Сјајно доба српске историје отпочели су Немања и његови синови Сава и Стефан Првовенчани. Две трећине 12. века, све до појаве великог жупана Стефана Немање, изгледа као да је Србија ћутала, или тек тихо зборила. Подаци из тог доба само су делимични и посредни, вести недоречене, неповезане. Међутим, у једној генерацији, скоро изненада, ни из чега, као луча у тами, у рашким брдима израња ново доба. Доласком на власт Стефана Немање око 1166. године, први пут пишу се дела која ће допрети до нас. Од тих година можемо да ослушкујемо најпре слабе и ретке, па све јаче и дуже, истините гласове времена. Можемо да посматрамо и грађевине тог доба - макар оштећене, назиремо ликове - додуше изгребане и кишом испране, налазимо гробове - иако најчешће давно опљачкане.

Стефан Немања свој долазак на власт у Расу није дуговао византијском цару, који је званично био суверен Србије, него ју је задобио у борби - и то упркос византијској подршци његовом брату Тихомиру. Немања је био жупан Топлице (данас Куршумлија) у византијском суседству. Цар Манојло подарио му је и дворску титулу, као и једну наследну област. У житију свог оца, Стефан Немањић описује да се Немања, кад су га браћа на превару заробила и оковала, ослободио захваљујући молитвама светом Ђорђу. У бици код Патина - Звечана (Косово) 1168. године, Немања је поразио браћу и осигурао власт. Тихомир, ранији велики жупан, удавио се у реци Ситници. Након победе, Немања је изградио манастир Ђурђеве ступове, у знак захвалности свом заштитнику светом Ђорђу. Али, требало је још много напора и борбе да Србија постане самостална држава.

„Кад се сунце провезе кроз сазвежђе Рака, прође сазвежђе Лава, кад врелина Сиријуса поче да попушта и тамне сенке јесени стадоше да се назиру, тада цар крену на запад и улогори се код Филипоља.” Овако византијски хроничар, који је несумњиво имао и жељу да се бави књижевношћу, пише о походу византијског цара Манојла I Комнина против српског великог жупана, негде око 1172. године. Немања је искористио прилику да се придружи антивизантијској коалицији у којој су учествовали Млечани, Угари и Немци. Рат је отпочео повољно. Немањини ратници ушли су у приморје, заузели Скадар и Котор, напали Омиш. Појавили су се и у долини Мораве и узнемиравали ромејске постаје и путнике на путу Београд - Цариград. давнашњи циљ - родна Дукља - Немањи је већ био скоро надохват кад се изненада све преокренуло. Млетачку војску напала је куга и натерала је на повлачење. Неколико месеци касније изненада је умро угарски краљ - Немањин савезник, а престола у Угарској домогао се византијски штићеник. Велики жупан остао је сасвим сам пред византијским трупама.

Као и ранији владари Србије, велики жупан проценио је да је боље покорити се него се упустити у безизгледну борбу против царске војске. Док се с конопцем о врату, гологлав и босоног, пружајући мач у знак покорности приближавао цару, Немања није могао знати да ли ће се одржати на престолу жупана и каква ће му бити судбина. Цар Манојло и повео је Немању са собом у Цариград где је овај морао да прође још једно понижење - у царском тријумфалном уласку у град ушао је као талац. ипак, цар се према Немањи понео великодушно: звање великог жупана није му одузето, и као гост могао је до миле воље да разгледа величанствени град и царске дворце. Ретор Евстатије Солунски наводи да га је „задивио човек овај, коме није стас онај који природа људима додељује, него узрастом веома висок и изгледом наочит”.

Након што му је опроштено и кад се као покорни вазал вратио из Цариграда у Србију, Стефан Немања више није ни помишљао на нову побуну. Посветио се учвршћивању унутрашње власти, прогону јеретика и градњи задужбина. Као веран вазал слао је цару помоћне трупе. Све се, међутим, променило кад је цар Манојло и Комнин изненада умро 1180. године. У Византији су настали немири. Суседи су искористили слабљење Царства како би проширили своје поседе и остварили пуну независност. Први је био мађарски краљ Бела III. Стефан Првовенчани описује како су „преподобни свети Симеон и угарски краљ разрушили и опустошили до краја” град Средац. Затим се Бела иИИ вратио кући. Немања је са својим ратницима наставио. У текстовима Стефана Првовенчаног, јединог нашег средњовековног писца који је био владар и ратник, али није био калуђер, на тренутке засветлуцају одломци који сведоче о ратоборности и насилности тог доба.

„Пође са својом силом на град Перник и овај разруши силом својом и опустоши га, и град Стоб, и град Земун, и град Велбужд... и град Скопље, и град Лешки, и град Призрен, и град славни Ниш, и град Сврљиг, и град Равни... А земље њихове и богатства њихова и славу њихову претвори у богатство и у славу свога отачества и у славу велможа и људи својих.” Да краљ Стефан није претерао, сведоче хроничари Трећег крсташког рата који су шест година касније прошли кроз Београд, Браничево, Ниш, Сердику и видели само пустош и руине.

После похода на север, Немања је окренуо коње на југ. Са жаром се бацио на градове приморја. „Поврати Диоклију и Далмацију, отачество и рођење своје, истиниту своју дедовину, коју је насиљем држао род грчки и градове у њој сазидане од руку њихових...” Немања је освојио Скадар, Улцињ, Бар, односно читаву Дукљу. Његов нећак, кнез Михаило, потомак старе дукљанске династије морао је да се уклони. Забележено је да је Михаилова жена, кнегиња Десислава, у пратњи архиепископа барског Гргура и друге властеле, побегла 1189. године у Дубровник, где је предала два брода. Немања је за намесника у Дукљи поставио свог најстаријег сина Вукана који се помиње у једном документу већ 1197. године, уз которског кнеза Богдана и друге властелине као „краљ” Дукље, Далмације, Травуније и Топлице.

После освајања Дукље и приморја, Стефан Немања и његова браћа кнежеви Мирослав и Страцимир више година безуспешно су опседали Дубровник који је тада признавао званичну власт Нормана са Сицилије. године 1184. под зидине су довукли и опсадне справе, али град нису освојили. Стога су на крају склопили мировни уговор (27. септембра 1186) којим су потврђене раније границе између Дубровника и Србије и гарантована ранија права трговине Дубровчана по целој земљи, а посебно на тргу у Дријевима. Срби, посебно Захумљани, добили су право да слободно долазе у Дубровник и да тргују.

У многобројним ратовима Немања је значајно проширио дотадашње границе: на северу, области између Западне и Велике Мораве (Лепеница), на истоку Дубочица и крај око Врања, на југу Косово и Лаб, Хвосно, област око реке Дрим, а на југу, Зету, као и Хум и Требиње. Немањино доба означава и раздобље брзог процвата српске средњовековне културе. Гради се и обнавља низ манастира: цркве Св. Николе у Топлици, Св. Ђорђа у Расу (Ђурђеви ступови), Ђурђеви ступови у Будимљи, Свети Петар у Бијелом Пољу, Богородица Бистричка, Студеница, као и вечно живи Хиландар. Србија постаје привлачно средиште најбољих уметника из читавог краја, а посебно византијског света. Све ово омогућено је постепеним развојем разних привредних грана, посебно пољопривреде, занатства, рударства и трговине.

Свети Сава записао је да једном, кад је Немања ловио на „пустом ловишту зверова, изволи му се да на том пустом месту сагради манастир, код речице Студенице”. Верује се да је манастир Студеница грађен у раздобљу 1183-1196. године. Немања је изабрао место у шумовитом планинском пределу испод планине Радочела, на зеленом, пространом и тихом пропланку. Његов други син, Стефан Првовенчани забележио је како се Немања, „молитве чинећи из дубине срца, веселом душом труђаше о храму Пресвете, старајући се да брзо буде свршен”. Градитељи су били и са Истока и са Запада што је дало јединствену комбинацију византијске и романске архитектуре, свежину новине и снагу оригиналности. Студеница и данас стоји и плени све посетиоце попут мраморне сузе, скамењене молитве међу бреговима.

Немања подржава учвршћивање и развој цркве која, с друге стране, постаје његов главни ослонац за даље учвршћивање династије и државе, како споља, тако можда још више кад се ради о унутрашњим отпорима у појединим областима или жупама. Стефан Првовенчани приповеда да се бројна јерес појавила у Србији и да је Стефан Немања сазвао сабор на коме је донео одлуку да се покрене борба против „бабуна”, како су их тада звали у Србији. Верује се да се радило о богумилима. Ова у суштини идеолошка борба у оно доба подразумевала је спаљивање, одузимање земље, протеривање и сечење језика. Као и у сваком другом послу, и овде се Немања показао као успешан владар. Стефан бележи: „И сасвим искорени ту проклету веру, да се она не помиње никако у држави његовој...”

Последње велико ратовање Стефана Немање било је у време Трећег крсташког рата кад је његова војска искористила улазак немачких крсташа у византијске земље. Још претходне године, чим је сазнао за припреме похода, велики жупан послао је своје изасланике на двор немачког цара како би обезбедио савезништво. У Нишу, 1189. године, цар Фридрих Барбароса сусрео се са Стефаном Немањом и његовом браћом који су у то време поново рушили и палили по византијским земљама. Срби су по зими пратили крсташе све до Трајанове капије (данашња Бугарска). У наставку похода, Немањина војска разорила је градове од Сердике до Призрена. Затим су Срби заузели Скопље, Призрен као и крајеве Горњи и Доњи Полог. Међутим, Византинци су у последњем тренутку успели да смире односе с крсташима, да склопе мир и да, на крају, без борбе пребаце велику крсташку војску у Малу Азију. Овим су Немањини планови даље удружене борбе против Цариграда пали у воду.

Србија се нашла у сличном положају као у време Другог крсташког рата, пола деценије раније, кад је цар Манојло, чим је крсташка војска нестала с видика, кренуо да покори побуњену Србију (1149. године). Први корак цара Исака II Анђела након одласка војске Фридриха Барбаросе био је да крене на Немањину државу. У касну јесен 1190. године дошло је до жестоке борбе на реци Морави између српске и византијске војске, највећег отвореног сукоба још од битке на Тари 1150. године. Ратнике су предводили цар Исак II и велики жупан Стефан Немања. невични фронталним сударима, Срби су, уз велике жртве, били поражени. Немања је морао да склопи мир с царем, као и да врати неке од поседа које је претходно освојио.

Међутим, и поред пораза на Морави, мировни уговор с Византијом показао је да су године неуморних напора и борбе дале плодове. Јер, тим уговором изричито је призната самосталност Србије. Од тог доба велики жупан постао је самодржац јер је његова власт постала независна од цара, односно била је Божија воља, како су то касније Немања и његов син Стефан Првовенчани с поносом забележили у две „Хиландарске повеље”. Немања је задржао највећи део поседа које је раније заузео, а, као посебан доказ међусобног мира, признања и поштовања, успостављене су родбинске везе између две владарске породице. Цар Исак II дао је своју нећаку Јевдокију за жену Немањином средњем сину Стефану који је почашћен и високом титулом севастократора. Било је то својеврсно међународно признање ојачане улоге српске државе. Углед Немањића тиме је знатно порастао у очима њихових савременика.

Добивши самосталност, ородивши се с царем, утврдивши проширене границе Србије између Дрине, Мораве, Шар-планине, Бојане и Неретве, Немања је знао да се његов задатак на земљи, у отачеству, приближио крају. Предао је власт сину Стефану (Првовенчаном) 1196. године и замонашио се. „Раздавши све своје имање ништима, изиђе од владавине своје и деце своје и жене своје и учини себе удеоничарем неисказанога, и часног, и светоанђеоског, и апостолског образа, малога и великог. И би му наречено име господин Симеон”.

Монах Симеон остао је неко време у свом манастиру Студеници, а затим је, на позив сина Саве, „месеца октобра, осми дан” 6706. године по византијском календару, то јест 1197. године, отишао у Свету гору. Најзначајнији Симеонов чин као и његовог сина Саве било је оснивање манастира Хиландара који није било сасвим једноставно саградити. Требало је обезбедити новац, савладати отпор монаха из грчког манастира Ватопеда заинтересованих да Симеон и Сава остану код њих. Требало је, најзад, добити подршку заједнице Свете горе, као и царску подршку. Сава је стога отишао у Цариград како би обезбедио да Стефанов таст, цар Алексије III изда одговарајућу повељу - хрисовуљу. У њој се каже: „царство ми не одбивши то тражење... даде пречасним монасима, господину Симеону, пређашњем великом жупану, и његовом сину, господину Сави, ово златопечатано слово... и дарује им овим допуштењем, да их украсе како год хоће и да их васпоставе у манастир ником неподложан... него самосталан, својевластан и самоуправан...” Симеон је за првог игумана манастира одредио калуђера Мојсија.

У средњовековним српским хагиографијама посебно важан део посвећен је призорима смрти главног јунака. То је сасвим разумљиво имајући у виду значај који је средњовековни човек давао оноземаљском животу. Живот је само припрема за други свет, а животи светих који су приказани у хагиографијама треба да покажу шта су узори живљења и умирања.

Приказ смрти Симеона 1199. године, који је написао свети Сава, пун је узвишене туге која се меша са осећањем поноса због Божијег пута на коме се нашао његов отац. Последњег дана Симеон моли Саву да га положи на расу која је спремљена за његов погреб и да га „спреми потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ, да ме узме одавде.” Сава му је испунио све жеље наглашавајући да „онај кога се сви бојаху и од кога трептаху све земље, тај је изгледао као један од туђинаца, убог, расом обавијен, где лежи на земљи, а камен му под главом, и сви му се клањају, а он скрушено моли од свију проштења и благослова”.

Осам година касније Сава је добио посланицу од своје браће који га моле да донесе из Хиландара часне мошти Симеона не би ли се просветило отачество српско. Сава им је одговорио: „отворих гроб блаженога старца и нађох тело његово часно цело и неповређено, које је било ту у гробу осам година...” Мошти светог Симеона пренете су у његову задужбину Студеницу 1207. године. Проглашење монаха Симеона за свеца, прозваног Мироточиви (јер је из његовог гроба у Студеници текло миро), био је један од кључних тренутака средњовековне српске историје, можда чак и значајнији од проглашавања краљевине или архиепископије. Оно је имало за циљ да уздигне Србију и њену династију проглашењем сопственог, националног владара - светитеља. Држава Немањића тиме је добила светог покровитеља испунивши један од услова који су, према мерилима времена, били потребни за приступ у заједницу историјских и просвећених народа.

Од Немањиног доба, како је помало идеализовано написао Милош Црњански, „слика Српства на Балкану пуна је реда нашег дивног неимарства, зелених и модрих, надземаљских светлости нашег црквеног сликарства, трептавих пламенова жижака крај којих бдију у ноћи писци црнорисци, ученици белог Хиландара, величанствених појава средњовековних ктитора, владара просветитеља и светитеља, чије руке допиру до Сирије и Синаја дижући болнице и остављајући траг једне светле, средњовековне српске културе”.