Какво је порекло именице устав? Она и њене изведенице уставност, уставотворац, уставобранитељи, уставотворна скупштина... речи су вазда актуелне од оснивања модерне српске државе до данас. Међутим, устав је постојао и много раније, чак и пре немањићке Србије - тада само као термин (православне) цркве.

Дакле, иако данас у речницима на првом месту стоји „Устав је основни закон, који служи за темељ другим законима, наредбама и прописима” или мало опширније „Устав је основни државни закон, највиши правно-политички документ једне државе који одређује начела и облике државног и друштвеног уређења, прописује права и дужности грађана” (некад и „основни законски документ неких већих међународних и/ли државних организација”), изворно је устав био нешто друго, што се очувало у данас застарелим значењима „основна уредба православне цркве” или „правилник по коме се живи у манастиру”. О овоме ће још бити говора касније.

Иако је у правном систему устав „старији” - дакле пречи и важнији - од сваког закона, језички гледано, закон је знатно старија реч него устав. У сваком случају, да би се говорило о уставу, треба прво знати шта је закон. Тај се термин данас дефинише као „нормативни акт, издат од стране законодавног органа, који садржи општеобавезне правне прописе”. Ову стару домаћу реч имају сви словенски језици и то још из раздобља када њихови говорници нису били организовани у државе већ у племенске заједнице - дакле у прасловенско доба, крајем старе и почетком нове ере. Тада је закон био „обичај”, негде и „брак”, потом „завет” (у библијском смислу, као Стари завет и Нови завет), затим „вера” или „вероисповест” (при чему је у том систему грчки закон „православље”, римски закон „католичанство”, а турски закон „мухамеданство”, а за човека се каже да је, на пример, римскога закона). Сва ова значења још постоје у српском језику, у народним песмама и у дијалектима.

Али, вратимо се именици устав. Она постоји „тек” десетак векова - прво у старословенском (сетимо се, то је био језик Ћирила и Методија - јединствен током 10-11. века, да би се потом развио у претече данашњих јужнословенских језика), затим у старосрпском где је први пут писмено посведочена почетком 13. века, у једној исправи Стевана Првовенчаног: и по тому божЬствЬни сЬ законЬ научивЬше по црЬковному уставу и предањи, касније у даровници цара Душана из средине 14. века: сЬ всеми правинами и устави царЬства ми, такође у даровници деспота Стефана: Да имамЬ од манастира за овази адрЬфата сицеви поменЬ по уставу светихь отЬцЬ, затим и у једној верзији Александриде из 16. века: Римљане увећаше Александра ... на отачаских уставех и законих града молити га, да их не покоље. Средином 18. века славонски исусовац Канижлић користи синтагму закон уставах или обиЧајах црквених.

Именица устав изведена је од глагола уставити, али не у његовом данашњем значењу „зауставити”, од кога потиче и конкретна именица женског рода устава „брана, препрека” - што са правним термином свакако нема везе, упркос неким лаичким тумачењима по којима је устав брана, препрека владарској самовољи (о неодрживости таквог мишљења сведочи с једне стране старина речи устав, а с друге њена првобитна употреба у црквеном контексту). Изворно је значење глагола уставити, у старословенском а касније и у старосрпском, било „поставити, установити, одредити” (на пример, свети Сава опомиње: Не забЫваите ученија своего правовернаго закона мноју устављенаго), те је стога од њега изведена именица устав значила „оно што је постављено, установљено, одређено”, дакле „правило, пропис, норма, закон”. Тај се термин прво тицао религиозне и црквене тематике, а временом је почео да се користи и у световној сфери, често се - како показују горенаведени примери - преплићући са речи закон. Тек у модерно доба, с развојем правног система и државне управе, искристалисао се нама познати однос у коме је устав надређен свим законима.

Данас још само чешки и словеначки језик користе исту ову реч, и то у облику женског рода ustava, док се остали словенски језици служе интернационализмом конституција и слично, пореклом од латинског constitutio (која је ушла и у већину других европских језика, као италијанско costituzione, француско и енглеско constitution, немачко Konstitution...).

И најзад, да ли сте чули да неко пише - или да је књига написана - уставом? Да, и то је (било) могуће јер је устав и назив за „свечано мајускулно, унцијално писмо (у глагољској и ћирилској палеографији)”. Средњовековним преписивачима устав је био такорећи врста фонта, као што је нама данас Times New Roman или Arial.