Исход је била трагедија, застрашујућа и узалудна. Томе су допринели ужасни догађаји који су упропастили живот читавим генерацијама због заузимања неколико квадратних километара територије и ратничка машта, заседе, дуги брзи маршеви и муњевити маневри. А тамо доле, у источној Африци, један човек за само четири године постао је права легенда због сналажљивости, витештва, професионалне генијалности и хуманости.

Паул Летов фон Форбек, племић и професионални војник, командант немачких снага у источној Африци, у Тангањики, ветеран из Боксерских ратова 1900/1901. и из Херера у југозападној Африци 1904/1906. године. Кад је рат почео, он је уз себе имао свега 260 немачких војника и 2400 домородаца, колонијалних војника - аскера - који су одржавали мир. Убеђени да Берлински акт из 1884, који се тицао неутралности афричких земаља делте реке Конго више не важи, Енглези су отпочели операције. Дар ес Салам, главни град немачке Тангањике и Танга, бомбардовани су с мора.

Ипак, постојало је нешто што Енглезима није допуштало да мирно спавају: присуство ’’Кенигсберга’’, највећег, најмоћнијег и најбржег брода у овој области. Док се он ту налазио, ниједно савезничко утврђење у Индијском океану није било мирно, нити би заузимање немачке колоније било сигурно. Знало се само да ова крстарица вреба из вода око источне Африке. Проћи ће месеци док не буде откривена на око 25 километара од ушћа реке Руфиџи, а неће бити могуће избацити је из борбе пре јула 1915. године. Добро сакривени топови и посада показаће се као тврд орах за сламање.

У Танги се једно британско искрцавање завршило тешким поразом. Хиљаду војника домородаца борило се под командом Немаца и отерало осам хиљада Индијаца. Међу Немцима морал се уздигао до невиђених висина: био је то ко зна који по реду доказ њихове војне надмоћи.

Борбе су се наставиле све до велике британске офанзиве у марту 1916. године. Међутим, оно што је по мишљењу Енглеза требало да се оконча за месец-два, прерасло је у рат без краја и конца. Немци се повуку, па нападну (у Махиви октобра 1917. британска пешадија изгубила је 2700 од 4900 војника), па опет нестану.

Иако су у септембру 1916. године заузели око 85 одсто немачких поседа, главни град, приобаље и велика језера, Енглези и даље нису могли да се домогну војске Летова Форбека.

Новембра 1917. Форбек улази у Мозамбик, португалски посед, са 278 Европљана, 16 хиљада аскера и четири хиљаде носача. Тамо остаје десет месеци хранећи се чиме стигне и отимајући од Португалаца оружје и муницију. А кад су га гониоци сатерали у ћошак, мала војска враћа се у немачку источну Африку да би напала Северну Родезију, где вест да је 11. новембра потписано примирје ставља тачку на ово војевање.

Несумњиви херој ове дуге борбе је он, пруски племић. На чудесан начин остварио је свој циљ да упосли највећи могући број енглеских трупа повлачећи их с других, много важнијих фронтова. Ово његово умеће коштало је Велику Британију дванаест милиона ондашњих фунти и три пута више погинулих војника него у Бурском рату.

На крају сукоба у новембру 1918. године Форбек је још под оружјем, непобеђен. Снага личности, професионална способност и умеће у командовању људима учинили су га једном од малобројних легендарних личности Првог светског рата.