У Торонту је освануо кишовит и прохладан дан, сасвим уобичајено време за рану јесен у Канади. За мене је та недеља, 24. септембра ове године, била још један радни дан који ћу провести у води. Ујутру ме је позвао Хјубер Кретјен и замолио да му помогнем око једног члана ронилачког клуба. То је значило да по магли четири сата возим од Торонта до Броквила и да у одређено време стигнем до реке Свети Лоренц, на место где она извире из језера Онтарио. знао сам да ћемо имати пуне руке посла јер се за роњење пријавио један квадриплегичар. Али, за разлику од Џона Меклина, о коме је „Забавник” писао у броју 2853, који је као параплегичар први препливао Ламанш и чије је тело одузето од струка надоле, квадриплегичар не може да помера ни руке ни ноге.

Возећи се ка Броквилу размишљао сам шта је претходило и чиме сам се све бавио пре него што сам постао овлашћени учитељ роњења за HSA (Handicaped Scuba Association, односно Ронилачко удружење хендикепираних).

Пред очима су, као у немом филму, почеле да ми се нижу слике из прошлости: увек сам био поносан што нисам само Београђанин него рођени Дорћолац, што сам од најранијих дана од маме позајмио гитару и убрзо свирао с чувеним музичарима, попут Зорана Мишчевића, Чутуре, Злаје. Искрсли су потом догађаји везани за дане које сам проводио у Дому пионира, потом с друштвом, летујући на Јакљану, догодовштине из Прве београдске гимназије. Сећао сам се и даљег школовања на спољној трговини, у музичкој школи „Станковић”, затим на Музичкој академији у Сарајеву све док 1972. нисам доспео у Монтреал, а годину дана касније у Торонто. Кад сам се оженио (касније и развео) и био благословен децом Душком и Тијаном, имао сам већ приватне послове, али је одлазак на Бахаме пресудио да почнем да роним и да, као инструктор, почнем да радим и са здравим особама и са инвалидима. Заљубио сам се у подводни свет.

На језеру Онтарио стајао сам с Хјубером Кретјеном, сином Жана Кретјена, бившег канадског премијера. Хјубер је иначе оснивач и власник Ронилачког удружења хендикепираних. Убрзо се појавио Мајк који, иако је квадриплегичар, вози аутомобил марке „форд”, посебно направљен за његове потребе. Док смо помагали Мајку да се обуче у ронилачко одело и стављали му неопходну опрему, рекао ми је да је као канадски државни олимпијски репрезентативац тренирао у Крањској Гори и да је пре несреће која га је оставила у инвалидским колицима, пропутовао многе градове укључујући и Београд. Нисам га питао шта га је зауставило у лету јер сам већ знао да му је „пукао врат приликом неких скијашких вратоломија”. Опходио сам се према Мајку као према најздравијем рониоцу.

Кад смо ушли у мутну и хладну воду реке Светог Лоренца припремио сам се на изузетно тешке тренутке који ме чекају. Пошто уобичајени ронилачки знаци рукама нису били могући, испод воде сам с Мајком могао да се споразумевам само очима. Под водом се лебди, не плива се, тако да је унапред требало предвидети тачну количину олова која ће омогућити да Мајково тело полако тоне до одређеног циља на дну. Врло је важно унапред одредити да његово зарањање не буде пребрзо и да, кад себи стиснем нос да изједначим притисак у ушима, то и њему урадим. Дупло више сам морао да радим перајима јер мој „штићеник” не може да помера ноге. Ако треба да га повучем за руке, то треба да чиним што пажљивије да га не бих повредио јер под водом он нема осећај бола.

Полако смо се спустили до дубине од двадесет метара. Атмосфера је сабласна, ограничена видљивост прети неслућеним замкама. Струја нас носи преко оштрих стена на дну реке. Знатижељне рибе застају поред нас да би провериле ко смо и шта смо, да им нисмо можда могућа храна. Вучем Мајка према олупини брода, циљу који смо предвидели као пустоловину за тај дан. Лебдимо изнад потонуле лађе. Гледам Мајка и у очима му препознајем радост и узбуђење.

Иако знам да с хендикепираним рониоцем нипошто не смем да уђем у утробу брода, поново га хватам за руку и вучем га што ближе потонулој лађи. у оделима смо и немамо никакав физички додир, али одједном ми се учинило као да се кроз воду осетило неко необично струјање - да ли је могуће да то Мајк пева од среће?

Све време усредсређен сам на Мајка и строго водим рачуна да му се неки део опреме не закачи за гвожђе које штрчи из утробе лађе, маскирано алгама у које је обрасло. Стрепим да му се цеви за довод ваздуха не прекину, да случајно не закачи ногу или руку, да не учини нагли покрет главом и не изгуби маску... Истовремено пазим да у сваком тренутку тачно знам где се налазимо, на којој смо дубини, колико нам је ваздуха остало у цилиндру, колико времена још можемо да проведемо под водом и, што је најважније, како да се вратимо на место одакле смо кренули.

Мајк и ја смо под водом остали нешто мало краће од сат времена. Иако ми то никад није отворено признао, добро знам да Мајк живи сасвим другим животом под водом - одједном се осећа покретним премда и даље не може да помера руке и ноге, читаво тело му лебди слободно као астронауту у безваздушном простору. Мајк је усхићен што је урадио нешто што се и њему, док је још био здрав и покретан, сасвим подразумевало.

По завршеном роњењу, ослобађам Мајка опреме и тегова и он, све док Хјубер није стигао с посебним колицима за воду, плута на површини. Изводимо га на суво. С лица му не силази осмех. Нису потребне речи, добро знам колико је то искуство Мајку повратило веру у живот. А и мени.