У ери водовода и канализације, бунари су постали диносауруси - чак и на селу. А не тако давно свако веће сеоско двориште красио је бунар - дубока вертикална и округла, обично озидана јама из које се вади подземна вода. Да би се очувао квалитет пијаће воде у бунару, те јаме су одозго прекриване нарочитим грађевинама, обично с доњим делом од камена на који се наслањала дрвена грађа, с поклопцем изнад самог отвора, пречагом изнад отвора око које се увијао ланац на коме је висила кофа, а изнад свега је на неколико дрвених стубова почивао кров, мало већи од основе бунара. Дрвени део бунара по правилу је био лепо обрађен, рецимо изрезбареним летвицама, некад и осликан, па су бунари често били прави украс дворишта у коме су стајали.

У крајевима где нема подземне воде, бунар је јама - ископана људском руком - у коју се скупља кишница (другачије се то зове чатрња, негде и убао).

У неким крајевима бунар је исто што и извор, али не било какав већ ограђен и подешен да се из њега вади вода - на пример, у једном опису Качера с почетка прошлог века стоји: „Извори су махом чесме, или су ограђени даскама, и онда их зову бадњима или бунарима.”

У народној песми бунар је исто што и „вода из бунара”: Не пере га ракили сапуном, ђ Већ га пере леденим бунаром.

У техничком смислу, бунар је свака дубока вертикална рупа у некој грађевини (тако у народној песми, на пример У дората Жива мира нема ђ Ногом копа, бунарове гради, и у лепој књижевности, на пример код Његоша и Иве Андрића).

У Банату је бунар исто што и „вир, дубоко место у реци” - оно што се другде зове и бунарић.

У Црној Гори бунар је „земља којом се огрне стабљика кукуруза”, а затим и „гомила (уопште), велика количина нечега”.

Бунар је турска реч распрострањена на читавом Балкану, а у српском језику посведочена од 17. века. Толико се одомаћила да су од ње начињене многе изведенице, не само најосновније, деминутиви и аугментативи (на пример бунарић, бунарче, бунарчић или бунарина, бунарчина, бунарача, бунариште), већ и такве као бунарка „зељаста биљка која расте на влажним местима, Монтиа фонтана” или бунарџика „врста јабуке” и друге. Пре него што је вода у наше куће почела да стиже кроз славине, копање и изградња бунара били су важан занат којим су се бавили нарочити мајстори, бунарџије (отуд и презиме Бунарџија), а њихово умеће звало се бунарџилук, ређе бунарство.

Занимљиво је да данас, када прави бунари нестају из нашег окружења, у говорном језику од именице бунар настаје глагол избунарити „ископати, извући из дубине (обично нешто затурено или заборављено)”. Старији читаоци ће се сетити да је у време када је почињала мода пијења флаширане минералне воде, обична „чесмовача” у београдском жаргону звана аква бунарика (каобајаги латинско аЬуа бунарица).

Иако је бунар данас застарела, превазиђена направа, своједобно он је био велики напредак према оном што је првобитно означавао синоним бунара, домаћа реч студенац „природан извор (хладне) воде подешен за точење воде” - иначе зван још и кладенац, ступа, врело, зденац. Ова последња именица, иако се то на први поглед не би рекло, исто је што и студенац, односно обе потичу од придева студен „(јако) хладан”. У то нас уверава постојање његовог дијалекатског облика зден „студен”, затим глагола зденчати „постајати хладан, леден”, даље именице зденчар „бунарџија” или зденчаница „хладна вода из бунара” - кажу, не ваља да се њоме залива биље јер би се оно могло нахладити. Дакле, нема сумње да је зденац исто што и студенац. А то је, пак, општесловенска реч, у значењу или извора или бунара - често и оба, позната већини словенских језика, на пример бугарско студенец, словеначко studenec, руско студенец, украјинско студениц, белоруско студзен4, слично и чешко студнеЗ, словачко студнЗа, пољско студниа...

Бунар као извор животно важне воде с једне стране, и као рупа у земљи, то јест веза с доњим светом с друге стране, митско је место. Око бунара се плету многа народна веровања и бројне забране (везане за време када му се прилази, или за особу која сме да му прилази). Он је истовремено чисто место које се налази под заштитом Богородице или свете Петке, затим место где бораве виле и водењаци, духови предака, заштитници домаћинства, али и потенцијални извор нечисте силе, духова болести, извор чини... Мотив огледања у бунару често се среће код свих Словена - док Бугари верују да ће ако се у зору нагну над бунар у њему видети ликове својих покојних предака, Срби са севера Косова верују да трудница треба да се огледа у бунару да би се лакше породила - а Краљевић Марко је, на вилин савет, гледао у бунар да би сазнао свој смртни час.

И на крају једна важна напомена: кад год се нађете поред неког бунара жеља, немојте пропустити да у њега убаците новчић - никад се не зна да ли ће се то исплатити.