На Универзитету Харвард почетком октобра ове године по 16. пут додељена је позната „Иг Нобел награда”, својеврсна пародија на Нобелову награду. Њен назив је мала игра речи на енглеском језику. Наиме, реч „игнобле” значи ниског порекла, поспрдан, а њеном малом променом добијена је јасна алузија на Нобелову награду. Ова необична награда додељује се научницима и изумитељима широм света чији радови на први поглед изгледају помало шашаво, али, кад се мало размисли, од њих понекад може бити и користи. Већ сами називи радова довољно су речити: „Зашто се завеса туш-кабине лепи за наше тело”, „Експоненцијално опадање пивске пене”, „Утицај ‘Ратова звезда’ на понашање скакаваца”, „Повреде настале од удара кокосових ораха”, „Испитивање сила потребних да се овца вуче преко различитих површина”...

Комисија која додељује награду протеклих година имала је потешкоћа да увери јавност како су у питању стварне теме иза којих стоје најчешће врло озбиљни људи који не виде ништа необично нити смешно у свом раду (као, на пример, изумитељ система за заштиту кола од крађе заснован на бацачу пламена који спржи и лопова и све око њега). Како награда постоји већ 16 година и стекла је одређену славу, сада је комисији већ мало лакше јер се људи и сами пријављују, универзитети подносе спискове објављених радова, предузећа предлажу своје стручњаке који су необичним начинима дошли до озбиљних резултата... Ове године поднето је око 7000 пријава разних шашавих открића, па је комисија с муком одабрала добитнике у свега десет категорија.

На свечаности уприличеној у свечаној сали Универзитета Харвард окупљени студенти и радозналци гађају лауреате авиончићима од хартије. За њихово уклањање с позорнице задужен је професор физике Рој Глаубер који носи титулу „Чувар метле” и њом марљиво чисти неред већ десет година заредом. Прошле године био је оправдано одсутан - баш у то време примао је праву Нобелову награду за свој допринос физици! Иначе, неколико правих нобеловаца обавезно присуствује свечаности додељујући „Иг Нобел награде”. Ове године ту су били Дадли Хершбах (добитник награде за хемију 1986. године), Вилијам Липскомб (такође за хемију, 1976. године), Рич Робертс (за медицину 1993. године) и Френк Вилчек (за физику 2004).

Награду су добили Ајван Шваб с Калифорнијског универзитета у Дејвису и посмртно Филип Меј с Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу, за истраживање и успешно објашњење чињенице како детлића не заболи глава док бесомучно кљуца у дрво 12.000 пута на дан. Сваке секунде детлић то учини око 20 пута покрећући главу брзином од 0,7 метара у секунди. Човек који би на такав начин ударао главом у зид убрзо би имао не само главобољу већ и обилно крварење унутар лобање. Међутим, детлићу се не дешава ништа лоше зато што, пре свега, има несразмерно мали мозак у поређењу с очима и величином главе (што можда објашњава зашто није смислио никакав бољи начин да дође до хране, сем да кљуца по стаблу). Око мозга постоји нарочито ткиво које, на известан начин, може да се упореди с пенастом гумом коју људи користе за паковање осетљивих уређаја. Ткиво не оставља простор за потресе мозга, али га истовремено и не притиска превише. Сем тога, мишић језика детлића протеже се дуж лобање постајући својеврстан амортизер који додатно ублажава ударе. Мишићи вилице скупљају се пре сваког удара у дрво преносећи силу с мозга на подножје лобање. До већине ових резултата Филип Меј дошао је још 1976. године. Офталмолога Шваба додатно је занимало како детлићу не испадну очи током силовитих кљуцања. Помно прегледајући успорене снимке, утврдио је да детлић има нарочити очни капак који се хитро спушта непосредно пре удара кљуна о дрво и још хитрије отвара након тога. Капак штити очи од опиљака и других шкодљивих честица које врцају на све стране док детлић кљуца. Истовремено, овај капак је и својеврсни „возачки појас за спасавање” који задржава очи у дупљама приликом сваког удара. Премда је Меј дао одговор на питање о главобољи детлића, Шваб је тај који је упознао научну јавност с овим открићем у свом делу објављеном 2002. године. Зато су награду добила обојица.

Васмија ал-Хоути са Универзитета у Кувајту и Фатен ал-Мусалам из Јавне службе за заштиту природе Кувајта награђени су за испитивање начина исхране балегара спроведено 1997. године. Као што им и само име каже, ови инсекти хране се балегом. Међутим, награђени су вршили бројне огледе с бубама и дошли до следећег закључка - балегари су у ствари прилично пробирљиви по питању исхране и не једу тек било шта. Наиме, када је роју буба понуђена балега три биљоједа - коња, камиле и овце, изабрале су коњску која је иначе најмање сува. У суженом избору, овчија балега превагнула је у поређењу с камиљом. Балегарима је понуђена и балега месождера - пса и лисице. Нису је одбили премда је истраживање показало да им више прија балега биљоједа.

Лин Халперн, Рандолф Блејк и Џејмс Хиленбренд, са различитих универзитета, заједно су спровели истраживање о томе зашто шкрипа ноктију по школској табли изазива код људи непријатност. У свом раду из 1986. године, насловљеном „Психоакустика звукова од којих се јежимо”, описали су резултате различитих огледа: шкрипе баштенских грабуља по бетону, комадића стиропора један о други и комада метала један о други. Међутим, на испитанике је најјачи утисак оставила шкрипа ноктију по школској табли. Премда у раду нису дали конкретно научно објашњење дејства ове звучне појаве на људе, добитници „Иг Нобел награде” указали су на занимљиву могућност: звуци упозорења којима се оглашава узнемирени шимпанзо невероватно су слични шкрипи ноктију по табли. Можда је наша реакција исконска и потиче из времена наших предака када је такав звук означавао приближавање сабљастог тигра или неког другог грабљивца.

Ник Свенсон и Пијерс Барнс из Научноистраживачке организације аустралијског комонвелта награђени су за израчунавање најмањег броја групних фотографија које је потребно направити да би се осигурало да нико на слици не трепне, односно да има затворене очи. Након бројних фотографисања и помног разгледања слика, извели су неколико закључака. Човек трепне око десет пута у минуту под уобичајеним околностима (да му није нешто упало у око и слично). Међутим, ти трептаји не дешавају се на сваких шест секунди, већ је временска разлика између њих променљива. Сложене једначине и графикони којима је обогаћен рад награђених Аустралијанаца упућују на следеће: треба поделити број људи који се сликају бројем три, и према добијеном резултату направити толико фотографија. У случају фотографисања у лошијим светлосним условима, број људи треба делити са два. Све ово важи за групе мање од двадесет људи. За групу од тридесет људи потребно је направити тридесет слика и међу њима ће извесно бити бар једна на којој сви држе отворене очи. За групе од педесет и више људи не вреди ни покушавати - неко ће сасвим сигурно да трепне.

„Иг Нобел награду” за мир добио је Велшанин Хауард Стејплтон, из места Мертир Тајдфил, за уређај који растерује тинејџере пуштајући непријатан звук на фреквенцији коју не могу да чују старије особе, као и за производњу мелодије за мобилни телефон, чиме је ђацима омогућено да на часу држе укључене телефоне а да их професори не чују.

Стејплтон је до свог изума дошао након што му се петнаестогодишња кћерка вратила из набавке сва у сузама - неколико младића окупљених испред продавнице малтретирали су је и отерали празних руку. Размишљајући о томе како би на најделотворнији начин разјурио такву групу, Стејплтон се сетио догађаја из детињства кад је посетио оца у радионици где се заваривало помоћу ултразвука. Како је ушао унутра, заглушила га је необична бука која му је страховито засметала. На његово чуђење, отац и његове колеге нису чули ништа. Испитујући појаву, сазнао је да људи старењем не чују одређене фреквенције звука. У млађим данима чују све, од 20 херца до 20 килохерца. Међутим, на почетку двадесетих година, тај опсег спушта се до 18 кХз и ниже. Тако је могуће произвести звук који ће чути само млади.

Стејплтонов уређај назван „Москито” пушта непријатан звук налик на сирену од кога тинејџере брзо заболе уши. Прве пробе Стејплтон је извео у оближњој продавници. Након што су пет минута одолевали необичном звуку, окупљени мангупи на крају су понизно замолили власника продавнице да искључи звучник. За све то време нико од старијих купаца и особља није чуо ништа. Звук је држао тинејџере на одстојању од 15 метара од звучника уређаја, што је Стејплтону било сасвим довољно. Убрзо је уследила незамисливо добра продаја „Москита” - купили су га власници многих продавница, али и полиција. Управа железнице поставила је уређаје у близини вагона по којима су тинејџери до тада цртали графите. „Москито” се показао изразито делотворним, а при том је нешкодљив по здравље људи у окружењу.

Међутим, сазнавши за необичан уређај, многи ученици видели су и „другу страну медаље” - такав звук савршен је као звоно мобилног телефона које професор неће чути. Убрзо су почели да га користе, а Стејплтон је, видевши прилику за нову зараду, омогућио баш таквим тинејџерима против којих се борио да искористе његов изум у своју корист. Сведочења професора у неким школама показују да они за време часа заиста не чују звук којим ђаци означавају пристизање текстуалне поруке или телефонски позив. Било је и непријатних искустава да се цео разред смеје, а професор не увиђа зашто.

Денијел Опенхајмер са Универзитета Принстон награђен је за свој рад „Последице истицања начитаности у свакодневном изражавању без обзира на прилику: Невоље с непотребним коришћењем дугих речи” из марта 2006. године. Премда се за писање махом саветује што мања употреба сувише сложених речи, већина студената намерно обогаћује речник управо таквим речима верујући да ће тиме створити утисак паметнијих особа. Оно што не знају јесте да околина баш зато о њима мисли супротно. Опенхајмер је такође утврдио да су особе које користе нечитке компјутерске фонтове (тип слова) за своје писмене радове углавном мање интелигентне од осталих. Очигледно је да недостатке инстинктивно забашурују китњастим речима и словима.

Френсис Фезмир с Медицинског колеџа Универзитета у Тенесију награђен је за медицински извештај „Лечење штуцавице ректалном масажом помоћу прста” из 1988. године. У њему је детаљно описао случај из свог лекарског искуства. Млађи пацијент дошао је с нападом штуцавице који је трајао непрекидно 72 сата. У просеку штуцао је 30 пута у минуту. Лекар је покушао на све могуће начине да помогне пацијенту - трудио се да га уплаши, масирао му је синусе, притискао очне јабучице, вукао га за језик - ништа није помагало. Тада се сетио да је негде прочитао како ректална масажа прстом помаже у смиривању убрзаних откуцаја срца, па је исту технику применио и на овом пацијенту: „равномерним кружним покретима”, како стоји у његовом извештају. Учестаност штуцања одмах се смањила, а кроз 30 секунди штуцање је потпуно престало.

Примајући награду, доктор Фезмир истакао је да је он озбиљан лекар и да је одувек желео да остане упамћен по својим кардиолошким истраживањима, а не због нечега што га „прогони и после осамнаест година”. Да ствар буде занимљивија, група израелских лекара из Медицинског центра у Хаифи дошла је 1990. године до истог решења штуцавице код шездесетогодишњег пацијента и објавила своја искуства у раду насловљеном истоветно као и Фезмиров. Због тога су и они награђени „Иг Нобеловом наградом”.

Шпанци Антонио Мулет, Хосе Хавијер Бенедито и Хосе Бон са Универзитета Валенсије, и Кармен Росело са Универзитета у Палма де Мајорки, добили су „Иг Нобел награду” за рад „Брзина ултразвука у сиру врсте чедар при различитим температурама”, објављен 1999. године. Мерења су показала да је брзина ултразвучних таласа кроз чедар на температури од 0° Целзијуса 1590 метара у секунди, а при температури од 35° Целзијуса је 1696 м/с. Научници су ове разлике довели у везу с топљењем сира и последичном појавом течне масноће у његовој грађи.

Базил Одоли и Себастијен Нојкирш са Универзитета Пјер и Марија Кири у Паризу награђени су за прошлогодишње откриће - зашто се пресни шпагети приликом савијања не ломе на два већ на више делова. Научници су закључили да је реч о низу степенастих пукотина које настају као последица напрезања резанаца. Нагло ослобађање савитљивог „штапа” шпагета након првог лома изазива повећано оптерећење које води ка новим ломовима.

Барт Нолс и Рурд де Јонг с холандског Пољопривредног универзитета у Вагенингену, награђени су за научноистраживачки рад из 1996. године којим су доказали да женку маларичног комарца Анопхелес гамбиае подједнако привлачи мирис људских стопала и мирис сира врсте лимбургер.