Од времена Старог завета, који садржи слутње и прорицања пропасти, мисао о неизбежности свеопште катастрофе искристалисала се као тема многих писаца. Постоје десетине њих у византији у чијим се делима налазе пророчанства о „крају света” обично везана с пропашћу Цариграда и супротстављена западној тези о вечном Риму.

Византијска, а касније и словенска апокалиптичка литература - литература која је била надахнута предсказањем о свршетку света - наставак су баштине коју су створили ранохришћански писци у духу касноантичке цркве која је, пак, наследник јудејске апокалиптике. На основу библијских текстова не може да се одреди тачно време када ће катастрофа да наступи. У Новом завету је записано: „Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи. А о оном дану и часу нико не зна, ни анђели небески, него само Отац” (Јеванђеље по Матеју, 24, 35-36). Ова неодређеност отварала је различите могућности да приликом било каквог догађаја у друштвеном животу или неког природног феномена одмах покрене талас најцрњих есхатолошких слутњи и туробног расположења. Реч је о слутњама које се тичу онога што после смрти чека човека, човечанство и цео свет, о учењима о такозваним последњим стварима, о бесмртности душе, страшном суду, смаку света, вечном блаженству и паклу.

Византинци су покушавали да израчунају датум пропасти света било по распореду небеских тела или на основу проучавања Библије. Полазна тачка таквог рачунања била је везана за библијску легенду према којој је Бог за шест дана створио земљу и људе, док се седмог дана одмарао од својих дела. Реч је о такозваној великој козмичкој недељи у којој сваки дан траје хиљаду година. Упориште оваквог рачунања поново је Библија у којој може да се прочита: „Јер је тисућа година пред очима твојим као дан јучерашњи, кад мине и као стража ноћна” (Псалам 90, 4), односно, још одређеније: „Али ово једно да вам не буде непознато љубазни, да је један дан пред Господом као хиљада година, а хиљада година као један дан” (Друга посланица апостола Петра, 3, 8). Аналогија између стварања и трајања света подразумевала је да свет има крај. Отуда уверење да као што се стварање завршило седмим даном, тако се и постојање света завршава другим доласком исуса Христа после седам хиљада година. Уопште, други Христов долазак, такозвана парусија, требало је да буде велико изненађење, врхунски догађај последње стварности. Сматрало се да тај долазак, који ће бити испуњење величанствене победе сина божијег над злом, обухвата неколико драматичних есхатолошких збивања: појаву Господа, васкрсење мртвих, свеопшти суд, преображај природе, крај времена.

Будући да је раздобље од седам хиљада година истицало крајем 15. века - 7000. година од стварања света одговара раздобљу од 1. септембра 1491. до 31. августа 1492. године - а имајући у виду неповратно опадање Византијског царства, јасно је што су у доба династије Палеолога (1259-1453) мрачна расположења и есхатолошке зебње добијале на замаху. Уопште, почев од 14. столећа у Европи се појачао страх од краја света. Један од веома значајних и умногоме типичних производа таквог интелектуалног усмерења јесте и спис Алексија Макремволита. Византијски интелектуалац га је саставио поводом оштећења цркве Свете Софије од честих земљотреса, поготово оног из маја 1346. године, када се урушило кубе најважније богомоље источног хришћанства. По Макремволитовом мишљењу, земљотреси и друге сличне непогоде и невоље, као што су најезде скакаваца, помрачења сунца и месеца, град, пљускови и поплаве река, била су знамења којим је Створитељ наговештавао пропаст света. Наравно, сви поменути догађаји доведени су у везу са сличним библијским призорима који се углавном налазе у „Књизи пророка Данила”.

Покушајмо само да замислимо какве су мисли заокупљале Византинце који су доживели и преживели византијску катастрофу 1204. године. Историчар Никита Хонијат, очевидац и сведок, казује о страху Ромеја који су остали у Цариграду још осећајући присуство исуканих латинских мачева и гледајући своју разграбљену имовину. За себе и оне с којима је успео да избегне у град Селимврију на Мраморном мору, Хонијат каже да су имали утисак да ће подлећи најгорима од зала, нечему што наликује на последња времена.

И у историјском делу Георгија Пахимера, византијског историчара који је своје дело писао у првим годинама 14. столећа, провејава песимистичка нота и спознаја о опадању Византије тако да већ на почетку свог историјског дела истиче јадно стање у ком се Царство нашло, претварање историјског поретка у пометњу догађаја, што је његова идеја водиља. Уопште, оновремени византијски људи од пера нису били занесењаци и видели су огромну кризу коју преживљава старо царство. При том, треба нагласити чињеницу да се за њихова страховања ни у ком случају не може рећи да су била болесна уобразиља. Напротив, прибојавања учених Ромеја била су сасвим умесна јер се свеопште пропадање није могло превидети.

Нићифор Григора, не без потиштености и носталгије, казује о занемаривању старих обичаја и наглашава опадање дворских светковина у време василевса Андроника III Палеолога (1328-1341). Као својеврсну поенту, он исписује и следеће редове: „Отуда су они мудрији наслућивали известан преокрет и пропаст Царства и крај његових обичаја и његовог поретка. Могло се то још јасније разабрати по царским дворовима и оним сјајним здањима која су била разваљена и случајном пролазнику служила су као заход и ђубриште. Слично се могло закључити и на основу обичаја и стања у патријаршији, па и по великим и славним грађевинама које су биле најлепши украс а у исто време и заштита велике цркве божије мудрости (Света Софија), делом подигнутим од првих твораца, делом што су после складно додате првим грађевинама. Свугде је подједнако узимало маха уништење и пропаст.”

Византијски учењак је о времену у ком је живео изнео веома неповољну оцену истичући да је сиромашно мудрим људима и упоредио га је са бесплодном пустињом. Према његовом мишљењу, наликовало је Теби у доба разарања Александра Великог. У наше време, истиче Нићифор Григора, има много тога што припада трагедији. Језгровите забелешке Макарија Хрисокефала, митрополита малоазијског града Филаделфије, који је средином четрдесетих година 14. столећа боравио у Цариграду, пуне су апокалиптичких предвиђања и савршено се уклапају у Григорине јадиковке.

С приближавањем византијске цивилизације свом заласку апокалиптичко виђење о крају историје све више се ширило међу Ромејима, те есхатолошка литература о крају цивилизованог света и владавини Антихриста доживљава велики успон. Тако су се, на пример, позновизантијски писци неретко обраћали такозваним Сибилиним пророчанствима. Реч је о скупу предсказања који садржи четрнаест књига и настао је у широком временском распону од 2. века пре наше ере до 7. века. Писци који су живели на заласку Византије настојали су да у Сибилиним пророчанствима открију тајне о нимало ведрим будућим догађајима. Како је проницљиво примећено, није есхатолошка идеја довела до неизбежне пропасти старог царства, него је неумитни суноврат ромејске државе створио ту идеологију као спасоносно сидро да би се духовно издржао последњи чин византијске агоније.

Страх од 7000. године код Византинаца није могао да дође до нарочитог изражаја јер је њихово царство пропало неколико деценија раније. Међутим, зна се да су се и Ромеји прибојавали поменуте године. Тако је Генадије Схоларије, први цариградски патријарх под турском влашћу, пад Византије довео у везу са 7000. (= 1491/1492) годином једноставно нагласивши да између 1453. и 1492. није нека велика временска разлика.

Оно што посебно треба нагласити јесте чињеница да су православни писци, премда свесни погубности османлијских најезди, своје занимање за изналажење могуће делотворне заштите од турске најезде пребацили на друго тежиште. Оно што је било у средишту њихове пажње јесте питање црквене заједнице с римокатоличком црквом. Мислили су да је од помирења двеју цркава, Источне и Западне, далеко важније јединство унутар саме православне цркве. За њих је од застрашености пред муслиманским освајачима које, било је очигледно, нико није могао да задржи, био далеко важнији страх од Бога. Они су били уверени да се спас не може обезбедити ни новцем, ни војним походом који би, додуше само под идеалним условима, могле да покрену западноевропске државе. Тај спас, сматрали су, може да пружи једино Бог.

У српским земљама такође је постојало прибојавање од 7000. године и последица очекиваног „краја света”. Занимљиво је напоменути да је после критичне 1491/1492. године, када се испоставило да је свет ипак некако „преживео”, чак уведено и ново датовање. Ради се о својеврсном „новом” календару, па се у неким документима, осим већ уобичајених датума по хиџри и Христовој ери, наводи и такозвани втори (други) век. Тако се, на пример, у писму Ахмед-паше Херцеговића, најмлађег сина Стефана Вукчића Косаче, великог босанског великаша и „херцега од Светог Саве”, које је у пролеће 1500. године упутио Дубровачкој републици наводи да је састављено „другога века, осме године”. Втори век обухвата године после 7000. године од стварања света. Рачуница је једноставна: осма година второг века била је 1500. године (1492 + 8 = 1500), то јест 7008. године од стварања света. Премда у временима која су следила то ново датовање није пустило дубљи корен, поменути пример је сведочанство како су тадашњи људи схватали прекретнички значај 7000. године од стварања света.

Да је било управо тако на најубедљивији начин казује појава чувеног Јована Ненада, вође Срба у Угарској, који је наступао у духу старих пророчанстава, преведених и раширених код Срба. Умотана у нову одежду, ова пророчанства наговештавала су појаву цара који ће ослободити свет од неверника и предати круну Богу. Јован Ненад наступао је као пророк и извршилац таквих пророчанстава. Како је надахнуто примећено „он се појавио као метеор и светлео је неколико месеци, од октобра 1526. до јуна 1527. године, када је погинуо”. Звао је себе „Јован, од Бога послани цар”. Противници у борби за Угарско краљевство уважавали су га, био је загонетан кад се појавио и заувек је остао загонетан. Док су га странци видели као „Црног човека”, Срби су га прихватили као пророка и извршиоца божије воље, хрлили су му као „новом свецу” и „новом пророку”, како бележи један савремени извештај. Овај „цар последњих дана” појавио се између 7007. и 7077. године од стварања света, управо онако како је изричито и поменуто у пророчанству, а у најтешњој вези с већ помињаним крајем света.

Додајмо да у Западној Европи није било неког посебног прибојавања од доласка 7000. године, али подсетимо се, истовремено, да је латински свет западноевропских држава преживљавао нарочит страх и праву мору од 1000. године, о чему је сачуван велики број разних изворних сведочанстава. Није наодмет нагласити и чињеницу да је, за разлику од западног, хришћански исток мирно сачекао 1000. годину без било каквих апокалиптичких страховања.