Велики кнез Кијева и све Русије Игор Олегович никада није гајио превелике верске амбиције. Далеко од тога да није био побожан: поштовао је све свете празнике, редовно се причешћивао, искрено је веровао у Свето тројство, Богородицу, дела светих... Али, манастирски пост, ноћна бдења... Игор Олегович је препуштао калуђерима, а он се, као и сваки кнез, прави Рјурикович, посвећивао међусобној борби с рођацима, отимању око удеоних кнежевина, забавама и женама, добрим коњима, лову на лисице и многим другим збивањима драгим кнежевској породици. Међутим, на Божијем путу припремало се кнезу Игору изненађење...

Средњовековна Кијевска Русија није била централизована држава. Била је подељена на удеоне кнежевине којих је било на десетине, а међу којима је најстарији и најважнији био велики кнез у Кијеву. Удеоних кнежева било је много, а сви су они, као потомци легендарног Рјурика, гајили наду да ће освојити и најважнији - кијевски престо. Тако се са сваком новом генерацијом кнежева кијевска Русија цепкала на све већи број више или мање независних, најчешће међусобно зараћених кнежевина...

Кнез Игор Олегович припадао је породичној грани чернигорског кнеза Олега Свјатославича, која се у више генерација сукобљавала око престола великог кнеза у Кијеву с потомцима једног другог великог кнеза и рођака: Владимира Мономаха. Игоров брат Всеволод Олегович протерао је 1139. године из Кијева једног од синова Мономаха и тако постао велики кнез. Игор му је постао десна рука.

Кнез Игор рано је имао посла и са Угарима, а преко њих и са Србима. Године 1144. напао је галичког кнеза Владимирка коме је у помоћ пристигла угарска војска под командом бана Белоша, познатог српског жупана, брата угарске краљице Илоне (то јест Јелене Српске, кћерке српског жупана Уроша I). Владимирко је уз помоћ угара успео да се одупре кнезу игору и остао је да влада у Галицији. Касније су се Олеговичи и Владимирко помирили, али се Угара нису решили: ови су почели да подржавају другу страну - Мономаховиче, а посебно кнеза Изјаслава Мстиславича, чију сестру је бан Белош испросио за свог нећака, угарског краља. Исте те године дошло је до промене великог кнеза у Кијеву, која је пресудно утицала на живот Игора Олеговича. Наиме, те године Игор је постао велики кнез, након што се његов старији брат разболео и повукао. Али, била су то времена када је било лакше постати него дуже остати велики кнез у Кијеву. Можда би било боље да је нови велики кнез задржао своје старо, али сигурније место и своју стару дружину.

Поставши велики кнез, Игор се одмах суочио с две велике недаће. Једна су били становници Кијева којима је претходни владар, Игоров брат, остао у лошем сећању. Без обзира на то колико се Игор трудио, а то и није било одвише, Кијевљани му нису веровали и тражили су да удаљи и казни све најближе сараднике његовог брата, а посебно порезнике. Друга невоља звала се Изјаслав Мстиславич, волинско-владимирски кнез који је, уз помоћ палатина Белоша и Угара, намеравао да постане и велики кнез. Започела је огорчена борба, уз унутрашње сукобе и страно (угарско) мешање. и, није прошло дуго, а Кијевљани подигоше устанак против кнеза Игора...

У августу 1147. године долази до одсудне битке две групе кнежева и њихових дружина које предводе Изјаслав Мстиславич, миљеник кијевљана, с једне, и Игор Олегович, велики кнез, с друге стране. Изјаслав је поново добио помоћ од Угара, његове снаге су бројније и срчаније, па војска великог кнеза у једном тренутку једноставно окреће коње и бежи. Али, тог дана велики кнез Игор заиста није имао среће. Док је бежао, његов коњ упао је у живо блато и Игор је допао шака својих победника. Народ у Кијеву тражио је од Изјаслава строге мере и освету, но овај је то одбио. У средњем веку у византијским земљама улогу затвора имали су манастири, па је Изјаслав послао свог заробљеника и рођака у манастир Светог Јована у Перејаславу, даље од Кијева.

Наиме, постоје две верзије. Према једној, Игор се у манастиру (неки наводе и подрум у коме је чуван) тешко разболео и, мислећи да ће да умре, затражио је да се постриже и постане монах. Према другој верзији, Игор је био приморан да постане монах или да се суочи с љутитим Кијевљанима што, као што ћемо видети, не би по њега било добро решење. Уосталом, и свргнути византијски цареви су, желећи да избегну драстичнија решења (погубљење, ослепљење...), често постајали монаси. Те 1147. године манастир Светог Јована добио је новог схимника по имену Давид. Монаху Давиду ђаво није дао мира - или је то била ипак само Божија воља. Оздравивши, он се, из данас непознатих разлога, у септембру 1147. године упутио у Кијев учинивши тиме одсудну грешку у свом животу, а ступајући на стазу мученичког краја и обећане среће у оном другом.

Појава монаха Давида, односно раније омраженог великог кнеза Игора Олеговича, изазвала је немире у Кијеву у ком, по несрећи, тада није било великог кнеза Изјаслава него га је заступао његов брат кнез Владимир Мстиславич, други јунак наше приче. Стари руски летописци описују драматичне догађаје чији су учесници несрећни монах Давид, његов домаћин кнез Владимир, који је покушао да га заштити, и кијевска светина која извлачи Давида из цркве и напада га. Кнез Владимир и кијевски митрополит у последњи час успели су да спасу Давида. Владимир се уплашио и одвео је Давида у кућу своје мајке, а онда хитно послао људе по великог кнеза Изјаслава. Али, светина гладна крви није се примирила. Они упадају у кућу и успевају да се поново домогну монаха Давида и - ту је крај. Митрополит, свештеници и монаси чупају косе и проклињу кијевљане, али монаху Давиду нема спаса. Летописац ће још записати и да су на одру монаха Давида све свеће одједном, саме од себе, засијале и да су се почела дешавати чуда. Ако Игору Бог није био исувише наклоњен на овом свету, мученичка смрт у монашкој ризи изгледа му је донела милост на другом свету.

Бројни руски кнежеви наставили су да се међусобно туку, уз широкогрудо припомагање странаца, Мађара, Пољака, Чеха и Византије. Изјаслав Мстиславич изгубио је престо већ августа 1149. године за рачун његовог стрица Јурија Долгоруког, кнеза Суздаља, кога је подржавао византијски цар Манојло Комнен. Изјаслав је онда послао свог брата Владимира Мстиславича, злосрећног домаћина, покојном кнезу Игору на угарски двор да издејствује нову помоћ.

Владимир је двоструко успео. Не само да је довео угарске трупе, уз чију помоћ ће од 1150. године Изјаслав Мстиславич поново владати у Кијеву до смрти 1154. године, него је довео и невесту која је говорила српски - кћерку свемоћног палатина, српског жупана Белоша, којој руски летописац неће забележити име него ће је називати надимком Бановна. Наравно, није лукави палатин Белош послао своју кћи тако далеко на север само зато што је заволео златне куполе кијевских цркава, или зато што га је опила ширина руских степа и моћ руских река. Он је, поред веза с Русима, у овом браку у првом реду видео могућност да се посредно ороди с угарском краљевском породицом (јер је, као што смо раније поменули, Владимирова сестра била већ удата за угарског краља). Ова кнегиња биће прва у историји забележена директна веза између српске и руске владарске породице.

Не може се рећи да се кнез Владимир није трудио да иза себе остави име достојно предака. Закаснело дете великог кијевског кнеза Мстислава Великог, рођен 1132. године, Владимир није ни запамтио оца. Растао је уз мајку, бојарску кћер, у сенци свог много старијег брата Изјаслава Мстиславича. Можда је због тога Владимир заувек остао „велико дете” које тражи ауторитет код других и чија воља никад неће бити довољно чврста да не завреди погрдне епитете руских летописаца попут „вероломни” и „малодушни”.

Владимир је добио удеону кнежевину дорогобушку, с престоним градом Владимиром-Волињским. И живео је, изгледа, лепо с Бановном, с којом је изродио синове по имену све на -слав: Ростислав, Мстислав (такође кнез дорогобушки), Јарослав и Свјатослав. У једном руском летопису забележено је да је од Јарослава имао и унуке Изјаслава и Ростислава који, нажалост, нису поживели.

Након смрти свог брата великог кнеза Изјаслава, Владимир је наставио борбу с рођацима и отимање око удеоних кнежевина. С времена на време рођаци би га отерали из једне удеоне кнежевине, али би он, уз помоћ других рођака, засео у другу. Мењају се тако Туров, Галич, Слуцк, Вишгород... Под 1156. годином руски летописац бележи да је у једном изненадном нападу на свог стрица кнез Мстислав заробио Владимирове мајку и жену. Али, док је ова вест стигла до Белоша, Бановна је вероватно већ била на слободи.

А много година касније, још једном је Владимир, у петој деценији живота, последњи пут, заиграо у улози вечитог статисте. Ниједан од петорице његове старије браће, синова великог Мстислава, више није био жив. Ни таст Белош већ одавно није био на власти у Угарској. Давно су поумирала и седморица Владимирових стричева... Владимир је тако, силом прилика и природе, постао најстарији у кнежевском братству, па тиме и легитимни претендент на престо великог кнеза. И заиста, није га мимоишла ни та част - али без заслуге. Летописац наводи да су Владимирови братићи 1171. године заузели Кијев и да су га позвали да седне на престо великих кнежева.

Међутим, не стигоше летописци ни поштено да забележе име новог великог кнеза кад је, само четири месеца касније, 1171, објављено широм руске земље да је велики кнез Владимир - преминуо.