Клод Моне је у Живернију провео другу половину живота, од 1883. до 1926. године. Тамо је купио кућу са запуштеном окућницом које је постепено уредио „онако како су ми моје очи налагале”, записао је покретач импресионизма. Био је опседнут вртларством и сав новац улагао је у башту. (Кад се у поплави столећа, 1910. године, Сена излила и преплавила све баште у Живернију, готово је доживео нервни слом.) Сам је бирао биљке, распоређивао их и одржавао. Цвеће чије се боје „слажу” или имају сличну боју садио је тако да цветају у исто време. Из баште је уклонио чемпресе и цвеће тамне боје јер их није волео. Куповао је часописе за хортикултуру, размењивао савете о вртларству, сакупљао адресе расадника... А кад је све уредио по свом укусу, био је очаран бојама и светлошћу у башти - она је постала његово омиљено место стварања и надахнућа. Био је задовољан и како изгледа кућа. У њој је сад могао да прима галеристе, купце и пријатеље. Клод Моне волео је вино, добру храну и друштво, па су гости код њега радо свраћали.

Пошто је прва супруга Клода Монеа умрла, он се оженио Алисом, удовицом Ернеста Ошедеа (који је био веома богат власник робних кућа и велики купац Монеових слика). у Живернију је живео са своја два сина, Алисом и седморо њене деце. Монеов син Жан и Алисина кћерка Бланка касније су се венчали, и Бланка је неговала сликара до његове смрти.

Док је Моне још био жив, у сеоце Живерни доселила се група америчких уметника који су сликали у духу импресиониста. Та колонија постојала је све до 1992. године. Да би се одржала традиција, Монеова кућа је обновљена и додати су апартмани и велики атеље у коме већ годину дана живе и раде три сликара из Америке. То је и захвалност америчким дародавцима који су помогли да Живерни данас буде најпосећеније место у Нормандији.

Посебна прича је Монеова водена башта у Живернију. После дугог убеђивања, Моне је од општине добио дозволу да се једна речица прошири и претвори у језерце у његовом врту. Ту је засадио локвање које је неуморно сликао од 1897, па све до краја живота 1926. године. Записао је: „У почетку нисам мислио да ћу их икада насликати. Једног дана сам их погледао и одушевио се. Узео сам боје и од тада они су моји једини модели.” Тако је у историји сликарства настао јединствен циклус - „Локвањи” - 22 платна са истим мотивом. ове водене цветове Моне је сликао кад на њих пада сенка жалосне врбе, сјај јутарњег сунца, кад их покреће ветар, кваси киша... и тако тридесет година. Иначе, док није оперисао катаракту 1923. године, Моне је био полуслеп.

Године 1918. одлучио је да слике поклони Француској. Био је то његов сликарском поезијом исказан одговор на варваризам и жртве у Првом светском рату. Замислио је да слике буду изложене у просторијама с кружним зидовима. Жеља му је испуњена. У музеју Оранжери, у парку Тиљери у Паризу, архитекта Камиј Лефевр пројектовао је кућу за „Локвање” - две овалне просторије са стакленим кровом по чијим зидовима су „Локвањи” кружно постављени: осам великих слика, састављених од 22 платна висине 2 метра, у укупној дужини од 90 метара. Изложба је отворена 1927. године, али тадашњи посетиоци музеја нису били одушевљени. Због слабе посете касније су у тим просторијама излагана и нека друга дела, а кров је затворен. Тек у пролеће 2006. године ове просторије су обновљене како је првобитно било замишљено. „Локвањи” у њима нуде савршен спокој и посебан призор и духовни доживљај - посматрање нечега што се стално мења, а у исто време и понавља.