На једној од пустара Кијева, недалеко од Дегатјаревске улице, поред пекаре у којој је припреман хлеб за немачку војску, у слободно време, некако с пролећа 1942. године, почели су да тренирају радници, већина некадашњи фудбалери месних клубова „Динамо” и „Локомотива”. Кад је за то сазнао председник кијевске управе Леонтиј Форостовски, позвао је фудбалере и предложио им следеће:

- Зашто играте на тој запуштеној ледини? Немци су са стадиона „Зенита” одвели заробљенике и он је сад празан. Идите и тамо тренирајте!

Његову идеју подржале су и окупационе власти свесне да народу, да би био миран, ваља дати игара и хлеба. У то време биле су уведене прехрамбене картице уз које су Кијевљани сваке недеље добијали по двеста грама хлеба од мекиња. У пекари, где су радили и фудбалери, запослени су сваког дана добијали још по 200 грама хлеба. Иначе, већина фудбалера остала је у Кијеву из више разлога: једни су били заробљени па пуштени, други нису стигли да се извуку заједно са совјетским јединицама, трећима се, једноставно, никуд није ишло.

Дванаестог јуна 1942. године у „Новој украјинској речи” објављена је следећа вест:

„Отварање украјинског стадиона. Данас у 16.00 h биће отворен стадион Велика Василковскаја, улаз из Прозоровске улице. На програму су: гимнастика, бокс, лака атлетика и најзанимљивија тачка програма - фудбалска утакмица, с почетком у 17.30 h.”

На отварању је украјински фудбалски тим под именом „Старт” играо с екипом немачке војске, у ствари тимом састављеним од на брзину скупљених спортиста. „Старт” је победио високим резултатом. Следећег пута, у покушају да избегну нови пораз, Немци су извели потпуно нови тим под именом „ПЗС” за који су наступили најбољи спортисти тенковске дивизије окупатора. Меч је одигран 17. јула 1942. године и поново су убедљиво бољи били пекарски радници - 6:0. На голу победника стајао је Николај Трусевич, тада најбољи голман Совјетског Савеза.

Већ помињана „Нова украјинска реч”, једино гласило у Кијеву, наредног дана донела је следећу вест:

„Постигнути резултат ни у ком случају није права слика моћи фудбалера ‘Старта’. Немачка екипа има сјајне фудбалере, али они нису могли на време да се окупе пошто су расути по многим удаљеним јединицама. Код њих се, такође, осећа недостатак неопходног тренинга. А екипа ‘Старта’, као што је познато, састављена је од фудбалских мајстора ‘Динама’...”

Извештај с утакмице припремио је уредник Штепи, фолксдојчер и двоструки агент НКВД-а и Гестапоа.

Без обзира на убедљиве поразе у претходним утакмицама, Немци и њихови савезници Мађари жарко су желели да и даље играју, посебно јер је тим „Старта” постао љубимац не само Кијевљана него и окупатора. И утакмице су настављене. Деветнаестог јула на меч домаћину изашла је екипа мађарске војске. Наиме, у Кијеву и околини било је много војника из Мађарске чији је превасходни задатак био да чувају и бране мостове и железничку пругу. „Старт” је убедљиво победио 5:2. Ни у реваншу, који су одмах затражили, Мађари нису много боље прошли - поражени су резултатом 3:2.

Ови сад већ уобичајено учестали порази изазвали су незадовољство у немачкој команди. Посебно јер је, после пораза под Москвом и Стаљинградом, ауторитет Вермахта био опасно нарушен. И одлучили су да приреде прави реванш који ће и на фудбалском пољу доказати надмоћ аријевске расе - саставили су тим и назвали га „Флакелф”. Стари Кијевљани који су присуствовали том мечу причали су да се тим „Старта” у тој утакмици састао с елитном репрезентацијом „Луфтвафе”, ваздухопловних снага Немачке. У стварности изгледа да није било посве тако. Немачка екипа јесте била састављена од играча из различитих делова ваздухопловних снага смештених на аеродромима у Кијеву, Васиљевском и Бороспољском, али су у екипи били и пилоти, и техничари, чак и артиљерци. Међутим, навијачи који су присуствовали мечу видели су екипу за коју им се чинило да је састављена искључиво од војних пилота, изузетно утренираних војника, те отуд и прича која је дуго кружила као сасвим поуздана.

У коначном одгонетању правог стања ствари незаобилазна „Нова украјинска реч” тим поводом штампала је следећу вест: „Данас, 9. августа 1942. године, на стадиону ‘Зенита’ у 5 сати увече одиграће се друга пријатељска утакмица најбољих градских тимова, ‘Флакелфа’ и пекарске индустрије No. 1 - ‘Старт’.”

Домаћини су поново били бољи, овог пута победили су с два гола разлике.

Управо ову утакмицу совјетска пропаганда назвала је „мечом смрти” јер су после ње, по тој причи, фашисти стрељали цео тим „Старта”. Све се завртело много година касније, 1970, поводом прославе 25 лета од победе у Великом отаџбинском рату. Причу су покренули КГБ (Комитет државне безбедности), Централни комитет комунистичке партије Совјетског савеза, али и сам генерални секретар Леонид Брежњев, с циљем да исправе „историјску неправду”. Тада је, посмртно, звање хероја Совјетског Савеза додељено диверзанту НКВД Ивану Кудреу који је страдао у једном кијевском подруму затвору.

После дугих истраживања рехабилитовани су и фудбалери „Старта” за које се дуго након рата сматрало да су били сарадници окупатора и које је КГБ прогласио издајницима домовине. Сада су они неочекивано постали хероји. Фудбалери Н. Трусевич, А. Клименко, I. Кузменко и М. Коротких посмртно су награђени медаљом за храброст, а преживели Б. Балакин, Н. Гончаренко, Н. Мељников, М. Пустињин, В. Сухарев и Н. Свиридов примили су медаљу за војне заслуге.

У стварности, у време самог догађања, прича је, међутим, овако текла.

Предвиђајући још један пораз на фудбалском терену, окупатори су тог 9. августа 1942. године хтели да своју војску поштеде додатног понижења, па су утакмицу приредили на малом стадиону „Зенита”, прилично удаљеном од центра Кијева. Преварили су се у рачуну јер су, без обзира на удаљеност, кијевски навијачи напунили стадион до последњег места, закрчили пролазе и чак висили по околном дрвећу. На стадиону су прокључале не само фудбалске страсти. Била је то својеврсна битка између екипа Вермахта и Црвене армије, посебно јер је већини навијача неко близак војевао на правом фронту. Стадион се проламао од повика који су пратили антифашистичке пароле. Окупатору се то, наравно, нимало није допало, па је ухапсио неколицину најбучнијих навијача. А онда су из аутомата и пиштоља запуцали у ваздух...

Међутим, после (изгубљене) утакмице Немци нису ухапсили ниједног фудбалера противничког тима. Најбоља потврда да је то заиста тако било јесте податак да су играчи „Старта” одиграли још две утакмице: прву такође против „Флакелфа”, а другу с екипом „Руха”, састављеном од запослених у украјинским органима власти и радника у месним фабрикама. Оба меча добили су фудбалери „Старта” који су с тренинзима и утакмицама прекинули тек у јесен, кад су кренуле кише.

Добро, али откуд легенда о „мечу смрти” после кога је комплетна победничка екипа стрељана?

О томе је недавно говорио Јуриј Красношћок, један од непосредних сведока и памтиша тог времена:

„За време фашистичке окупације, радећи у телефонској централи, од Немаца али и од украјинских полицајаца чуо сам да су неки фудбалери ухапшени не због победе него зато што су, као радници пекаре No. 1, у брашно од кога су пекли хлеб за немачке јединице у Кијеву стављали разбијено стакло. Многи радници били су ухапшени, међу њима и четворица фудбалера: Трусевич, Клименко, Кузменко и Коротких. О томе ми је касније причао мој пријатељ који је био сарадник обавештајне службе. А ни бивши председник кијевске управе Леонтиј Форостовски у својој књизи ,Кијев под непријатељском окупацијом’ о томе не пише ни једну једину реч...”

У одбрану ухапшене фудбалске четворке устали су њихови противници, немачки и мађарски фудбалери. Једноставно, нису веровали да тако надарени играчи могу да стављају туцано стакло у хлеб намењен војним болницама, рањеницима и медицинском особљу, женама које је мобилисала окупациона администрација Украјине. Можда је њихова реч и могла да спречи стрељање кијевских фудбалера. Али, после пожара у кијевској фабрици спортске опреме „Спорт” (23. фебруара 1943. године), где су ремонтоване санке за немачку армију, Гестапо је стрељао више од половине радника и побио 200 талаца у Сирецком логору. Међу њима и четворицу фудбалера...

Одгонетање загонетне приче о „мечу смрти”, који су лета 1942. године одиграли фудбалери Украјине и фашистичке Немачке, државно тужилаштво Хамбурга започело је још 1974. године, одмах након што је у Совјетском Савезу кренула права лавина оптужби за злочин. И резултати свеобухватне истраге објављени су тек недавно. По речима државног тужиоца Ридегера Багера, немачки истражитељи успели су да, с пуним поуздањем, утврде околности смрти украјинских играча:

„Успели смо да утврдимо да су играчи Николај Трусевич, Иван Кузменко и Алексеј Клименко погинули много после утакмице, тачније, у пролеће 1943. године у концентрационом логору Сирце, у области Кијева. Стрељани су по наређењу команданта логора. На тај начин, њихова смрт никако не може бити повезана с резултатом утакмице...”

О причи која је дуго словила као „меч смрти”, у чијем је крупњању учествовало мноштво људи али и организација задужених за дневну одбрану такозваних виших интереса, понајмање има речи о драми учесника те гласовите утакмице, људи који су, углавном с породицама, прошли прави пакао од издајника до хероја. Неки ни то нису дочекали.