред ње постојала је изолација и у оквиру самог контумаца који се делио на спољашњи, у коме су били смештени контумацисти, то јест путници, и унутрашњи, где је живела управа и друго запослено особље.

Управу контумаца и већину службеника у контумацкој послузи чинили су Немци. Ипак, и српски поданици Хабзбуршке монархије налазили су овде посао, па тако Јанко Шафарик у својој историји српске литературе наводи неког Михаила Максимовића који је као чиновник радио у контумацу око 1784. године, с пристојном платом и довољно слободног времена које је користио за бављење књижевношћу.

Они које је пут доводио у контумац у почетку су боравили у њему педесет два дана, да би касније то време било поступно скраћивано на, зависно од случаја, од три до двадесет једног дана. За то време били би смештени у куће за путнике, такозване колибе, са по четири собе и два огњишта, распоређене дуж средишњег простора, тамо где се сада пружа шеталиште земунског градског парка. Постојала је и једна боља зграда, такође са четири собе и два огњишта, али знатно лепше опремљена и намењена за „лица од положаја”.

О контумацистима је бринула контумацка послуга доносећи им редовно храну, при чему су строго водили рачуна да их не додирну. За јело је могло да се добије готово све, зависно од тога шта је ко од њих могао себи да приушти за оброк јер је свако плаћао своју храну и зими свој огрев. Ипак, цене су биле упола ниже за оне који су били сиромашнији.

Није сав живот у контумацу био посвећен испуњавању његових захтевних протокола. Постојао је и простор за слободно време. Тако је на месту садашње земунске гимназије постојала и гостионица с неколико соба за спавање, точионица пића („сханк”), бакалница, месара и вински подрум. Иако би се затварала с првим мраком, мирним гостима дозвољавало се задржавање у точионици.

У близини су подигнуте и две цркве, католичка и православна. католичка је била посвећена светом Року, заштитнику оболелих, који је приказиван с тиквом напуњеном травама и другим лекаријама, с раном на нози коју му је, по предању, нанео бесан пас, обично сликан иза њега, као опасан а ипак веран пратилац. Свештеника у православној цркви у прво време издржавао је сапунџија Тодор Апостоловић, познати добротвор који је цркви завештао велики део имања и по коме се једна земунска улица и данас зове Тошин бунар. Тек нешто касније управа контумаца пристала је да призна православног свештеника као једног од својих службеника и да му за то одобри плату.

Све у свему, живот на овом месту по свему је личио на онај који се водио у граду - једину, али огромну, разлику чинили су високи зидови, капије са стражарима и шанац с водом. И док су тај простор после неког времена контумацисти напуштали пролазећи кроз велика гвоздена врата у сам Земун, управа и посада били су осуђени да наставе живот у изолацији, надомак градске вреве и буке.

Због свог места на раскршћу путева два велика царства, међу контумацистима могу да се нађу многе познате и чувене личности, како је написао већ помињани Петар Ст. Марковић.

После краха првог српског устанка у земунском контумацу боравио је вожд Карађорђе. Вук Стефановић Караџић, због својих честих путовања, сигурно је навикао и на контумац и на његове протоколе. Сасвим сигурно прошао је кроз њега у рану јесен 1831. године, кад „колера изби на све стране”, како је потом написао у тексту „Особита грађа за историју нашега времена”, у ком је мрачним тоновима описао суровим шалама склону владавину кнеза Милоша Обреновића. И ту опањкани кнез, а и његов син Михаило, боравили су у контумацу. Овај потоњи у њему је нашао привремено уточиште после сукоба у Жабарима 1841. године, кад је био присиљен да напусти земљу.

Од страних контумациста најпознатији је сигурно француски песник епохе романтизма и један од ретких интелектуалаца ондашње Европе који је подржавао борбу малих народа за ослобођење од турске власти - Алфонс де Ламартин. По повратку с путовања по Оријенту, неко време је такође провео у земунском контумацу, о чему сведочи и стуб који су његови поштоваоци подигли на простору између две карантинске цркве а који и сада може тамо да се види.

Како је одмицао 19. век, тако је и куга у овом делу света јењавала, па је опадао и значај контумаца. Последња велика епидемија која је кугу преко Балкана довела у Европу била је 1837. године.

још од првог извештаја да се куга појавила у Турској и да се приближава граници, кнез Милош је предузео изградњу карантина на главним граничним прелазима истовремено оснивајући пограничне санитетско-полицијске кордоне. Узор за грађење ових установа били су му управо контумаци на граници с Хабзбуршком монархијом.

Но, и поред свих предузетих мера, куга је с турским војницима ушла у Србију. Захватила је јагодински, ћупријски, алексиначки и ваљевски округ. Главна битка водила се у Јагодини, средишту заразе. Поједини извештаји садрже податке о клиничком облику куге, па можемо претпоставити да су то први сачувани медицински извештаји послати званичној власти. Тада се у јагодинску битку с кугом умешао и неко ко је своја искуства с овом болешћу стекао у земунском контумацу. на позив кнеза Милоша, одатле је у Србију стигао изузетно способан и цењен лекар Карло Нађ. Захваљујући њему, као и раду месних органа власти, продор куге у Европу успешно је заустављен у Јагодини.

Још један службеник контумаца, Игњат Васиљевић, истакао се својим радом у време епидемије. Он је из Земуна послат у Цариград да тамо постави контумац. Пошто је посао завршио веома успешно и за то био одликован од самог султана Махмуда II, Васиљевић је имао несрећу да се приликом повратка удави у Дунаву.

Захваљујући труду службеника контумаца, епидемија куге никад није прешла границу Хабзбуршке монархије. Заустављена у Јагодини 1837. године, она никад више није, у значајнијој мери, продрла даље. По оцени многих стручњака, борба против куге допринела је да ондашња Европа буде задивљена предузетим мерама, чији је успех приписан и кнезу Милошу, али и лекарима земунског контумаца.

Упркос тим похвалама, лишени куге као главног разлога због кога су и основани, и земунски и сви други контумаци настављају да губе на значају. у наредним годинама број запослених знатно опада, док се прописане мере заштите све мање примењују.

Коначно, ликвидација ланца контумаца почиње 1869. године, да би тек четрнаест година касније контумац у Земуну био и званично укинут.

Кога детаљније занима више од сто педесет година дуга историја земунског контумаца, најсређенију грађу може да нађе у зборнику Бранка Најхолда „Хроника Земуна од праисторије до 1871”. А ко је вољан да сазна како је ишчезли контумац некад изгледао, још може да види један једини преостали део зида који га је некад опасивао. Скроман и неприметан, он стоји недалеко од центра Земуна, на углу Вртларске и Гундулићеве улице н