Колапс њујоршке берзе, који је почео у „црни четвртак”, 24. октобра, а завршио се у „црни уторак”, 29. октобра 1929. године, довео је до једне од највећих економских криза у историји САД. Без посла је остао сваки четврти Американац, а онима који су сачували радно место, наднице су смањене за 60 одсто. Земљом је завладало безнађе, сиромаштво и глад, што је довело до процвата криминала. При томе, није се радило о организованом криминалу у виду мафијашких „породица”, одавно устоличених и тесно повезаних са корумпираном влашћу. Почео је да буја ситнији, урбани криминал. као у време Дивљег запада, Америком су „јахале” банде или усамљени пљачкаши банака, поштанских возова, великих фирми и богаташа. У општој немаштини просечни Американци у њима су видели неку врсту правде и освете за зло које их је снашло. Под утицајем булеварске штампе и усмених гласина, поново су, као у 19. веку, почели да настају митови о антијунацима који су се, попут Робина Худа или Џесија Џејмса, „борили против богатих и помагали сиротињи”. Тако су популаризовани легендарни револвераши, чија судбина и данас голица машту и изазива спорне закључке.

С друге стране, исти антијунаци несвесно су помогли директору Истражног бироа (БОИ, будућег ФБИ) Министарства правде Едгару Хуверу да од ове установе створи моћну, наоружану ударну песницу у борби против криминала.

У време председника Теодора Рузвелта, 26. јула 1908. године, савезни државни тужилац Чарлс Џозеф Бонапарте донео је одлуку о стварању савезних специјалних агената, окупљених у Истражни биро. Биро се на првом озбиљном испиту нашао током „лудих двадесетих”, када је, на основу 18. амандмана америчког Устава, уведен закон о забрани производње и промета алкохола. Прохибиција је криминалцима пружила неограничене могућности за богаћење, илегалне дестилерије и точионице ницале су као печурке доносећи власницима огромне приходе. Неискусни БОИ тешко је излазио на крај са организованим криминалом и прохибицијом, тако да су невоље изникле током економске кризе биле додатни напор. Председник Врховног суда Харлан Стоун 1924. године на чело Бироа поставио је амбициозног Џона Едгара Хувера. Хувер ће Бироом руководити све до смрти, 1972. године, „надживеће” девет председника и све време бити „амерички Ришеље” - човек који је из сенке управљао судбинама милиона Американаца. С друге стране, мора се признати да је Хувер, не бирајући средства, препородио БОИ. У време кад је постављен на место директора, Биро је имао мали буџет, није постојала одговарајућа обука, агенти нису имали званично одобрење да носе оружје, а њихова права и дужности били су ограничени.

У суштини, прича о стварању ФБИ изграђена је око судбине непознатог, другоразредног револвераша, који је већи део живота провео по затворима.

Средовечни Френк-Џели Неш због вишеструких пљачки осуђен је на двадесет пет година робије. Казну је издржавао у чувеном затвору Левенворт, основаном у Канзасу на основу Конгресног акта из 1895. године.

Неш је 19. октобра 1930. из библиотеке посудио своје омиљено штиво - сабрана дела Вилијама Шекспира и, са књигама под пазухом, хладнокрвно ишетао из затвора. Убрзо се нашао у главном граду Минесоте Сент Полу, где се наметнуо за шефа тамошње банде. Уз помоћ револвераша попут Френсиса Китина, Томаса Холдена и Вернона-Верна Милера, започео је да хара банке и возове по средњем западу.

Агенти БОИ 7. јула 1932. године, у Канзас Ситију (Мисури), ухапсили су Китина и Холдена. Током истраге, гангстери су открили да се шеф банде налази у Хот Спрингсу (Арканзас), где се венчао са Френсис Лус. Захваљујући овом податку, савезни агенти Френк Смит и Џозеф Лаки, те шеф полиције Мекалистера (Оклахома) Ото Рид, 16. јуна 1933. ухапсили су Френка Неша. Полицајци су искористили коњичке трке које су окупирале Нешову будност и ухваћен је у хиподромској продавници док је куповао пиво.

Затвореник је одмах пребачен до Форт Смита (Арканзас), одакле је исте вечери, у 20.30, за Канзас Сити полазио воз „Мисури Пацифик”. Како је Неша од станице у Канзас Ситију до Левенворта требало пребацити колима, договорено је да воз дочека пратња на челу са специјалним агентом локалне подружнице Ветерлајем.

Звучи невероватно, али подземље је за хапшење сазнало још док је оно било у току. Према једној верзији, новопечена супруга Луси назвала је бившег Нешовог „сарадника” Верна Милера и замолила га да спасе младожењу. Друга, званична прича је да су о хапшењу обавештени припадници чикашке мафије Херберт Фармер, Ричард Талмен Галатас, Луис-Док Стаци и Френк Мелој. Ни до данас није разјашњено зашто су се припадници моћног „синдиката” потрудили око другоразредног разбојника, иначе „слободног стрелца”, који није имао никакве везе с мафијом. У сваком случају, на састанку који је одржан у Мелојевом ресторану у Канзас Ситију, одлучено је да се подухват ослобађања повери Нешовом „саборцу”, ратном ветерану, бившем нареднику 18. пешадијског пука и бившем полицајцу из Хјурона (Јужна Дакота) Верну Милеру. Иако није био члан „синдиката злочина”, Милер је имао одређене везе с њујоршким и чикашким мафијашким породицама. У Канзас Ситију је повремено радио за мафијиног „поручника” Џона Лација преко кога је, вероватно, и добио тај „посао”. Канзас Сити је, иначе, био право место за подухват: град се налазио у власти моћног и корумпираног политичара Томаса Прендергаста, тако да је био прави рај за криминалце.

Недељу дана раније, 8. јуна 1933. године, прослављени пљачкаш банака Чарлс-Чок Артур Флојд, познатији као Прити Бој, с партнером Едамом Ричетајем у градићу Кромвел (Оклахома) тражио је кола која би могао да украде. „Десперадоси” су се враћали са фарме у брдима Куксон, где је Флојд посетио породицу. Начувши да их тражи један од ловаца на главе, одлучили су да напусте Оклахому и пређу у Мисури. На путу су им се, међутим, покварила кола и тако су се нашли у забити Оклахоме, без превоза. У гаражи месне средње школе „Ексцелзиор” запао им је за око потпуно нови „понтијак”. Ушли су у велику, мрачну просторију и хладнокрвно приступили обијању одабраних кола. У том тренутку наишао је наставник Хилдебург. угледавши отворену гаражу, а не сумњајући ништа, брижни профа спустио је метална врата и закључао их споља. Гангстери нису имали избора сем да украденим колима пробију врата. Свесни да ће оштећена лимарија на новом „понтијаку” скретати пажњу, одлучили су да оду у Боливар (Мисури), код Ричетајевог брата Џоа, аутомеханичара у „Бицеровој” гаражи, где би „испеглали” бранике и крила. У рану зору 16. јуна, док су Џо Ричетај и Ернест Бицер радили на колима, пред бензинском пумпом која је припадала гаражи зауставио се шериф округа Полк Џек Килингсворф. Флојд и Едам муњевито су реаговали - уз претњу аутомата „томпсон М28” и два пиштоља „колт М11”, киднаповали су шерифа и наставили пут у његовим колима. У Дипвотеру су од неког несрећника отели нови аутомобил. У Канзас Сити су стигли око 22.00. на углу Девете и улице Хикори ослободили су таоца и брзо нестали у градској вреви.

Тачно у 7.30, 17. јуна 1933, „Мисури Пацифик” зауставио се на железничкој станици „Јунион”. Ото Рид и агент Смит остали су у купеу с Нешом, док је агент Лаки изашао на платформу да провери да ли је „терен чист”. Нешто пре тога, уз тротоар Вест Першинг роуда, пред самим улазом у станицу, агенти БОИ Ветерлај и Кефри, те полицајци из Канзас Ситија Грумз и Френк Хермансон, паркирали су два службена „шевролета”. Осмотривши улицу и станични улазни хол, изашли су на перон и поздравили се с Лакијем. Сигурни да им не прети опасност, седморица полицајаца, од којих су Рид и Лаки били наоружани „сачмарицама”, окружили су Френка Неша и извели га на паркинг. Агент Кефри је пришао „шевролету” и откључао предња десна врата. Руку везаних лисицама, Неш је покушао да се смести на задње десно седиште. Ко зна зашто, агент Лаки га је упозорио да седне на предње, сувозачево, а он је обишао кола и сместио се на задње лево место. Агент Смит сео је до њега, а на задње десно седиште сместио се Ото Рид. Кефри је заобишао „шевролет” с предње стране и ухватио се за кваку левих врата у намери да заузме место возача. Ветерлај и месни полицајци Грумз и Хермансон стајали су нешто испред предње десне стране Кефријевих кола надзирући станични трг. У том тренутку агент Лаки бацио је поглед у правцу зеленог „плимута”, паркираног само два метра даље и са запрепашћењем иза кола угледао двојицу људи наоружаних аутоматима. Пре него што је стигао било шта да уради, један од гангстера је викнуо: „Устајте, устајте!” Смит, притешњен на задњем седишту, такође је угледао једног нападача поред десне стране „плимута”, а Ветерлај је зачуо команду: „Пустите га!” У том тренутку трећи нападач, заклоњен иза хладњака кола паркираних пет метара даље, без видног повода отворио је ватру из аутомата. Грумз и Хермансон одмах су смртно погођени. Рањен у леву руку, Ветерлај је пао и покушао да допузи до Кефрија који је лежао непомично, смртно погођен у главу. У „шевролету”, Френка Неша и Ота Рида покосио је први рафал, а Лаки и Смит успели су да се заклоне иза предњих седишта. Лакија су погодила три зрна, али је преживео, док је Смит остао неповређен. Тројица нападача тада су пришла полицијским колима и установила да су „овде ... сви мртви”, те су почели да беже ка западном делу паркинга. Тек тада, околни полицајци су се освестили и из револвера отворили насумичну ватру. Гангстери су, међутим, успели да ускоче у тамни „шевролет” и изгубе се са станичног трга. Читав напад трајао је 30 секунди, а за то време четири полицајца су убијена а два тешко рањена.

Злочин на станичном тргу послужио је као материјал за политички маркетинг. Државни тужилац Хомер Камингс је изјавио: „Рукавица је бачена... Убиство агената Министарства правде је отворени изазов. Читаво Министарство биће упослено на решавању случаја.” Све радио-станице понављале су и ратни поклич Едгара Хувера: „Нећемо штедети време, новац и труд све док не похватамо одговорне за овај подли чин. Они морају да буду одстрањени. Потпуно се посвећујемо том циљу.”

У суштини, Хувер је желео да обезбеди јавну и политичку подршку, те неопходан новац за јачање Истражног бироа који би прерастао у установу не само државне, него и његове личне моћи. Масакр је у политичком смислу послужио као потврда потребе за снажном, наоружаном савезном службом, тако да је криминалистичка истрага доспела у други план. Постоји и прича према којој је агент Лаки, нестручно рукујући сачмарицом позајмљеном из локалног арсенала, случајно опалио и усмртио Неша, Кефрија и Хермансона који су се затекли баш испред уста цеви. Извештај са аутопсије није утврдио да ли су наведени полицајци и ухапшеник страдали од сачме или од зрна калибра 11,43 mm испаљених из аутомата. Поставило се и питање није ли мафија, у суштини, упослила Милера да ућутка Неша, који је „био сведок нечега што није смео да зна”. Да се радило о мафијашком стилу рада потврђује и судбина самог извршиоца - Верна Милера. Он је из Канзас Ситија побегао у Чикаго. Међутим, 29. новембра 1933. године један возач камиона је у јарку на периферији Детроита (Мичиген) открио наго Милерово тело. Жртва је сурово мучена па задављена. Иако је било очито да је наредбодавац масакра у Канзас Ситију желео да ућутка главног извршиоца и сведока, истрага је упорно тврдила да је Милер пао као жртва сукоба са Ебнером Цвилманом Лонгијем, шефом мафије у Њу Џерзију и пријатељем Чарлија-Лакија Лучана.

Коначно, препознавање нападача обављено је опет у циљу стицања медијске подршке Хуверовој кампањи. Два очевица пуцњаве као извршиоце препознали су Верна Милера, те ситне плаћенике Вилбура Андерхила и Харвија Бејлија. С друге стране, БОИ је оперативним радом сазнао да су се 16. јуна у Канзас Сити довезли Прити Бој Флојд и Едам Ричетај. Едгар Хувер био је одушевљен. Јавност би се тешко заинтересовала за лов на потпуно непознате Андерхила и Бејлија. Флојд је, међутим, већ био права медијска звезда, за власти он је „државни непријатељ број два” (прво место још увек је припадало Дилинџеру), док је за сиромашну Америку постао нови Робин Худ. Иако су, наводно, форензичари у стану Верна Милера на пивској боци открили само отиске Едама Ричетаја, Хувер је хладнокрвно објавио да је главни убица - Прити Бој. У прилог оваквој оптужби ишло је само сведочење касирке на станици која је изјавила како је „могуће да је један од нападача” био Артур Флојд. Три године касније, иста жена медијима је признала да је Флојда помешала са гангстером Вилијамом Дејнардом.

Према резултатима званичне истраге, Флојд и Ричетај су 16. јуна, након пуштања таоца, украли нова кола и одвезли се у стан Верна Милера. Овај их је упознао с планом о ослобађању Неша, а гангстери су прихватили да учествују у подухвату.

Тако је, само неколико сати након пуцњаве, започела једна од највећих хајки у историји САД: цела полиција трагала је за Верном Милером, Чарлсом Артуром Флојдом и Едамом Ричетајем. Већ смо видели да је, пет месеци касније, једини доказани учесник пуцњаве, Вернон Милер, убијен. Флојд и Ричетај су, захваљујући сналажљивости, али и подршци обичних људи, потеру избегавали годину дана. При том, Флојд се све време „клео у очев гроб” да није учествовао у пуцњави у Канзас Ситију, а полицији овог града упутио је писмо у ком се оградио од масакра.

Прослављени агент БОИ Мелвин Парвис 22. јула 1934. године убио је „државног непријатеља број један” Џона Дилинџера. Ова вест послужила је медијима да агента уздигну до небеса проглашавајући га супержацом, јединим способним да се избори с опасним гангстерима. Мора се признати да је овој медијској слици допринео и сам Парвис, сујетан дозлабога. Халабука око специјалног агента никако није пријала ништа мање сујетном Хуверу. Код њега се јавило подозрење према потчињеном јунаку. У том тренутку, међутим, није имао другог агента довољно способног да ликвидира и Прити Боја. Парвис је са задовољством прихватио нови задатак не сумњајући да се, у суштини, већ налази у шефовој немилости.

Флојд и Ричетај су 18. јуна 1933. напустили Канзас Сити. Септембра исте године у Толеду (Охајо) нашли су се с девојкама, сестрама Роуз и Хуанитом-Бјулом Берд и оба пара настанила су се 16. септембра у Бафалу (Њујорк). Кад су сазнали да су на Парвисовој „листи”, одлучили су да се склоне у Мексико. Купили су кола и, 18. октобра 1934, кренули ка Оклахоми. Флојд је, наиме, желео да посети породицу и понуди мајци и сину да пођу с њим у иностранство. Возили су на смену дуж обале језера Ири и око поноћи су прешли границу између Њујорка и Охаја. Пред зору, због замора и лошег времена, Флојд је у близини градића Велсвил (Охајо) слетео с пута и ударио у бандеру. Нико није повређен, али кола су онеспособљена за даљу вожњу. Поучен лошим искуством са механичарским радњама, Прити Бој је послао девојке да нађу шлеп-службу, одвуку кола до града и тамо их поправе. У шумарку поред државног пута број седам, он и Ричетај чекали су да се Роуз и Хуанита врате. Око 10.00, путем је наишао камион натоварен угљем. Возачу Џоу Фрајмену одмах су за око запали мушкарци у скупим, градским оделима који су седели на ивици шумарка. Чим је стигао у Велсвил, своја запажања изнео је шерифу Џону Фулзу. Шериф је повео двојицу помоћника и кренуо да испита ствар. Тачно у 10.33, Флојд је приметио тројицу мушкараца са значкама како им прилазе. Шерифови помоћници бацили су се на Ричетаја, а Прити Бој је ступио у револверашки обрачун с Фулзом. Флојд је искористио тренутак кад је полицајац, окрзнут метком, изгубио равнотежу и брзо се изгубио у шуми. За то време, помоћници су савладали Ричетаја и ставили му лисице.

Неиспаван, гладан и уплашен, Флојд је бесциљно лутао пољима. По свему судећи, желео је да се дочепа највећег града у области, Јангстауна, надајући се да ће ту наћи познанике, одморити се и наставити бег. Ускоро је налетео на фарму „Спрусивил” коју је водила удовица Конкл. Средовечна жена угостила је странца и предложила му да га њен брат, извесни Конкл, одвезе до Кларксона, најближег насеља на путу за Јангстаун.

За то време месна полиција известила је Парвиса о свом открићу и „улову”. Славни агент је, у пратњи тројице најбољих помоћника Хала, Хоптона и Мек Кија, одмах кренуо да преузме Ричетаја и нађе Флојда. У Ист Ливерпул је стигао 22. октобра. одмах је повео још четворицу месних полицајаца, од којих је Честер Смит био снајпериста - ветеран из Првог светског рата. Потера се сместила у два аутомобила и кренула у патролу путем Ист Ливерпул - Кларксон - Јангстаун. Око 4 часа по подне угледали су Конклов камионет који им је ишао у сусрет. Прити Бој и Парвис одмах су се препознали - обојица су били „медијске звезде” и фотографије су им покривале странице свих новина у земљи. Флојд је искочио из камионета и почео да бежи преко поља. Честер је хладнокрвно репетирао свој „спрингфилд”, нанишанио и првим хицем ранио Флојда. Кад га је потера сустигла, Прити Бој се окренуо према Парвису, одбацио два пиштоља „колт” и рекао му: „Доста је. Погодили сте ме два пута” - и срушио се на земљу. Полицајци су, наводно, позвали амбулантна кола, али Чарлс-Чок Артур Флојд издахнуо је после петнаест минута.

Едам Ричетај је 17. јуна 1935. осуђен на смрт и 7. октобра 1938. погубљен у гасној комори затвора Џеферсон.

Мелвин Парвис је под Хуверовим притиском 1935. године напустио ФБИ, а 29. фебруара 1960. наводно је извршио само-убиство.

Нови председник САД Френклин Делано Рузвелт потписао је 18. маја 1934. године неколико законских одредби којим су проширена овлашћења Бироа. Месец дана касније, сви агенти добили су право да хапсе и носе службено оружје. Агенција је добила мандат, моћ и новац да води неограничену борбу против криминала. Коначно, 1. јула 1935. године БОИ је преименован у Федерални истражни биро (ФБИ), са јединим правим победником, Едгаром Хувером на челу.

Никада се није сазнало ко је заиста, уз Верна Милера, учествовао у пуцњави у Канзас Ситију.